У суботу 20. јуна 2026. године, када Црква прославља Светог свештеномученика Теодонта, Епископа анкирског, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Араповцу, у намесништву колубарско-посавском.
Митрополиту су саслуживали: игуман манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама код Лајковца протосинђел Евстатије (Драгојевић), архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу протојереј-ставрофор Марко Митић, протођакон Никола Урошевић и ђакон Дејан Јовановић.
За благољепије сабрања били су задужени Србски Православни појци из Београда.
Надахнутом беседом шумадијски Првојерарх поучавао је окупљене вернике:
„Помаже Бог браћо и сестре!
Цело Свето Писмо је богонадахнута реч која је дата за поуку и исправљање у правди, како каже Свети Апостол Павле. Јеванђеље које смо данас чули упућује нас да слушамо реч Божију. Човек који не слуша реч Божију не чује ни другог човека. Ко слуша реч Божију и извршује је, испуњава оно што нам Господ кроз Јеванђеље говори. У данашњем јеванђелском одломку, Господ апостолима и свима нама поручује да се онај који слуша реч Божију и извршује је може назвати мудрим човеком. Мудар човек гради кућу свог спасења на камену, на чврстом темељу. За нас је тај чврст темељ Христос и Црква његова. Чврст темељ одолева свим непогодама које долазе на њега. Онај који није мудар кућу гради на песку. Најмања непогода такву кућу збрише јер није саграђена на добром темељу. Тако и ми ако се не утемељујемо на Христу и Јеванђељу, бићемо као кућа на песку. Човек није сам себи темељ. Богочовек је тај неразориви темељ човекове личности. Ако се назидамо на таквом темељу, имаћемо дом личности који се никада неће распасти. Човек који не гради своје спасење на вери, Цркви, Јеванђељу, промашио је свој живот. Човек гради кућу спасења само ако слуша реч Божију и извршује је. Није довољно само слушати. Потребно је реч испунити. Господ нам говори да је благо ономе ко научи и испуни. Много тога у животу научимо напамет. Научимо и да говоримо лепо, да будемо речити и слаткоречиви. Али свако ко у себи има мало Духа Божијег, лако ће препознати неискреност таквих речи. Када човек себе зида на Христу он душу своју чини душом Христовом и вољу своју вољом Божијом. Ко је мудар човек и шта је то мудрост? Премудри Соломон каже да је почетак мудрости страх Божији. Да ли ми треба да се плашимо Бога? Не. Бог је љубав. Тамо где је љубав тамо нема страха. Тамо где је вера нема страха. Љубав потире страх. Премудри Соломон нас поучава да имамо страх, не од Бога, него од себе. Да имамо страх од непокајаног греха. Страх да се не огрешимо о онога који нас толико воли, о Бога. Бог нас више воли од родитеља, а знамо колика је родитељска љубав. Мудар човек зна да разликује шта је добро, а шта зло. Мудар човек чини добро када му се укаже прилика за то. Мудар човек не чини зло када му се укаже прилика да га учини. Мудар човек и срце и душу и цело своје биће даје Господу. Мудар човек шири мир међу другима, а не немир. Мудар човек мири завађене око себе. Мудар човек води добро рачуна да се не огреши о Бога и о ближњега. Мудар човек упућује себе на пут Христов. Мудар човек омудрује свој ум умом Божијим. Мудар човек својим животом и примером чини добро. Мудар човек испуњава оне две заповести о љубави према Богу и ближњем. Ко не воли ближњега не воли ни Бога. Ко нема мир са ближњим нема га ни са Богом ни са собом. Мудрост је остати човек у свакој ситуацији. Бити Божији и Христов човек. Таквоме не приличи да чини било шта недостојно. Бити човек је највеће достојанство. Они који нису Христови само имају облик човека споља, а унутра су празни. Човек је празан када нема Бога у себи. У ту духовну празнину лако се убацује ђаво. Као у празну кућу у којој нико не живи, али сви у њу бацају смеће. Зато треба да будемо мудри и да живимо врлинским животом. Ни једна врлина се не може задобити без помоћи Божије. Брзоплето ми желимо све врлине одједном. Али то је велика заблуда и заправо немогуће. Испуни и усаврши се у једној јеванђелској врлини и живи том врлином, а онда ће она повлачити друге врлине за собом. Тако човек постаје врлински. Таквог човека Господ назива мудрим. Такав гради кућу на тврдом, на камену. Тај камен је Христос. Без тог крајеугаоног камена кућа ће се пре или касније срушити. Христос је камен, а кућа је душа. Ништа не може поколебати човека који утемељи своју душу на вршењу заповести Божијих. Сва искушења, недаће и ђаволске силе не могу да оборе човека који себе изграђује на Христу. Свако ко не извршује реч Господњу биће сличан лудом човеку. Мудар човек кад гради кућу о свему лепо размисли, колика ће бити кућа, има ли средстава за њу? Морамо почети од прве степенице. Увек треба да почнемо од себе. Запитајмо се јесмо ли ми кућа Божија? Да ли је наше биће и наше срце дом у који се Бог усељава? Бог је већи од Васионе, већи од Неба и Земље, али желећи да спасе сваког човека, Бог се толико смирава, да стаје у наше мало срце. Срце људско је најомиљенији дом Божији. Али ако човек затвори своје срце за Бога онда је он саможив. Такав врата свог срца затвара и за ближњега. То је човек самољубив, који мисли само на себе. И данас многи не хају за своје ближње. Али не може нам бити добро док не осетимо рану другога и не схватимо да њега рана боли онако како нас боле наше ране. Без саосећања љубав за нас остаје непознаница. Љубав покрива мноштво грехова. Човек који своје спасење гради ван Цркве и Христа је луд. Такав човек кућу своје душе гради на лошем материјалу, без врлинских дела која су чврст темељ. Такав човек лако пада. Али онај који стоји у вери треба да се чува пада. Вера не сме бити само на нашим устима и нашем језику, већ треба да је претварамо у дела. На делима треба сведочити веру. Без дела вера је мртва, као и дела без вере. Дела су та која иду испред нас, али и остају за нама. Својим делима ћемо се оправдати и осудити. Ако не чувамо оно што смо примили од наших светих предака, не можемо опстати. Човек који мисли да се може брзо попети духовно у висину пада у прелест. Ту нас ђаво највише искушава. Наговара нас да се гордимо. Када се гордимо онда смо склони свим гресима, јер из гордости се рађају сви греси. Пад таквог човека је страшан. Његов пад је већи а ране страшније. У ову поуку да кућу треба градити на чврстом темељу стају све људске среће и несреће, клевете, погибли, све... Ако се нисмо ојачали Христом и најмањи поветарац ће нас срушити. Од свих невоља које нас сналазе може нас избавити и спасити једино Богочовек Христос. Он је узео на себе огреховљену људску природу и узнео је до Царства Божијег. Тај Богочовек нас најбоље разуме, јер је живео и подносио оно што поједини и данас подносе: увреде, клевете... Зато нас он најбоље и разуме, наше слабости. Али ово би требало да нас подстакне да и ми разумемо Бога. Бог хоће да нас спасе, али треба да уложимо свој труд, молитву ,подвиг, пост, добра дела. Бог нас је створио без наше воље, али нас без наше воље неће спасити. Хришћани добро знају да душа праведног човека не може бити ничим побеђена, јер је утемељена на камену вере, а то је Христос. Јеванђеље Христово је богонадахнута реч. Онај ко себе не проверава Јеванђељем, не познаје себе. Јеванђељем најбоље сагледавамо себе изнутра. Ако верујемо у Јеванђеље и живимо њиме онда ћемо себи и признати какви смо заиста. Чувајмо свој језик. Онај који мисли да је побожан, а не обуздава свој језик, његова је побожност лажна. Онај који не учини грех језиком то је свети човек. Језик нема костију, а све кости поломи. Реч може бити опаснија од сваког оружја и оруђа. Када нам је Бог дао језик онда њиме славимо Бога, похвалимо човека, не осуђујмо друге људе. Осуђујмо грех, али не и човека. Ако то научимо да разликујемо бићемо на путу Божијем.
Сабрали смо се данас да чујемо ове Христове речи и да их извршујемо како бисмо се упоредили са мудрим људима. Нека нам Бог помогне да мудро живимо и да се освешћујемо. Без мудрости Божије у нама, остајемо на истом нивоу и не напредујемо. Ми, крштени људи, смо вечити ученици Христови. Човек треба да учи док је жив. И опет је питање колико ће научити. Али без труда свакако ништа неће постићи. Онај који није прво научио да слуша, неће умети ни правилно да заповеда. У послушности је спасење. Послушајмо оно што нам Господ говори кроз Јеванђеље. Нека Јеванђеље буде наше огледало да видимо какви смо изнутра. Наша спољашњост није наша суштина. Ако је Бог у нама, онда смо и ми са Богом.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Сабрање је завршено трпезом љубави коју је за окупљене припремио парох јунковачки свештеник Радован Марковић, са породицом и верним народом.
