У недељу, 24. маја 2026. године, када Црква прославља Свете оце Првог васељенског сабора, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је архијерејску Литургију у храму Светог Николаја у Миросаљцима, намесништво колубарско-посавско.
Митрополиту су саслуживали: протосинђел: Евстатије (Драгојевић), јеромонах Сионије (Зорић), протојереј - ставрофор Златко Димитријевић, протојереј - ставрофор Мирослав Поповић, протођакон: Никола Урошевић и ђакон: Дејан Јовановић.
За благољепије сабрања били су задужени Србски Православни појци из Београда.
Одабраним речима шумадијски Првојерарх се обратио окупљеним верницима:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Помаже Бог браћо и сестре!
Како је лепо и богоугодно када се сабирамо у име Божије у храмовима којима се служи највећа тајна, тајна неба и земље, Света Литургија. Ако Литургија није у средишту нашег живота наш је живот промашен. Све што не извире из Литургије и не увире у Литургију се не може назвати хришћанским животом. Литургија је толико значајна да су свети оци рекли да ће и свет постојати дотле док се у њему служи Литургија. Она је та која одржава свет. Сабрали смо се у овом светом храму у недељи која је посвећена Светим оцима Првог васељенског сабора, који је одржан 381. године и на њему је присуствовало 318 светих отаца. За православни живот и учење Цркве овај сабор је од огромног значаја. Било је осам оваквих сабора, а овај први је значајан јер је на њему осуђена Аријева јерес. Арије је учио да Христос није Бог, него нешто мало више од човека.
На Првом васељенском сабору сачињен је први део Символа вере. Други део је додат на Другом васељенском сабору. Символ вере почиње речима: „Верујем у једног Бога, Оца Сведржитеља...“ Символ вере треба да буде наш путоказ у Царство небеско. Он нам говори у шта и како треба да верујемо. Зашто је Црква Христова после Васкрсење и Вазнесења Господњег установила да се у ову недељу прослављају оци Првог васељенског сабора? Зато што су они посведочили сву истину наше вере. Ако слушамо Цркву и Свете оце, бићемо у истини. Ако не слушамо Цркву и Свете оце и не живимо по њима нисмо у истини. Истина је једна, Господ наш Исус Христос. Друге истине нема. Једино је Господ Исус Христос, друго лице Свете Тројице, могао да каже: „Ја сам пут, истина и живот.“ Нема другог пута којим бисмо се ми могли спасити и ући у Царство небеско, до пута Христовога. Човек који се држи Христовог пута, иде у Рај. Њему не приличи да живи другачије него хришћанским животом. Такав човек за циљ има Христа. Том циљу иде. Да бисмо имали Христа за циљ живота, морамо га имати у себи. Треба да га доживљавамо, да га видимо. Колико Христа осећамо у себи и колико живимо Христом, толико га и видимо. Ако је Христос у нама он нам отвара духовне очи којима једино можемо сагледати Бога. Сви знамо значај телесних очију и сагледавање творевине Божије њима и лица наших ближњих.
Свети оци су говорили да виде Бога када виде лице свога брата. Треба да знамо какав однос треба да имамо према другом човеку, јер је сваки човек икона Божија. Кад Христа имамо у себи, онда имамо све. Кад Христа немамо и Цркве његове у нама, немамо ништа. Ако имамо сва богатства овог света, светске положаје и чинове, све је ништа ако није Христом благословено. Оно што је Христом благословено, то је спасоносно. Истина је да је Господ наш Богочовек, Бог и човек. Примио је људску природу на себе, живео је са људима на земљи и најбоље разуме човека, јер је и Бог и човек. Ја и желим таквог Бога који може да разуме моју грешност и недостатке, моју слабост. Но, слабост нам не сме бити оправдање да не идемо за Христом. Морамо наћи снаге да пођемо и кренемо за Христом. Замолимо за помоћ јединога који може да нам да помоћ, Бога нашега. И Бог ће нам помоћи да истрајемо на путу и дођемо до Царства небеског. Господ наш Исус Христос који се оваплотио, примио људско тело, палу људску природу је узео на себе и поново је узнео на небо, где седи са десне стране Бога Оца.
Вера у Господа нашега Исуса Христа је вера у Бога, у Свету Тројицу. Када ми православни кажемо да верујемо у једнога Бога, то подразумева да ми верујемо у једног тројичног Бога. Остали монотеисти имају једног бога. Наш Бог је тројичан. Истина Бога, истина човека је уствари оно што нас спасава од греха и смрти. Свети оци су на Првом васељенском сабору исповедили ту веру и истину о Богочовеку. Тамо где је Христос тамо је Спаситељ. Где нема Христа, нема ни Спаситеља. Када људи не прихватају Христа за Спаситеља они измишљају лажне спаситеље за којима иду али узалуд. Вера која је утврђена на Првом васељенском сабору открива шта је исправан живот. То је живот са Христом, у Христу и живот у Цркви. Ако је Христос Бог онда је он и Спаситељ. Цар Давид нам говори да се не уздамо у наше овоземаљске кнезове, јер у њима нема спасења. Вечну истину, љубав и правду може да нам да само Бог, као и исправну награду. Господ је дошао у овај свет да смрт уништи и да дарује живот вечни. Вечни живот нам даје Бог. Сами себи нисмо дали ни овај живот. Бог нам је преко родитеља дао овај живот. Зато треба да будемо свесни овог великог дара и да благодаримо на њему. Живот нам није дат да бисмо га проћердали или преспавали. Живот нам је дат да будемо будни и да стражаримо над својим животом. Стражар који чува нешто, сачуваће то ако је будан. Ако заспи све ће бити изгубљено. Ако не бдимо над собом нечастива сила итекако дејствује. Нечастива сила неће Бога. Она неће љубав него мржњу. Мржња је супротна од љубави. Љубав је жртва. Она није на уснама, него у делима.
Данашње Јеванђеље нас учи да је вечни живот познање јединога истинитога Бога и кога је Бог послао, Исуса Христа. Живот вечни је богопознање. Ако познамо Бога познаћемо и свој живот. Без познања Бога не познајемо ни свој живот у оном правом смислу живота као иконе Божије. Бога не познајемо формално и знањем стеченим у уџбеницима. Ни човека стварно не упознајемо када прочитамо његову биографију. Човека познајемо када се сретнемо и разговарамо са њим и осећамо га као део себе. Познајемо га онда када смо спремни да га саслушамо, као и он нас. Тада упознајемо његову радост и његову тугу. Радост и туга прате непрестано човеков живот овде на земљи. Ако човек нема радости њега ће туга да савлада. Али овде се мисли на радост у Господу. Богопознање захтева велики труд. не можемо олако упознати Бога. Потребан је велики труд на унутрашњем плану бића да бисмо се удостојили заједнице са Богом. Када живимо у заједници са Богом, живећемо у заједници и са другима, ближњима. Ближње ћемо осећати као себе саме. На сваком богослужењу ми говоримо да сами себе и једни друге Христу Богу предајемо. Грдно се заваравамо ако мислимо да се можемо сами спасити. Не спасавамо се сами већ кроз заједницу. Та заједница је Црква, Тело Христово.
Стара латинска пословица каже да је један хришћанин као ниједан. Сви смо одговорни за заједницу. Неки питају шта то ми радимо у Цркви? Који ми и ви? Крштен човек је члан заједнице црквене. Ту нема ми и они. Сви смо одговорни за заједницу. Као и у породици, сви су одговорни једни за друге. Без таквог односа и осећања да смо дужни да бринемо и одговарамо за другог члана, онда смо сами себе искључили из заједнице, породице, цркве... Део си заједнице, а не осећаш је. Да би осетио заједницу, мораш да волиш ближњег поред себе. Цело Јевађеље и цео живот се своде на две заповести о љубави према Богу и другом човеку. Јесмо ли спремни да волимо другог? То питање сви треба да поставимо себи. Или ћемо се заваравати па говорити да волимо оне који су далеко од нас, а оне поред нас нећемо волети. Или говорити да бисмо ове поред нас волели када би они били бољи. У православљу ми не чекамо да други буде бољи, него се ми мењамо на боље. Тако се на боље мењају и они око нас. Добар пример вреди више од речи.
Свети Серафим Саровски је говорио да када се ми спасавамо спасава се хиљаду људи око нас. Морамо бити одлучни када одређујемо какав ћемо живот да живимо. Онај који не живи исправно, наш народ каже да животињари. Огронна је разлика у живети и животињарити. Бесловесни створови животињаре. Човек живи или не живи, или је хришћанин или није хришћанин, или је човек или нечовек. Наш народ цени када је неко човек и човеком назива добре и исправне људе. Човек подразумева божији човек. За онога који није божији каже се само „онај“, без имена. Може ли човек да живи без имена? Може ли човек да живи без свог идентитета. За све нам је потребна вера и поверење у Бога и у друге. Наше је да верујемо. Када сам био у Француској срео сам се са једним великим теологом и владиком и питао га да ли Бог верује у некога? Одговорио ми је да и Бог верује у човека. Бог верује да ми можемо да се поправимо. Само неће нас Бог поправљати и исправљати насилно. Бог у рукама нема батину већ љубав. Љубављу нас призива на поправку и исправку. За све то нама треба вера у Христа која има свој језик љубави. Љубав све побеђује. Вере ће нестати и наде, али љубав никад не престаје. Љубав воли, прашта, не горди се, она је у смирењу, жртви. Може ли родитељ да воли децу, а да нема љубави? Не може. Мајка ноћима бдије над дететом, али не осећа умор, јер је љубав носи и она хоће љубављу да подигне своје дете. Вера у Христа води спознаји, да спознамо Христа и једни друге. Вера води спознаји створеног света и онога што се види и онога што се не види. Вера води другачијем поимању принципа и закона по којима човек и творевина треба да живе. Вера је израз наше слободе. Никога Бог не приморава да верује у њега. Он је слобода. Створио је и нас слободне. По слободи највише личимо на Бога. Човек бира како ће да живи. Наш народ лепо каже да можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш. Наше је да изаберемо хоћемо ли волити Бога или не, хоћемо ли волети човека или не. Слобода тражи одговорност, да одговарамо за све што смо учинили, добро или зло. Све смо учинили слободном вољом. Вера је израз наше слободе. Човек је добио семе вере. Кад Бог види да ми чувамо то његово семе онда и он помаже.
Помолимо се Богу и замолимо Свете оце Првог васељенског сабора да нам помогну да се учврстимо у вери. Када крштавамо децу молимо се да буду сачувана у вери православној. Ако се не сачувамо у вери православној онда ћемо лутати и узимати погрешне вере. Нека нам свети оци помогну да се учврстимо у православној вери. Данас прослављамо и Светог Кирила и Методија. Они су вршећи своју мисију међу Словенима помогли да се просветимо правом вером и спознамо Бога. Превели су Библију. Немамо зато изговор да је не разумемо и да не можемо спознати Бога. Све нам је данас доступно, па и реч Божија. Али Јеванђеље не сме бити украс у кући. У Јеванђељу је Христос. Зато се према њему морамо тако и понашати. Православни хришћанин не би смео да пропусти ни један дан, а да нешто није прочитао из Светог писма. Јеванђеље је наше огледало. у Јеванђељу видимо себе и признајемо себе себи. То је оно што најтеже чинимо. Увек налазимо изговоре и оправдања за себе, али не и за другог. За исти грех лакше оправдавамо себе него другог. Покријмо грехе својих ближњихда да би Бог покрио и наша сагрешења. Нека је благословено наше сабрање на овој светој Литургији,. Нека нам буде на очишћење и освећење Свето Причешће којим смо се причестили. Да да Бог да се сабирамо у име Божије. На свакој Литургији је Бог присутан. Долазећи на Литургију закорачили смо у Царство небеско и Бог је међу нама. Са таквим осећањем доживљавамо благодатни дар Литургије.
Нека сте срећни и Богом благословени!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Овом приликом парох миросаљачки протојереј Зоран Ивановић одликован је правом ношења напрсног крста и унапређен у чин протојерејa-ставрофорa.
Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
За несебичну љубав и пажњу указану храму Светог Николаја у Миросаљцима Архијерејском граматом захвалности награђени су:
- господин Горан Николић из Миросаљаца,
- господин Слађан Радовановић из Миросаљаца.
Орденом Вожда Карађорђа одликован је:
- господин Јован Димитријевић из Миросаљаца.
Свети архијерејски синод СПЦ одликовао је, на предлог његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског Господина Јована, орденом Светог краља Милутина:
- господина Витомира Димитријевића.
Сабрање је завршено трпезом љубави коју је за окупљене вернике приредио парох миросаљачки Зоран Ивановић са породицом и верним народом.
