У петак, трећи по Педесетници, 19. јуна 2026. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре,
Из данашњег одељка из Јеванђеља по Матеју Господ нам каже: „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. И ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима.“ Заиста дивна прва реченица, блага вест, браћо и сестре, а то је да, ако исповедамо Христа, да ће нас Христос признати за своје. А опет једна врло тешка реч коју Господ данас каже: „Ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем мојим који је на небесима.“ Нема веће казне за човека када изађе пред лице Божије, а да Господ Христос њему каже: „Ја те не познајем.“ Како да не познаје Бог створење своје? Како да не познаје Бог круну свих створења које створи, а то је човек? Како да не познаје Бог човека кога је створио по слици и прилици својој и по лику Божијем? Али све ово говори, браћо и сестре, да ми у себи имамо лик Божији и носимо га све док имамо Бога у себи. А кад немамо Бога у себи, у ствари ми и губимо тај лик Божији у нама. Господ овим речима још хоће да каже, браћо и сестре, ко пред људима неустрашиво исповеда своју веру у Христа као Богочовека, као Месију, као Спаситеља, добија Господа Исуса Христа за исповедника. Добија Господа Исуса Христа за сведока, браћо и сестре.
Пазите како је то дивно да ми имамо Христа за сведока. Зато треба, браћо и сестре, да исповедамо Бога пред људима, да се не стидимо Бога, јер каже опет у Јеванђељу Христос: „Ко се застиди мене пред овим прељуботворним светом, постидећу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима.“
Дакле, браћо и сестре, то све Господ наш Исус Христос каже да ће нас Господ признати за своје, да ћемо бити Његове верне слуге и, што је најважније, да ће нас Господ наградити зато што исповедамо Христа као Спаситеља свога. Чиме ће нас наградити? Опраштањем грехова и наградиће нас Царством Небеским. Дакле, браћо и сестре, можемо да поставимо питање: зашто се Господ не задовољава вером у нашој души? Зашто се Господ не задовољава што га ми у себи имамо и зашто Господ, у ствари, тражи да се и устима исповеда Господ Христос? Па зато, браћо и сестре, јер нас то исповедање пред људима декларише ко смо, јесмо ли хришћани или нисмо хришћани. Ми, браћо и сестре, овим нас Господ хоће да побуди на шта? Првенствено на смелост, да смело признамо, исповедимо љубав пред људима према Богу, а не да се стидимо Бога. Дакле, браћо и сестре, овим нам Господ говори: кад исповедамо Бога пред људима, ми, браћо и сестре, имамо љубав и према Богу и према другима. И тиме хоће Господ да каже, кад исповедамо Њега пред људима, да нас Господ тиме узвисује. Ко се, каже, одрекне Христа као Бога, ко се уплаши, у ствари, страдања — неки су се и уплашили пред страдањем, али многи и многи нису. Дакле, ко се уплаши страдања и одрекне Христа као Спаситеља, доживеће управо то, како да кажем, најстрашније страдање. А то најстрашније страдање је у Дан суда да чује од Господа да му каже: „Ја те не познајем.“ Пазите, браћо и сестре, Бог је, из љубави према роду људском, према човеку, сишао на земљу и родио се. Све је трпео у свом земаљском животу: и да га грде, и да га руже, и да га пљују, и да га туку, и да га разапну. Али Господ зна зашто трпи, зашто иде на страдање, зашто иде у Васкрсење — па ради нас и ради нашег спасења, да нам Господ, браћо и сестре, у ствари каже како нас Бог воли. И да нам каже како нас Бог, у ствари, највише грли својом крсном и васкрсном жртвом. И сваку жртву коју је Господ поднео, поднео је ради нас и ради нашег спасења. Дакле, браћо и сестре, личност Господа нашег Исуса Христа не допушта компромис са злом и грехом. Ту нема компромиса. Његова личност је као мач. Зато у данашњем Јеванђељу каже Христос: „Нисам дошао да донесем мир, него мач.“ А Господ је мир, али Он носи мач. Па како то сада — Бог љубави, Бог мира, а носи мач? Па Он носи мач да, браћо и сестре, раздвоји верујуће од неверујућих.
Да раздвоји, како рече данашње Јеванђеље, оца од сина и сина од оца, матер од кћери и кћер од матере. Ако једно не верује, а друго верује. Да онај који верује и она која верује буду спасени. Да одвоји, да онај који не верује не побуди и другога да не верује у Бога. Јер ми, браћо и сестре, својим примером највише проповедамо Бога. Својим примером више чинимо него речима. Дакле, браћо и сестре, Господ је дошао да уништи зло. А то зло — три су највеће авети, како каже преподобни Јустин Ћелијски, за човека. То су грех, ђаво и смрт. И Господ је управо победио све три те авети. И зато нам каже: ако имаш Бога у себи и исповедаш Бога у себи, онда си ти победник. Онај који Бога има, он је победник. А онај који нема Бога, он је страдалник. Не само што је страдалник од самога себе, зато што нема вере. Зато је вера драгоцен дар Божији, браћо и сестре. Дар је то Божији. Јер ми, као што често говорим, вером усељавамо Бога у себе. Каква нам је вера, такав нам је живот. Дакле, браћо и сестре, свака Христова реч то зло одсеца и одваја од душе човекове. Зато је и Христова личност, и Христова реч, и Христов мач. Сусрет човека са Господом Христом изазива, у ствари, једну узбуну у грешној души човековој. Узбуну, јер грех неће Христа. Грех неће добра. Грех хоће одвајање. И зато долазак Христов, улазак Христов у човека, он узбуњује и изазива револт. „Шта си дошао овамо, Христе, да нас мучиш пре времена?“, како су казали они бесомучни из Гадаре, када је Христос исцелио и истерао ђаволе из њих. Кажу: „Што си дошао овамо пре времена? Знамо те ко си и шта си. Ти си Син Божији.“ Пазите, и ђаво се служи понекад истином, само да би могао преварити човека.
Дакле, браћо и сестре, улазак Христов у нас, кажем, он прави узбуну. Он прави рат. Рат између верујућих и неверујућих. И зато се зло буни, браћо и сестре. Зато мрак не може да поднесе светлост.
Јер кад се појави светлост, мрак нестаје, браћо и сестре. Кад се појави зора, ноћ престаје. А зашто тама мрзи светлост? Па зато што светлост разоткрива све оно што се у тами, боље речено, све оно што се у мраку догађа. Е, мрак неће ту светлост. Мрак хоће да још навлачи, што бисмо рекли, мрак на мрак. И то је исто као и човек, браћо и сестре, кад почне да се оправдава. Зна да је погрешио, али му сујета људска не дозвољава да каже: „Погрешио сам. Опрости, Боже. Опрости, човече. Опрости, брате. Опрости, сестро.“ Не да му сујета, не да му гордост. Другим речима, не да му ђаво. Јер узрок свакога греха јесте управо та несрећна гордост. Е, гордост неће да призна Бога. А смиреност признаје Бога. И смиреност призива Бога. Смиреност, браћо и сестре, то је врлина на којој се граде и изграђују све друге врлине. Нема ли врлине смирења, немамо ли и не остваримо ли ту врлину смирења, не можемо ниједну врлину да остваримо. Говоримо, наравно, о добрим врлинама, јел' тако, Христовим врлинама, хришћанским врлинама, браћо и сестре. Дакле, Господ Христос је мир, браћо и сестре, и тај мир долази до онога који мира има у себи. Зато је мир наш Господ. Зато се Господ, као што рекох, назива миром. И заиста, браћо и сестре, миран човек поседује Бога у себи. Немиран човек нема Бога.
Миран човек је спреман да целу васељену смести у своје мало срце. А немиран човек, њему смета свако. Смета му и онај други поред њега. Сви му сметају, а у ствари не види да он смета самоме себи.
Јер је себе испунио не Богом, него собом. И зато Апостол Павле за такве људе каже: „Није вама тесно у нама, него је вама тесно у срцима вашим.“ И заиста, браћо и сестре, у ком срцу нема Бога, то срце је скучено, да тако кажем. То срце је камено. А може ли шта на камену да расте? Не може, браћо и сестре. А Бог је човека створио да буде њива плодна, да се по њој сеје реч Божија, и да то семе Божије које је посејано у нама, и које се непрестано сеје, браћо и сестре, ми заливамо, да ми чувамо. Од чега?
Па од корова. А ко је са села, он то зна: коров много брже расте него пшеница, него кукуруз или шта ја знам све то друго. И ако тај коров не сасечемо у корену, готово је.
Имате ону, како је зову, пиревину. Ливада лепа, трава спремна за кошење, појави се пиревина и уништи траву. Дакле, браћо и сестре, Господ је наш мир. Мир се успоставља када се одсече оно што је заражено болешћу немира. Једино се на тај начин могу сјединити небо и земља, човек и Бог, браћо и сестре. Дакле, Господ Христос је мач, као што рекох већ неколико пута, за све што је зло и грешно у човеку. И одсекавши то зло у човеку, ако одсечемо то зло у нама, па на то место долази добро. А добро је супротно злу, браћо и сестре. Е зато ми треба да признамо Христа и устима, и мислима, и душом, и срцем. Али, понављам, као што рече Господ, да пред свима кажемо да смо Христови. Да се не стидимо. Ви сте млади, али она несрећна идеологија је толико била заплашила људе да су се људи стидели и да се прекрсте. Да су се људи стидели, браћо и сестре, да уђу у цркву. Или, боље речено, плашили су се. Али кад имамо Христа, онда у нама нема страха. Тамо где је вера, тамо нема страха.
Тамо где је љубав према Богу и ближњему, тамо нема страха. А у супротном, човек се плаши свега и свачега. Плаши се и своје сенке. А камоли да се не плаши човека. Али зато, ако имамо веру у Бога, ако исповедамо веру у Бога, ако имамо љубав према Богу и према ближњему, ако имамо те љубави и, како бих рекао, храбрости да свакоме кажемо: „Опрости, брате. Опрости, сестро.“ Заиста нам за то треба храброст. Како да опростим ономе који ме гађа каменом? А Христос каже: „Не мојте само волети оне који вас воле, него волите и оне који вас мрзе.“ Е, то је виши степен вере и љубави код човека. Нека вас Бог благослови. Амин.“
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
