Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда.

Након прочитаног јеванђељског одломка, у својој Богонадахнутој беседи наш Митрополит је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, радујем се што сам данас овде са вама у овоме Светом храму. Радујем се што је данас са нама Владика Георгије и што данас служимо божанствену Литургију. Радујем се што смо данас се сабрали да се заједно Богу помолимо, јер по оној јеванђелској, Христовој који каже где су двоје или троје сабрани у име Моје, ту сам и Ја међу њима. И заиста, браћо и сестре, где се год народ сабира у име Божије, у име Христово, Христос је ту. И зато се данас радујем, браћо и сестре, што смо чули ово данас изузетно, лепо, поучно и некако људски топло Јеванђеље, а које нам говори, браћо и сестре, како је Господ дошао у Капернаум град и тамо га срео један, незнабожачки човек, капетан. Иначе, Капернаум је био безбожнички град. Њега Господ већ спомиње у Јеванђељу, па каже: Капернауме, Капернауме, који си се до неба дигао, до ада ћеш се срушити, ако не поверујеш у Бога.

Заиста, браћо и сестре, шта видимо у овом сусрету Христа и овог капетана? Видимо на првом месту, драги моји, да се ту срела божанска доброта и људска слабост. Срела се божанска моћ и људска немоћ. Данашње Јеванђеље подсећа нас на веру. На веру, браћо и сестре, и зато у овом случају, вера проткана надом и љубаву, изазива, како бих рекао, једно огромно чудо. Чудо, да један, као што рекох незнабожачки капетан, који није веровао у Христа, он је уствари осетио присутство Христово, које је у њему од једанпут изазвало једну огромну веру. Тако да смисао данашње јеванђељске приче је да се, браћо и сестре, провери и наша вера. Да проверимо, боље речено, нашу веру. Да ли ми заиста на првом месту право верујемо? Да ли заиста исправно верујемо? Ако би нас било ко данас питао, како ти верујеш, сви би ми одговорили да верујемо. Али на питање да ми одговоримо том човеку, како верујем и шта је вера, да ли знам, да ли познајем веру, е ту би сигурно замуцкали, јер вера није само на језику, вера није само на уснама.

Вера је, браћо и сестре, у делима. И ако веру не преточимо у дела, немамо користи од такве вере. Ако верујемо у једнога Бога, а живимо другачије него што исповедамо веру, онда нам то није на спасење. И данас Јеванђеље такође нас, браћо и сестре, пита да ли је наша вера јеванђелска вера. Она вера за коју Господ каже, која је као и зрно горушичино, али може и горе да премешта. Да ли је та наша вера, браћо и сестре, јеванђелска, или је то вера традиције или некаквих обичаја? Данас ћемо исто још увек чути, па ће народ да каже: ваља се да идем у цркву, ваља се да се причестим. Али, браћо и сестре, ако је наша вера само традиција, и ако се своди на обичаје, немамо много користи од такве вере. Немамо много користи од такве вере, браћо и сестре, јер вером ходимо, а не знањем, каже Свети апостол Павле. Вером познајемо Бога, браћо и сестре. Вером усељавамо Бога у себе, како то често говорим. Вером приближавамо небо земљи.

Вером усељавамо Христа у себе. И зато, управо, то треба да осетимо на Светој Литургији, кад служимо Литургију. А рекох, сви заједно служимо Литургију. Зато Литургија спушта небо на земљу, и земљу уздиже на небо. Ко је спреман, биће уздигнут. Самим тим, што учествујемо у највећој Тајни, Тајни Цркве, Тајни Литургије, браћо и сестре, и што доживљавамо Литургију као божанско чудо, онда ћемо и осетити на Литургији, кад учествујемо, а учествовати на Литургији, значи причешћивати се. И онда, ако све то тако знамо и спознајемо, а вера нам помаже да спознамо Бога, браћо и сестре, вера нам помаже да спознајемо тајне, и неба, и земље, и тајне, и овога, и онога света. И заиста, браћо и сестре, човек без вере, мислим да је то најнесрећнији човек. Човек без вере, значи да је човек без Бога, човек је најближи Богу када му је вера најјача, када му је вера најјача мисли, када су у мисли најчистије и осећања најплеменитија.

То треба, то нам саопштава вера. Ако немамо ове особине, значи нисам нешто ја у вери добро. Нисмо спознали веру и не живимо вером. Човек стоји, браћо и сестре, пред Богом, онако како верује. Али зато треба да проверавамо веру. Баш онако како и каже Апостол Павле, испитујте Писма. Зашто да испитујемо Писма? Да нас не може нико заварати другим писмима. Испитујемо и своју веру. Је ли она заиста православна вера? Је ли та вера која је спремна да се жртвује за другога? А вера је врло значајна, јер из вере произилази љубав. Као што из љубави произилази вера, браћо и сестре. Дакле, човек, је кажем, стоји пред Богом онако како верује, како мисли и како осећа. А нама је Бог се открио онолико колико нам је потребно за спасење. И ми осећамо Бога онолико колико верујемо и колико живимо том вером, браћо и сестре. И како се понашамо и према људима, и око себе, и како се понашамо, браћо и сестре, према ближњима. То нас вера све укроћава. Супротно, човек је кад нема вера, или му је слаба вера, или му је бледа вера, или му је вера сујеверје, или му је нажалост вера неко врачање, неко гатање, све је то онда супротно. Такав је човек, онда далеко од Бога, далеко од Цркве, далеко од Светих тајни и светих врлина. И такав је човек, браћо и сестре, и душом и телом, далеко од самога себе на првом месту. А кад смо далеко од самога себе, ми смо далеко и од Бога, али у исто време ми смо, браћо и сестре, далеко једни од других. А вера нас у ствари спаја.

Вера нам говори, нема Грка, нема Јеврејима, нема мушког, нема женског пола. Вера нам говори да смо сви једно у Господу. Заиста, браћо и сестре, Господ, то треба да стално имамо на уму да Господ гледа срце и душу и ту препознаје ко се узда у себе, у своја дела, ко се то узда у своју спољашњу припадност верном народу Божијем, Цркви Божијој. Гледа Господ ко је спреман од нас и ко има ту веру да узме крст свој и да пође за Христом. Вера нам говори и ојачава нас да смо спремни да у сваком тренутку помогнемо ближњем. Па и ако треба и живот свој дамо за другога, то је вера. А не да се извлачимо, нека он пропада, ја нећу да мрднем ни прстом једним. Дакле, браћо и сестре, о свему томе, као што рекох већ једном, говори нам данашње Јеванђеље, како је овај капетан, и то као што рекох незнабожац, приступио Христу молећи га говорећи, Господе, каже овај капетан, слуга мој, лежи на умору, како бисмо ми данас рекли. А Господ му каже, видевши и веру тог незнабожца, браћо и сестре. Зато водимо рачуна да не буде да и ти незнабожци да пре не уђу Царство Небеско, него ми који верујемо. Зато Господ и каже, да ће и грешници, и прељубочинци, и други, пре ће дочепати Царства Небескога, него они који мисле о себи, да су чисти, да су праведни, да не знам све то. Дакле, овде је у питању покајање.

Дакле, браћо и сестре, овде је врло важно да видимо да капетан није донео овога свога слугу пред Господа, као што су доносили болеснинке пред Христом, да их Христос помилује, да их Христос исцели. А што још најважније, капетан не моли ни за оца, ни за мајку, ни за жену, ни за браћу, ни за сестре, него моли за слугу. А слуга у то време је браћо и сестре био скоро предмет, кога је Господар могао не само да га отпусти, него могао је и живот да му узме. Толико је био вредан тај слуга у то време. Али видите, браћо и сестре, капетан је веровао и јасно знао да је довољна само реч Христова и да из даљине, ако могу тако да кажем, да може та реч да исцели. Зато није доносио слугу. Капетан је веровао и јасно знао да је довољна само реч Христова, па да његов слуга устане, да његов слуга оздрави и да његов слуга буде исцељен. Видите, опет, шта значи вера. Зато је Господ за веру рекао, све је могуће ономе који има вере, а ономе који нема вере, ништа није могуће. Ништа. Онај који нема вере, њему је све тешко.

Њему је тешко и да се прекрсти, како каже наш народ. Њему је тешко да учини добро дело. Њему је тешко да дође у Цркву. Њему је тешко да помогне другоме браћо и сестре. И зато овај поступак Христов чини да управо та огромна вера овог капетана, која се, како бих рекао, прелила у нечувену исповест. И он, кад је Господ њему рекао, ја ћу доћи исцелити твога слугу. Е ту настаје онај најлепши дијалог. Господ каже, ја ћу доћи исцелићу га, а овај капетан, погледајте, незнабожац понављам већ неколико пута, има смирења, има скромности, па каже, Господе, ја нисам достојан да уђеш под мој кров. Него само каже, реци реч и оздравиће слуга.

Дакле, браћо и сестре, овај капетан је знао да је у речи Христовој моћ, да је у речи Христовој сила, и да та реч Христова, браћо и сестре, је јача од свих лекова, јача од свих лекова, и зато управо он каже, само реци реч. И наставља капетан и каже, као што су, каже, речима мојим послушни сви моји војници, тако је, Господе, каже, тако су речи Твојој послушне све болести наше, све немоћи наше, и у ствари и све смрти наше. Ово је невиђена исповест невиђене вере, ни у изабрану народу Божијем. Вера капетанова није само задивила људе, неко је она, браћо и сестре, задивила самога Бога, да он каже да такву веру није нашао у Израиљу, то јест оном изабраном Божијем народу. Израиљски народ је Богом изабрани народ, али се није одржао у верни. И не само што није остао изабран народ, него постао народ који је осудио Христа. Дакле, браћо и сестре, Господ се ничему тако не диви. Не диви се Господ ни нашој мудрости, ни нашем уму, ни красоти овога света. Не диви се Господ ни свим збивањима, која се догађају у историји рода људскога, он се само диви вери. И зато је свакоме рекао, нека ти буде по вери твојој. Дакле, заиста, браћо и сестре, ништа у овоме свету није достојно толико дивљења, као велика вера у Богочовека. Јер кроз веру, роб постаје слободан. Кроз веру, онај најамник постаје усиновљен. Дакле, кроз веру, браћо и сестре, ми постајемо синови, деца Божија. Заиста, браћо и сестре, то морамо имати на уму, да кроз веру, човек постаје бесмртан. Пазите, бесмртан. Зато ми, на крају Символа вере и кажемо, кад исповедамо своју веру, чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. То је наша вера.

У томе је вера силна, вера дубока, вера заснована на познавању ствари, онакве, управо какве јесу, и да их прихватимо. Да прихватимо све што нас снађе у животу, али са вером. Ако немамо веру, а наиђу искушења, наиђу невоље, пашћемо.

Нисмо јаки. Зато Апостол Павле каже, ко стоји да води рачуна да не падне. Онај који мисли да неће да падне, тај, нажалост, најпре пада, браћо и сестре. Јер чим мисли, он значи не верује. Зашто је капетан рекао Христу да није достојан да му Христос дође у кућу? Зашто? Зато што је капетан схватио да улазком Христа у његов дом, значи улазак у рај. Христос је рај, а он још није спреман за рај. Треба му покајања. Осетио је. Треба му преображења. Треба му крштење, браћо и сестре. И зато је рекао: нисам достојан да уђеш оид мој кров. Дакле, то исто треба и нама, браћо и сестре.

Треба нам покајања, треба нам преображења. Крштени смо, али нам треба да се одржимо у тој благодати крштенској. Шта нам још треба, браћо и сестре? Треба и ми, као овај капетан, да кажемо, Господе, реци само реч и ја ћу оздравити. Реци, али то, реци, то мора буде са вером јаком, браћо и сестре. Треба да кажемо, реци реч Господе, да оздравимо. А када оздравимо, кад устанемо, кад се поправимо, кад се оперемо од блата, где нас грех увлачи, браћо и сестре, онда ћу, Господе, ја послужити Теби, како можемо да кажемо. Али ако не устанемо, како ћемо да служимо Господу? Зато, браћо и сестре, и онда ће, кад тако учинимо, онда ће и Господ рећи нама, као што је рекао капетану: иди и како си веровао некад ти тако буде. Зато и себи и вама, драги моји, предлажем да испитујемо веру. Да испробамо веру. Не да кушамо веру. А ако треба и кушати на добро, и то је добро. Као што искушење, кад Господ отпусти нама. Ако верујемо, ми нећемо у искушење пасти, нећемо пропасти, него ћемо устати.

Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да и ми, који смо сваки на свој начин болесни, нема здравог међу нама, како каже Апостол Павле, да и ми чујемо речи Христове речи које кажу: иди и оздравиће слуга твој. Иди човече, иди Христом, корачај Христом, корачај Црквом, послушношћу. Оздравићеш. А и ако не оздрави тело, оздравиће душа. А то нам је важно, јер је душа важнија од тела.

Бог вас благословио!”, закључио је Митрополит Јован.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Потом се приступило трпези љубави, коју је припремио надлежних парох рабровачко-белосавачки протојереј Владан Јовановић.

јереј Марко Јефтић