У петак, 22. маја 2026. године, када Црква празнује Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у манастиру Драчи поводом славе манастирске цркве.
Митрополиту су саслуживали: протојереј ставрофор др Зоран Крстић, протосинђел Пајсије Илић, протојереј ставрофор Зарије Божовић, протојереј Срђан Тешић и ђакон Лазар Марјановић.
Након прочитаног јеванђељског зачала, Митрополит шумадијски је рекао:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Срећан празник Преноса моштију светог оца нашег Николаја из града Мира Ликијских у град Бари, где се и данас његове мошти налазе, и где Дух Свети преко његових моштију до данашњег дана чудотвори и помаже свакоме ономе ко се обраћа светом Николају са вером у Бога и вером у молитве светога Николаја. Срећна слава и овоме свештеном манастиру, који је посвећен управо Преносу моштију светог Николаја. Нека је благословено и наше сабрање, браћо и сестре, овде у овој нашој драчкој светињи, у којој смо се сабрали да се Богу молимо и да замолимо светог Николаја да се он моли за нас, да се сачувамо као народ Божији, као народ светосавски, као народ српски православни. Јер времена су озбиљна. Данас се, више него икада, удара на светињу. А то је доказ да они који ударају на светињу не живе светим животом и да, у ствари, не осећају и не знају шта је светиња. А ко се о светињу огреши, тај никада у животу није прошао како треба. Зато ми славимо светитеље, зато славимо Бога, славимо Мајку Божију. Јуче смо прославили тај дивни и велики празник Вазнесења Господњег. И ако смо слушали јучерашње Јеванђеље, могли смо да чујемо и да запамтимо да то Јеванђеље говори о миру. О ком миру? Не о оном обичном миру, не о миру овога света и ове земље, него о миру Божијем. Зато је Господ рекао: „Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам. Не дајем вам га као што свет даје.” Јер мир световни је варљив, али мир Божији је онај мир који заиста чини човека мирним. А кад човек има тај мир Божији у себи, он ће свуда осећати мир око себе, без обзира на то какви га немири или какве незгоде сналазиле у животу. Јер онај ко има мир Божији у себи, има Бога. А ако има Бога, он има све; он има сво богатство овога света.
Зато је слава добра прилика да се у радости око имена светитеља саберемо, да славимо њега и са њим да славимо име Божије. Светитељи, браћо и сестре, служе да им се молимо, јер су они наши посредници између нас и Бога. И кад то чинимо, кад им се молимо, они су уз нас, они су са нама. Зато молитва треба да буде искрена. Молитва треба да излази из смирења, а не из гордости и сујете. И кад не знамо да се молимо, знајући наше потребе, ти светитељи се моле за нас. Зато треба вером и молитвом да осетимо присуство светитеља Божијих, да осетимо и присуство данашњег слављеника, светога оца нашега Николаја. Дакле, браћо и сестре, светитељи се моле за нас и зато они треба да буду пример нашег живота. Јер су они били саткани од молитве, од вере, од љубави и од смирења. И зато их је Господ прославио — зато што су они Господа прославили. Ко прославља Бога, њега ће прославити Бог. А славити Бога значи хвалити Бога, значи уздати се у Бога, а пре свега и изнад свега, браћо и сестре, значи веровати у Бога. Славећи светог Николаја, који је био украшен свим врлинама, а на првом месту вером, наш народ је, славећи њега и његову веру, разумео да је вера оно што је најважније у животу човека. Али вера — не било каква вера. Не оно што често говоримо: само вера, само веруј. Не маловерје, него вера Христова, јеванђелска вера, за коју Христос каже да може и горе да премешта. Ето, то је вера. Зато нам вера треба у сваком тренутку нашега живота, поготово онда када нас сналазе невоље и муке. И кад падамо, и кад смо пали, треба нам вера која ће нам увек казати: устани, ако си пао, ниси пропао. Ако си пао и свестан си свога пада, онда ћеш завапити Богу и рећи: Господе, пружи руку да ме подигнеш. Не могу сам. Али човек, и кад је пао, због своје гордости и сујете мисли да може све сам, па и сам да се подигне.
Наш народ је знао: каква нам је вера, такав нам је и живот. Зато верујућем човеку не доликује да живи као они који немају вере. Верујући човек се моли, и њему вера помаже. Вера му каже: немој то чинити, није ти добро, није то у складу са вером. Зато вером треба да живимо. У зависности од тога каква нам је вера, како верујемо и да ли живимо том вером, или нам је вера само на устима и на језику, такав ће нам бити и живот. Вера која је само на језику није права вера. Каква нам је вера и како правилно верујемо, тако ће нам Бог дати по мери вере наше. Зато Господ каже: све је могуће ономе који има вере. У зависности од тога у шта верујеш и како верујеш, ти ћеш, у ствари, устројити свој живот. У зависности од тога шта каже твоја вера, зависиће како разумеш своју улогу у овоме животу. Разумећеш онда и каква је улога родитеља. Ако правилно верујеш, знаћеш како да васпиташ своју децу. Знаћеш које ћеш вредности дати својој деци. А онда ћеш схватити да то што дајемо својој деци није само у томе да им дамо дипломе, факултете — треба и то — нити да им дамо дворове, моћ и богатство. Јеси ли му дао веру? Јеси ли му предао веру? А дао си му веру и предао си му веру ако вером живиш и ако заиста одржаваш ту веру коју си наследио. Од тога ће зависити и оно право образовање наше деце. Није свако образовање образовање. Образовање је оно које чува образ. Зато је наш народ лепо говорио: све ћу дати за свет, али ова два прста образа нећу дати ни за шта. Знамо ли ми, браћо и сестре, шта значи образ?
Од тога у шта верујемо и како верујемо зависи наш живот. Од тога зависи ко смо и одакле смо. Од тога ћемо сазнати да ли је наш народ заиста од светога Саве, да ли смо ми од светога Саве и од наших светитеља, не само наших, него Божијих светитеља. Онда ћемо знати и поштовати оно што је у нас усадио свети Сава и остали наши светитељи, али и оно што је у нама оставио и усадио сам свети Николај, кога данас прослављамо. Зато се можемо запитати: шта је то што је Црква препознала у личности светога Николаја, а да на изглед није ништа нарочито? Могли бисмо рећи да је то, поред вере, љубави и наде, његова доброта. Али доброта као појам који обухвата све врлине, не истичући само једну. Врлине не можемо одједном да савладамо, не можемо све одједном да их навучемо на себе, него треба једну по једну. Кад усавршиш једну врлину и почнеш да живиш том врлином — било да је то мир, љубав, нада или смирење — онда ће та врлина сама повући и другу врлину да је испуњаваш. И онда се све то ниже као бројаница. Ту Божију доброту можемо да сагледамо само очима наше вере. Зато вера треба да буде наш свеукупни живот. Јер, како верујеш, тако ћеш и да живиш. Ако верујемо вером овога света, по ономе што свет каже да циљ оправдава средство, онда нема ништа свето у нашем животу. Такав човек каже: хоћу да остварим тај циљ по цену живота. А ниси се запитао: да ли је тај циљ добар? Јеси ли проверио какав је тај твој циљ? И шта је, у ствари, мој и твој циљ? Мој и твој циљ је да живимо у Богу и по Богу, да заслужимо вечни живот и да се спасавамо. То треба да буде наш живот.
Ако нам циљ оправдава средство, онда смо спремни да жртвујемо све и свакога: и рођеног брата, и рођену мајку, и рођеног оца, а камоли некога ко нам је далеко и ко није много повезан са нама. Но, браћо и сестре, свети Николај нас позива да наша вера не буде таква. Не вера која каже да циљ оправдава средство, него вера која све темељи на оне две највеће Христове и најзначајније заповести Божије: љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, и ближњега свога као себе самога. Неко ће казати: ја љубим себе. Али то значи да си заљубљен у себе, а та заљубљеност неће ти донети ништа добро. Човек не може истински ни себе да воли ако није заволео Бога. То хоће од нас свети Николај: да испуњавамо ове две заповести, да узрастамо у врлини и добру, да не будемо горди, да наша срца не буду испуњена мржњом, нити нетрпељивошћу, него да, једном речју, Господ буде први у нашем животу. Јер кад је Христос на првом месту у нашим срцима, онда нема страха у нама. Онда нема ни дилеме да ли ћу урадити ово или оно, јер ће све остало бити како треба ако је Христос у центру нашега живота, ако је Јеванђеље у центру нашега живота. Тада ће све остало бити на своме месту. А ми стално хоћемо нешто да стављамо на своје место, а нисмо се обратили Богу. Мислимо: ставићу себе, хоћу да достигнем то и то место, или гинем. И погинућеш. Али да ли је то на спасење? Да ли је то добро за твоје спасење и за оне који су око тебе и са тобом?
Све што чинимо у овоме животу — и себи, и другима, и творевини Божијој — чинимо Господу, јер све је Божије. На првом месту, човек је Божији. И кад чиниш човеку, ти чиниш Богу. Зато нас Бог неће питати шта су други нама учинили, него ће нас питати шта смо ми другима учинили. То ће нас Господ питати. Какав је био однос међу нама? Јер у нашим односима има вере и поверења. Вера је поверење. А вера усељава Бога у нас. Имамо ли вере и поверења у Бога, имамо ли вере и поверења у другога? Или бирамо само оне који су нама подобни, који нам служе и који нам, опростите на изразу, како каже наш народ, иду низ длаку? Тај ми је пријатељ. А други ми је пријатељ ако ми каже: Јоване, не ваља ти то што си радио. Е, тада ћу се на њега љутити, тада ћу бити на њега бесан. Зато морамо знати да одговоримо Богу шта смо ми чинили другима. То је, кроз цео свој живот, чинио свети Николај. Он је чинио добро, помагао је сиротињи, саосећао је са другим као са самим собом. Саосећао је са гладним као да је он гладан, са невољним као да је он у невољи. То треба човеку. То треба роду људском. То треба свима нама — саосећајност. Да осећамо другога као себе самога. Да осетимо радост другога човека и да, по речима светог апостола Павла, са радоснима будемо радосни, а са тужнима да тугујемо. То је хришћанско. Праве радости нема без Бога.
Зато нека је срећна слава овој светој обитељи и њеним житељима. Нека Господ, молитвама светог Николаја, води и руководи све нас и ову свету обитељ. Нека нам свети Николај буде заиста правило живота, онако како се и каже у његовом тропару: правило вере и образ кротости. Да будемо кротки, да се бар трудимо, да се молимо, да спознамо и признамо када смо погрешили, а не да за грех увек имамо неко оправдање. За грех нема оправдања. И кад изађемо пред Бога, тамо се нећемо моћи оправдавати својим речима и говорити: Господе, ја сам то учинио због тога и због овога. Не. Тамо ће све бити: да — да и не — не.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
