У недељу 21. јуна 2026. године, када наша Света Црква прославља Светог Теодора Стратилата, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у Вазнесенском храму у Голобоку.
Пре саме Свете Литургије Митрополит је осветио палионицу свећа.
Митрополиту су саслуживали: архимандрит Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Слободан Милошевић, протојереј Дејан Марковић, протонамесник Милан Кеџић, јереј Марко Аћимовић, ђакон Дејан Јовановић и ђакон Ђорђе Одавић.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Високопреосвећени се обратио верном народу рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Помаже вам Бог, браћо и сестре. Одељак из данашњег Јеванђеља по Матеју, који смо овде сада чули, пун је поука, а самим тим и веома садржајан. Да би човек разумео и схватио јеванђелске истине и јеванђелске поуке, на првом месту потребно је да има веру. Веру у Господа нашега Исуса Христа. Зашто да има такву веру? Зашто је потребно уопште да имамо веру? Па потребно је, браћо и сестре, првенствено зато што вером усељавамо Бога у себе. Потребно је зато да имамо веру, јер је вера дубља од разума, она је, браћо и сестре, шира од емоција и узвишенија од било чега што се може дотаћи руком и видети голим оком. Вером и подвигом, узрастајући у љубави према Господу, ми узрастамо и у љубави једни према другима. И онда, са таквом вером, волимо свакога другога, браћо и сестре. А кад волимо један другога, онда ћемо се прво за њега и молити Богу. А кад волимо једни друге, онда нећемо радити ништа против тог другога. Нећемо га оговарати, нећемо га осуђивати, нећемо, што би рекао наш народ, узимати муштулук ако видимо да је тај други погрешио, а ми често узимамо тај муштулук да кажемо другоме: е, овај је човек такав и такав. Такав човек не говори о том човеку, он у суштини говори о себи самом. Дакле, браћо и сестре, такође нам је потребна вера, јер је сам Господ Исус Христос рекао: „Све је могуће ономе који има вере.“ А онај који има вере требало би да се труди да живи по вери. Не само да говори о вери, не само да нам вера буде на устима, него, као што често говорим, да веру претварамо у дела. Да из наших дела други виде нашу веру. Зато је потребно, браћо и сестре, слушати, јер човеку који слуша и труди се да разуме оно што слуша, Дух Свети открива правилно разумевање поруке Господње. Иначе, ако нам Дух Свети не помогне да разумемо поруке Господње, не само што их нећемо разумети, него је најгоре што ћемо их погрешно разумети, па ћемо поруке Христове, како да кажем, прилагођавати себи, па ћемо тако и Јеванђеље прилагођавати себи, а не себе прилагођавати Христу и Јеванђељу. Човек који не слуша Бога, већ само слуша самога себе, никада неће разумети ту благу вест Јеванђеља, браћо и сестре, која човека уздиже и даје му снагу, даје му моћ, даје му крепост и усељава, као што рекох, Бога у себе. Да би то човек могао да разуме и схвати, потребно је, браћо и сестре, на првом месту, поред вере, као што сам рекао, да има чист ум, али и чисто срце и духовни вид, о чему управо говори ово данашње Јеванђеље. Кад је ум човека помрачен, он истину не види. Кад је ум човека помрачен, браћо и сестре, он види оно што у ствари не треба да види. А човек види и чује оно што жели. Ако жели да види и да чује добро, он ће увек видети добро. И увек ће наћи добро. И наћи ће и у највећем злочинцу, што кажу, нешто мало добро. Јер човек није ни само добро ни само зло, него и једно и друго. Али човек, кажем, у другом човеку наћи ће оно што жели и видеће оно што жели. А у ствари, када о другоме говоримо, ми у ствари говоримо о себи. А уопште не схватамо да говоримо о себи. Него се још бусамо у прса како познајемо другога. Не можемо другога познати ако прво не познамо себе. Не можемо ни познати Бога ако не познамо, браћо и сестре, и ближњега свога, и обрнуто. Но, када кажем о овом духовном виду, о коме говори данашње Јеванђеље, човек не треба да занемарује ни своје телесне очи. Не би требало да занемарује ни свој физички вид. Јер треба да будемо Богу благодарни што нам је дао и телесни вид, браћо и сестре, да видимо лепоту ове Божје творевине. Да будемо срећни што нам је Бог дао вид да видимо лик брата свога, ближњега свога, по оној јеванђелској: „Видех лице брата, видех лице Бога.“ Потребно је, браћо и сестре, да имамо и овај духовни вид. Јер ако нам је чист духовни вид, много више ћемо видети него овим физичким, телесним видом. А кад човек не ради на себи да тај духовни вид, браћо и сестре, осветли и просветли, он ће остати у тами и видеће само оно што му телесне очи показују. А рекох, човек жели да види оно што хоће. Дакле, браћо и сестре, потребно је знати да нам је Бог дао телесни вид како бисмо могли да видимо, као што рекох, лепоту Божју и човека као икону Божју, као слику и прилику Божју, јер нас је Бог створио по лику Своме и по подобију Своме. Дакле, браћо и сестре, потребно је да човек има управо то светло око, како нам говори данашње Јеванђеље. Наравно, јасно је да око које је светло и бистро види светло и бистро, али Господ овде у данашњем Јеванђељу, браћо и сестре, не мисли само на телесне очи. Пре свега, Господ нам говори о том духовном виду. Свети Владика Николај је лепо говорио и каже: „Ништа горе за човека нема него ако му се затворе телесне очи, а духовне се не отворе; е, онда је он заиста у правом смислу слепац.“ А ко зна, верујем да сте и ви имали прилику у своме животу да сретнете човека који нема телесни вид. А кад разговарате са њим, видите да он много више види него што ти и ја видимо овим телесним очима. Бог, браћо и сестре, таквима надокнађује, па кад немају телесни вид, отвори им се духовни вид. Јер телесним видом не можемо видети Бога. Како каже Стари Завет: „Не може човек видети лице Божје и остати жив.“ Али духовним можемо. А то све опет зависи од наше вере и живота по тој вери, браћо и сестре. Понекад те телесне очи могу бити, као што рекох, и затворене, могу изгубити вид, а опет човек може имати истински прави поглед, прави вид и прави увид у реалност у којој живи, прави увид, браћо и сестре, у све што од Бога долази. Ако имамо тај духовни вид, онда ћемо схватити да све што долази, долази по промислу Божјем. Онда ћемо схватити да и искушења долазе по промислу Божјем. Не шаље Бог на нас искушења да би нас казнио, него да би нас опоменуо. Кад осетимо и доживимо било какво искушење, да бисмо могли да кажемо оно што каже српски народ: „Боже сачувај.“ Јер тако каже наш народ. Ко би то рекао кад не види ништа? Хоће ли казати: „Боже сачувај“? Неће, на жалост. Дакле, браћо и сестре, на овом месту Господ говори, као што рекох, о унутрашњем духовном оку. А шта је то унутрашње духовно око, или, браћо и сестре, које је то око којим ми гледамо свет и споља и изнутра? То око јесте Господ наш Исус Христос. То око, понављам и себи и вама, јесте Господ наш Исус Христос. То је реч Његова, која је једноставна, а ми често компликујемо и реч Христову, која је дата тако да је свако може разумети и прихватити. И ако почне том речју Божјом да живи, ако почне да се моли и да моли Бога да му просвети разум, схватиће да је свако бреме које на нас наилази у ствари, како Јеванђеље каже, лак јарам. Да је то пут радости, лепоте и пут заједнице у љубави са Богом и са другим људима, са ближњима. Око наше је сам Господ, као што рекох, и реч Његова. Око наше, браћо и сестре, јесте и Јеванђеље Христово. Ако у нама нема Јеванђеља Христовог, онда заиста ништа у нама нема божанског. Ако у нама Јеванђеље није центар нашег живота и ако се не трудимо да бар свакога дана прочитамо нешто из Јеванђеља, онда је то велики недостатак. Али је најтеже и најопасније, чини ми се, ако ја као свештеник, уместо Јеванђеља, узмем телефон, те савремене справе, и заменим Јеванђеље телефоном, или га заменим Служебником, или Требником, или Молитвеником. Шта је онда од мене остало као свештеника? Ништа, само име. Име, браћо и сестре. Зато видимо да данас нема разговора у породици, нема разговора међу људима, али зато има разговора са овим чудима. За мене је то чудо. Како не би било чудо, браћо и сестре, кад хоћу да сазнам шта је то неко тамо рекао, па одмах откуцам и пренесем некоме. Па ти си, човече, не само заразио себе, него заражаваш и другога, а мислиш да чиниш добро. Не мојмо узимати муштулук другоме о невољи другога, браћо и сестре. Него кад видимо да је човек у невољи, помолимо се за њега, покушајмо да га растеретимо, а не још и ти и ја да га затрпавамо некаквим информацијама или некаквим догађајима. Дакле, браћо и сестре, око наше је, као што рекох, сам Господ наш Исус Христос и Јеванђеље. Ми, када живимо Јеванђељем Христовим, то јест када живимо вољом Божијом, онда све бива, верујте ми, у животу једноставно. А ми често компликујемо живот. А у животу је све једноставно, само ако слушамо Јеванђеље и ако живимо по Јеванђељу, браћо и сестре. Све је једноставно у нашем животу и, што је најважније, тада нема брига. А ми се бригама оптерећујемо, и оним што јесу бриге, али и оним што нису. Оптерећујемо се, браћо и сестре, и тако оптерећени бригама ми у ствари не видимо Бога. Не осећамо Га. А Бога види свако онолико колико Га осећа у себи. Дакле, браћо и сестре, кад имамо Јеванђеље, онда ћемо схватити да Бог брине о нама. Што не значи да не треба и ми да бринемо, браћо и сестре. Зато и каже Јеванђеље: „Не брините се шта ћете јести, шта ћете пити, шта ћете обући.“ И то нам треба. Али има нешто много важније од тога. То је Христос, то је Јеванђеље, то је Царство Небеско. Зато и Христос у данашњем Јеванђељу каже: „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, а све ће вам се друго додати.“ Али човек незадовољан самим собом почиње само да граби. Кад кажем граби, не мислим само на материјалне ствари, него у сваком смислу. Кад почне човек да граби за свачим, онда је оптеретио себе. Ти онда ниси припремио себе да се молиш, а кад се молиш, друго чиниш. Дакле, браћо и сестре, како кажу поједини Свети Оци, треба мало и наших брига и мука да предамо Господу. Али не можемо предати бриге да Господ брине о нама ако ми не предамо саме себе и једни друге Христу Господу нашем. Дакле, браћо и сестре, ако слушамо реч Божију и живимо њоме, и слушамо вољу Божију и живимо вољом Божијом, онда свуда и на сваком месту видимо присуство Бога, присуство Божије и Његове бриге о нама. Али расејан човек то не види. Њему је расејан и ум, и срце, и памет. Зато ми, поготово у току Великог поста, имамо једну лепу црквену песму која каже: „Расејани мој ум сабери, Господе.“ Расејани човек, браћо и сестре, није целовит човек. Није само подељен. Расејан човек је изрешетан, што бисмо рекли. Дакле, браћо и сестре, да би човек све то видео, потребно је да буде просвећен и освећен Духом Светим. Човек се просвећује и освећује онолико колико Духом живи, браћо и сестре, онолико колико има Бога у себи. Када човек својим духом потисне Духа Божијега, прво му се помрачује ум. А када је помрачен ум, човек не зна шта ради. Не зна своје поступке и не контролише их, браћо и сестре. Дакле, није само да му је помрачен ум, таквом човеку је помрачена и душа. Помрачене су му духовне, али у исто време и телесне очи. Зато смо у данашњем Јеванђељу чули како Господ каже: „Светиљка телу је око.“ Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје бити здраво. Али, додаје Господ: „Ако око твоје кварно буде, све ће у теби бити кварно.“ И ти си кварен. А овамо се представљамо као да смо не знам какви свеци. Дакле, браћо и сестре, ово: „Ако око твоје буде кварно, све ће у теби бити кварно“, како каже Јеванђеље, требало би да нам буде велика поука. А на све ово Свети Григорије Палама тумачи ове Господње речи и каже да је око управо наш здрав ум. Без здравог ума, облагорођеног Духом Светим, човек заиста не би био у стању да прави разлику између светлости и таме, између добра и зла. Тада човек не би могао да разликује, браћо и сестре, шта је добро а шта зло. Дакле, зато, браћо и сестре, нека би Бог дао да наше око буде светло. А биће ако се будемо држали Јеванђеља. И ако будемо Јеванђеље више држали у рукама и читали га него што држимо ове световне справе, опростите ми. Дакле, ако будемо држали Јеванђеље Христово и најпре тражили оно што рече Христос у данашњем Јеванђељу: „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се друго додати.“ Али ја хоћу данас да иштем нешто више. Хоћу да будем цар, да будем император, да будем ово и оно. Чим то иштеш, далеко си од Царства Небескога. И што је још горе, далеко си од љубави Божије. Дакле, браћо и сестре, оно што је спољашње јесте телесно, али кад човек иште Царство Небеско, њему све постаје духовно. И онда човек све духовно посматра у своме животу. Човек је, као биће, једно и јединствено, то треба да знамо, створен по слици и прилици Божијој. Е, само онда када тражимо Царство Небеско, браћо и сестре, свака брига ће, верујте ми, нестати. А да би човек могао да зна где, шта, зашто и колико себе треба да даје за ово или оно, мора опет да има здрав и чист ум. Мора да има веру, браћо и сестре. Дакле, чист човек све, као што рекох, чисто види. Зато Апостол Павле дивно каже: „Чистима је све чисто, а нечистима је све нечисто.“ И зато нечист човек стално осуђује друге, као што рекох малопре. Зато, браћо и сестре, човек који не брине о својој духовној чистоти неће се потрудити ни да у другом човеку види оно што је добро, јер је његов ум упрљан злобом и гордошћу. Чим човек тако упрља ум, одмах је упрљана и душа, али, нажалост, и савест. Да, ми често, браћо и сестре, потискујемо своју савест. Нећемо да нас она опомиње кад чинимо зло или било шта рђаво радимо. Потискујемо своју савест. То можемо чинити неко време. Али кад-тад, на крају нашега живота, савест ће проговорити. И по оној светоотачкој речи, кад савест проговори у нама, то ће бити један мали секунд, али тај секунд ће бити већи од триста мојих и твојих живота, браћо и сестре. Јер ће савест казати: „Ниси хтео, Јоване, да те опоменем да не оговараш, да не осуђујеш. Е сада ћеш бити осуђен.“ Дакле, браћо и сестре, зато кажемо да је око прозор душе према свету. Ум је око душе за истине и лепоте Божије. Али, као што рекох, исто тако око може бити и кварно, у зависности од тога шта човек гледа и у зависности од тога шта човек говори. Зато Апостол Павле каже да онај хришћанин који не обуздава језик свој, него га пушта да брбља, опростите на изразу, његова побожност није искрена. Његова побожност је лажна. Он се претвара пред другима да се моли и да говори добро, а у ствари сав је у злу. Дакле, браћо и сестре, зато замолимо Господа да просвети наш ум. Чиме? Па божанским умом, браћо и сестре. Јер ако будемо мудровали само својим умом, нећемо далеко стићи. Ако свој ум не привежемо уму Божијем, наш ум ће се извитоперити, браћо и сестре, изопачити. И почеће, уместо да слави Бога и да воли Бога и другога, да мрзи Бога и да мрзи другога. Зато, браћо и сестре, очистимо свој ум, па ће нам онда и духовно око бити чисто. Па ћемо онда тежити чистоти душе, тела, ума и срца, а не хвалисању. Ко се осећа лепо кад је упрљан? Нико. Али кад се и упрљамо, људи смо, па хајде да се оперемо. Како је лепо кад се упрљамо па се оперемо, окупамо, што би рекао наш народ, па осетиш да си лакши. Скинуо си блато са тела, али треба скинути блато и са помраченог ума, са запрљаног срца. Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да заиста што више пажње посветимо том духовном виду. А вера ће нам помоћи да нам се открије оно што сами својим снагама не можемо да учинимо. Вера, вера која ослобађа човека од самога себе.
Бог вас благословио.”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави.
