У петак, 29. маја 2026. године, на Оданије празника Вазнесења Господњег, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
„Помаже Бог браћо и сестре,
У данашњем Јеванђељу чули смо како је Господ наш Исус Христос молио Оца Небескога и како рече јеванђелист: „Као што си ти мене послао у свет, и ја шаљем њих у свет.“ Овде видимо, браћо и сестре, како Господ наш Исус Христос, пред своје Вазнесење, а данас је Оданије празника Вазнесења, моли Оца Небескога да сачува оне који су у име Његово послани у овај свет да проповедају Јеванђеље. То јест, Господ Исус Христос моли се Оцу Небеском да сачува апостоле и све оне који верују да га је Отац послао. И заиста, браћо и сестре, апостоли су послани у овај свет као што је послан сам Богочовек, Господ наш Исус Христос. Христос је послан од Оца, а апостоли су послани од Господа Исуса Христа. Послани су чиме, браћо и сестре? Послани су самим Богочовеком и Његовим Јеванђељем. А шта значи апостол? Апостол значи послани. А они су послани у овај свет да проповедају Јеванђеље Христово. Не само да проповедају речима, него првенствено да они, апостоли, живе Јеванђељем. Јер ако они живе Јеванђељем, онда ће они дати пример и онима којима проповедају Јеванђеље да и они живе Јеванђељем. Дакле, браћо и сестре, зашто Бог, ради чега Бог шаље Бога Сина Свога? Зашто Бог Син шаље апостоле? Па ради спасења нашега. Да нам објаве ту најрадоснију вест, да Христос долази, да је Христос дошао. Да објаве Јеванђеље, ту благу и радосну вест. Јер долазак Господа Исуса Христа у овај свет јесте догађај, браћо и сестре. И зато једино под сунцем што је ново, једино је нов Господ наш Исус Христос. Јер Он сам каже: „Гле, од сада све ново творим.“ Ствара новога човека, односно не ствара га, него га преображава у правога човека. Јер је Адам, када је погрешио, изгубио биће. И зато Господ долази да свакога човека који верује у Христа врати из небића у биће. И заиста, браћо и сестре, као послани, апостоли имају једну дужност, да тако кажем, једну обавезу, а то је да изврше поверени посао. Који је посао светих апостола? Посао да проповедају Јеванђеље, да предају Јеванђеље. И сав њихов посао, браћо и сестре, одређен је Богочовеком, Господом нашим Исусом Христом. Јер једини пут нашега спасења јесте пут Христов. Другог пута нема. И зато је једино Господ наш Исус Христос могао да каже: „Ја сам пут и истина и живот.“
Нико други на земљи није могао то да каже, браћо и сестре, осим Онога који је дошао да спасе свет.
Дакле, другог пута ми немамо ако хоћемо да се спасемо до пута Христовога. Дакле, не можемо се спасти ако не живимо Јеванђељем, односно ако се бар не трудимо да живимо Јеванђељем. Не можемо се спасти ако нам Јеванђеље није у центру нашега живота. Зато су апостоли, браћо и сестре, само сведоци, само сарадници Божији. А и ми, који смо крштени, који смо чланови Цркве кроз крштење, и ми смо сарадници Божији. А човек, ако не сарађује са Богом, он ће сарађивати са оним нечастивим.
А онај нечастиви, браћо и сестре, не жели да се ми спасемо. Напротив, он не жели нама спасење. Нечастиви неће мир, него немир. Зашто? Па зато што је он сав у немиру. Зато што је и тај анђео, када је отпао од Бога, унео у себе немир. Постао сатана, постао ђаво. И он шири тај немир. И заиста, човек из себе шири само оно што је у њему. Какав је његов унутрашњи живот, то и шири. Ако је у човеку мир Божији, он живи у миру, али и шири мир. Али ако у човеку нема мира Божијега, него немир, онда он немир и ствара. Дакле, браћо и сестре, Господ је рекао апостолима: „Ко вас слуша, мене слуша.“ То је Христос. „Ко се вас одриче, одриче се мене.“ Одриче се Христа, браћо и сестре. „Ко прима мене, прима Онога који ме је послао.“ Кога? Бога Оца, браћо и сестре. А тамо где је Бог Отац, тамо је Бог Син и тамо је Бог Дух Свети. Да, ми смо сарадници Божији, кажу апостоли, сарадници те истине Божије. А истина је једна. То је Господ наш Исус Христос. Људи измишљају истине. Људи, када хоће да докажу неку своју истину, они просипају хиљаде и хиљаде речи. Као што људи просипају хиљаде и хиљаде речи да оправдају и свој грех, и свој пад, и своју гордост, и своју сујету, браћо и сестре. Дакле, та једина истина јесте Христос и Његово Јеванђеље. Истина је у Цркви. Како је истина у Цркви? Па зато што Цркву води Дух Свети. И зато Црква не греши. Ми смо грешни људи, а ми смо у Цркви. Црква, као Тело Христово, јесте наша духовна болница. А сви смо ми болесни, браћо и сестре, духовно. Неко ће казати: „Па ја нисам.“ Чим си погрешио, чим чиниш грех, ти си већ духовни болесник. Само што нећеш да признаш. Нећеш да прихватиш да си духовно болестан јер грешиш.
Али зато смо ми у Цркви као духовној болници. Зашто болесни људи одлазе у болницу? Па да добију лек и да оздраве. А у Цркви Христовој постоје сви лекови, браћо и сестре, поготово за душу — духовни лекови. Али када оздравимо духом, онда оздрављамо и телом. Боље речено, када је у нама здрав дух, можемо бити и телесно болесни. Али ће тај здрав дух носити то тело, па нека је оно и сво у ранама, што би се рекло. Дакле, браћо и сестре, све је то у Цркви као Телу Христовом. И Црква је сва у свету, али Црква није од овога света. И зато Црква није никаква овоземаљска установа. Она је божанска установа, браћо и сестре. А све оно што је божанско, то је вечно. То је непроменљиво.
И зато, браћо и сестре, Спаситељ говори Оцу за своје ученике и каже: „Као што си ти мене послао у свет, и ја њих послах у свет. Ја освећујем себе за њих.“ Не само за апостоле, него за све оне који верују у Христа Он се освећује. Дакле, браћо и сестре, зато Он каже: „Ја освећујем тело људско које сам узео на себе.“ То никада не смемо да сметнемо са ума — да је Бог Син узео људско тело, узео људску природу. И све преживљавао као што и ми преживљавамо: и радости, наравно, али и муке, и патње.
Шта му нису радили? Распели су га, браћо и сестре. Али Он је узео ту људску природу која је пала да је поново освети и да је поново стави пред Оца Небескога у Царству Небеском. И зато Христос нас разуме, браћо и сестре. Јер је Он у телу живео. Осећао је и глад, и жеђ, и умор. Све је осећао као што и ми осећамо, браћо и сестре. Е зато, што често говорим, Христос најбоље познаје човека. И зато треба да будемо благодарни Богу Оцу и Богу Духу Светоме који нам је дао Христа да нас разуме овакве какви јесмо. Али треба и ми да разумемо Бога, браћо и сестре. Јер ако не разумемо Бога, нећемо разумети ни сами себе. Нећемо разумети ни друге. Него ћемо остати у себи и говорити: „Зато сам овакав и готово. Нема мењања.“ Не треба да се мењаш? Човече, како не треба да се мењаш? Па сваки дан радимо, па се упрљамо. Па узмемо сапун и воду, па се оперемо. Тако сваки дан и грешимо. Зато треба да узмемо та духовна средства, браћо и сестре, а то су света тајна исповести, причешћа, то су врлине, то су духовни лекови којима ми перемо душу изнутра. Дакле, браћо и сестре, апостоли су само сведоци, они су, као што рекох, само сарадници Божији. И ово када Господ каже: „Ја освећујем тело људско које сам узео на себе“, а кроз њега освећујем и Богочовечанско тело, то јест Цркву, и све оне који су постали, каже апостол Павле, сутелесници тог тела, то јест који су постали живи чланови Цркве. Ми крштени јесмо живи чланови Цркве. И ми смо позвани у ту заједницу. Али смо зато позвани да чувамо заједницу. Да допринесемо да та заједница живи. А како доприносимо? Ако се трудимо. Ако се не трудимо, ми сами себе издвајамо из заједнице и себе проглашавамо за све и сва, што би се рекло. А када је човек у заједници, и када хоће да погреши, он мора да погледа онога поред себе, па ће рећи: „Чекај, нећу сада да се огрешим, јер ће овај човек видети, па ћу га саблазнити.“
А саблазан је већа и од греха. Зашто? Па сам Господ Исус Христос није казао: „Ко погреши“, него је казао: „Ко саблазни.“ Јер ми и када погрешимо, ако имамо колико-толико чисту савест, схватићемо и признати да смо погрешили. И можемо да се покајемо. Али ако сам саблазнио другога, онда ја носим тај грех, јер не знам да ли ће се он покајати. Значи, мојом саблазни он је почео да буде какав не треба да буде. Дакле, браћо и сестре, сва божанска истина оваплоћена у Христу Исусу јесте у Цркви Христовој. И све док смо ми у Цркви Христовој, док слушамо Цркву, док живимо у Цркви, па и овакви грешни какви смо, имамо наду на спасење. Јер, рекох, Црква је духовна болница, а ми смо ту да се лечимо. А шта болесник жели? Каже: здрав човек има хиљаду идеја, а болестан човек има само једну идеју — да оздрави. Е, то је оно о чему ми стално треба да размишљамо, браћо и сестре, да треба да оздравимо духовно. А духовно не можемо оздравити ако не живимо Црквом и ако не слушамо Цркву, браћо и сестре. Дакле, зато, ако хоћемо да се осветимо и просветимо благодаћу Духа Светога, онда будимо следбеници Христови. Будимо у Цркви и са Црквом, јер једино је у Цркви благодат Божија. А ми се освећујемо и просвећујемо благодаћу Божијом и спасавамо се благодаћу Божијом. И опет ћу поменути: нема богослужења где ми не чујемо да кажемо: „Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом.“ Значи, ми се благодаћу спасавамо. А сви смо благодат примили. У светој тајни Крштења ми смо благодат примили. Немој да се изговарамо: „Нисам примио, па не могу.“ Примио си, али ту благодат стално обнављаш у себи кроз свете тајне и свете врлине. А у благодати, браћо и сестре, или се назадује или се напредује. Другога нема. Чим човек изгуби благодат Божију, он је изгубио Духа Светога. А благодат Божија није ништа друго до Христос. Другим речима, кад изгубимо благодат, губимо Христа. Али Бог је милостив, па и кад изгубимо благодат, ако се покајемо, враћа нам је, даје нам благодат. Дакле, браћо и сестре, у Адаму се људска природа обесветила грехом. У Христу се људска природа освећује управо том вечном божанском истином. Зато не измишљајмо истине, не оправдавајмо се, него уложимо труда. Ништа без труда не може. Па и онај човек који иде на њиву да копа, он прво погледа да ли је оштра мотика или будак, или шта већ користи. Значи, ако се потрудио да то уради, он ће и узорати њиву. А ако се није потрудио, ако није наоштрио алатку, копаће, али неће имати успеха јер је тупа. Поред тога, са тупом алатком када радиш, ознојиш се три пута више, улажеш већи труд, а плодова нема. Али када наоштриш ту алатку, а тако и ми када изоштримо свој ум, браћо и сестре, па га вежемо за ум Христов, е онда живимо у благодати Божијој. Зато Апостол Павле каже, саветује: „Живите достојно Бога који вас је призвао у своје Царство и славу.“ Призвао нас је Бог за Царство Небеско, за славу Божију. И човек је слава Божија док је са Богом, док слуша Бога и док се труди да живи Богом. И каже: „Живите достојно Јеванђеља Христовога.“
Дакле, браћо и сестре, живљењем по Јеванђељу Христовом човек расте растом Божијим. Оно како каже Апостол Павле: „Усавршавајте се до пуноће раста Христовога.“
Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, а као што рекох, да се и ми потрудимо да живимо Јеванђељем Христовим, па ћемо бити бољи људи, па ћемо боље разумети Бога.
И онда ће и Бог нас разумети. Па ћемо онда боље разумети и другога. Па ће онда и тај други бољи бити. Али немојмо чекати, браћо и сестре, да тај други постане бољи, па да кажемо: „Е, кад он постане бољи, онда ћу и ја бити бољи.“ Не. У хришћанству је другачије. Ти постани бољи, па ће и тај други постати бољи. Дакле, да се молимо Господу, браћо и сестре, да нас Господ не остави. А Он нас неће оставити уколико ми не оставимо Њега. Неко ће казати: „Не дао Бог, ја Бога нећу да оставим.“ Погледај свој живот па ћеш видети јеси ли са Богом или ниси са Богом. А ми не можемо да сагледамо свој живот без Јеванђеља. И зато Јеванђеље треба да буде наше огледало, да бисмо могли, као што на огледалу видимо своје лице и његове недостатке, тако и у Јеванђељу да видимо себе изнутра. Јер Јеванђеље је наше најбоље огледало у коме управо видимо себе изнутра. А док човек не погледа себе изнутра, он не познаје себе, браћо и сестре. Зато треба да изађемо из себе и да признамо себе онаквима какви јесмо. Не да се хвалимо, не да се величамо, не да се гордимо, па да говоримо: „Ја сам то урадио, ја, ја, ја.“ Браћо и сестре, све док то „ја“ не заменимо са „ти“, нема нам спасења. Јер ми се спасавамо благодаћу Божијом, као што рекох, али се спасавамо и кроз друге. Зато смо дужни да једни другима, како каже Апостол Павле, носимо бремена. Али то треба да позна и онај кога носимо и онај који носи. Да све чинимо у славу Божију и на спасење другога и себе.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
