Верном народу митрополит се обратио Богонадахнутом беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог браћо и сестре.

Данас смо чули Јевањђељску причу о два догађаја. О два чуда која се прожимају једно са другим. Чули смо браћо и сестре како Христу долази неки кнез, како каже данашње Јевањђеље који је у исто време био старешина синагоге и молио га да исцели његову ћерку која је била на самрти. И ако размишљамо како је било осећање тог оца знајући да му кћер умире, сигурно да је била у њему велика туга. Али људско је и боловати, људско је и туговати, али хришћански није очајавати. И зато треба и ми да размишљамо о смрти, јер не знамо ни дана када ће Господ доћи. Другим речима данашње Јеванђеље и нас живе опомиње да се не би смели уздати ни у своје здравље, јер га данас имамо, сутра га можда немамо. Не смемо да се уздамо ни у своју младост. И заиста потребно је да непрестано бдимо над самим собом. Да размишљамо да ћемо једнога дана отићи са ове земље, и да нам треба ићи тамо где је наше место, где је наша права кућа, а то је небо, то је уствари Царство Небеско. И зато Господ каже да се много не трудимо искључиво око овога што је само земаљско, него Господ нам каже „Иштите најпре Царства Божијег и правде Његове, а све ће вам се друго додати“. Господ нам некада шаље и невоље и патње, не зато што нас Господ не воли, напротив. Нас Бог највише воли. И видимо браћо и сестре, како је Господ дошао у кућу овога кнеза, а већ је девојчица била умрла, и они му кажу не труди учитеља, она је умрла, нема ту сад ко да јој помогне, а то говоре људи само који немају вере. А Господ који све држи у својим рукама, и наш живот и космос и све. Шта он каже? Он каже, девојчица није умрла, него спава. И чули смо како су се они самом Христу подсмевали. Наравно чули смо и то како је Господ Васкрсао, исцелио, оздравио ову девојчицу. И можете замислити каква је радост била у родитељима, после оне туге када су видели да им је дете умрло. И то нам све говори браћо и сестре, да све наше људске радости, оне су краткотрајне, оне су скоро и слабе да нас зарадују, али Божанска радост то је та права радост, као што смо и видели из овог данашњег Јевањђеља.

Данашње Јевањђеље такође нам говори, браћо и сестре о излечењу жене која је боловала 12 година од течења крви. То је била у то време тешка болест. Али њој је било нешто теже од телесних болова, зато што тада у то време, ко је оболео од те болести он је у народу сматран нечистим. И ова жена зато и није смела да приђе Христу, јер и она се још увек није уверила да је Бог, да је спаситељ. Није смела да приђе, јер се бојала хоће ли и Он казати, иди жено од мене прљава си, нечиста си. Не. Него кад се она дотакла хаљине Његове, јер је имала веру и казала, ако се само дотакнем ресе хаљине Његове оздравићу. Видите браћо и сестре, шта чини вера. И кад је Господ видео, који све зна, и наше речи, и наше мисли, и наша дела. Шта јој је рекао, „О жено велика је вера твоја, иди с миром, и буди здрава од овога часа“. И оздрави жена. Видите браћо и сестре, шта значи када човек поверује у Бога. Из оба ова догађаја видимо да је у питању вера. И заиста наш живот се темељи управо на вери. И као што смо чули на самом крају данашњег Јевањђеља, Господ видимо да помаже оном који је дошао да тражи помоћ. Зато нам треба управо та Јевањђељска вера. Дакле, браћо и сестре, ми имамо вере од кад знамо за себе, верујемо у Оног који је постао један од нас и дошао међу нама. Верујемо у једног Господа Исуса Христа Сина Божијега и у Оца Његовог, верујемо браћо и сестре у Духа Светога, уствари верујемо у Једну Свету и Животворну Тројцу. То је наша вера, и она нас је кроз векове обликовала. Вером Христовом и Црквом Православном постојимо пролазећи кроз векове, кроз сва искушења. Пролазећи све то, држећи се чврсто Христа и Цркве Његове, доспели смо и не само да смо претекли до ових дана, него пуним плућима дишемо. А пуним плућима дише онај човек који има веру у Бога. Бог нас воли све, воли нас све подједнако, и грешника и праведника. Зато браћо и сестре, онако како верујемо, тако ће нам и бити. Зато Господ и каже, све је могуће ономе који има вере. А ономе који нема вере, њему ништа није могуће. Али не само исповедајући ту веру речима, већ онако како се трудимо да вера буде наш живот. Да живимо Јевањђеље Христово, које у центру свом има двоједину заповест. То је заповест браћо и сестре о љубави. Једна је љубав према Богу, зато и каже да љубимо Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, снагом, целим телом својим, целим својим бићем, а друга је да волимо ближњега као самога себе. Дакле, треба да нам буде важније све оно што је другога, а не оно што је моје или твоје ако смо браћа међу собом. Бог нас је привео у заједницу, зато смо сви одговорни за заједницу.

Дакле, браћо и сестре, онда можемо поставити питање ако смо пуни себе, и да нас никаква брига не брине за другога, онда можемо поставити себи питање, како то ја могу бити радостан, како могу бити миран, како могу имати мир у срцу, ако ти који си поред мене немаш то исто. Јер човек када има мир у себи, он зрачи и на друге који су око њега. Наше је да ширимо мир, а не немир. Да ширимо љубав, а не мржњу. И најбоље ће све то разумети они који су у брачној заједници. Може ли муж бити миран, ако нема мира његовој жени. Може ли жена имати мир ако нема мира у души њеног мужа. Наравно да не може. Мир треба да царује у нама, душевни мир, Божији мир, онај мир који нам је Бог оставио када се вазнео на небо. Када је рекао „Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам“. Дакле браћо и сестре, онако како верујемо, тако ће нам и бити.

Ево ми смо данас браћо и сестре, у овом Свештеном манастиру осветили овај прелепи конак, и то је уствари плод, овај конак и све ово што се овде радило и градило, и то је плод наше вере. Јер ко је могао да замисли пре двадесетак година, како је ово место онда изгледало, да данас овако величанствено изгледа. Да није било вере, не би се ни почињало овде да се гради, али вера, она је сила, она је снага, она отвара ум човеков, и зато данас ја хоћу да заблагодарим, на орвом месту Богу, да заблагодарим Светом Симону, коме је овај манастир и посвећен, да заблагодарим игуманији и сестрама, али да заблагодарим свим дародавцима, свим ктиторима, свим приложницима, браћо и сестре који су разумели нашу жељу и нашу вољу да ову Светињу обновимо и да она данас узгледа овако како изгледа. Нека је срећан и благословен данашњи дан, данашње наше сабрање на овој Божанственој Литургији.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије уприличен је културно-уметнички програм, а затим трпеза љубави за све присутне коју је уприличила игуманија Текла са сестринством, а уз помоћ мештана околних Левачких села.

јереј Срђан Ђорђевић, парох белушићко-секурички