Након прочитаног Јеванђељског зачала, Митрополит шумадијски се свештенству и верном народу обратио беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, браћо и сестре.

Срећан празник данашњи – празник свете великомученице Недеље, којој је овај храм и посвећен, и у који смо се данас сабрали да служимо свету Литургију, да прославимо Бога, да прославимо Његову угодницу, свету Недељу, и да је замолимо да се она моли Богу за нас – да будемо са Христом, да останемо у Христу, и да живимо Јеванђеље. Јер данашње Јеванђеље које смо управо чули, браћо и сестре, доноси нам једну радосну и благу вест – благу вест о вери у Господа нашега Исуса Христа. Јер каква нам је вера – такав нам је и живот. Ако тако схватимо, можемо се и запитати: постоји ли ишта потребније у овоме свету од вере? У овом времену, у којем оскудевају добре и благе вести, и када човек о томе размишља у контексту времена у коме живи – а не говорим ово зато што треба да се плашимо, јер немамо чега да се плашимо осим непокајаног греха – онда се природно поставља питање: има ли човек разуман пречу потребу од вере? Јер ако нема вере, време ће га, како каже наш народ, прегазити. Ако нема вере, све што се догађа у времену може човека просто одувати. А шта онда човеку преостаје, него да се учврсти у вери? Да се учврсти у вери, браћо и сестре. Зато и мислим – и верујем – да нам је вера увек најпотребнија. Увек, а нарочито данас, и сутра, и увек. Вера ће нам казати и када смо тужни – како да се обрадујемо. Када тонемо, када падамо, вера ће нам рећи: „Устани! Није све завршено, није све свршено.“ Јер вера је сила Божија, браћо и сестре. Она даје човеку снагу да преброди лична искушења, невоље, и све оно што га у животу сналази. Имајући у виду све што нам се догађа – било због наших слабости и грехова, било из других разлога – можемо се опет запитати: да ли ће човек остати при чистој савести, и сачувати у себи лик Божији? Док имамо веру, и док вером живимо, носимо Христа у себи – носимо Његов лик. Ако немамо веру, онда немамо ни Христа у себи. Јер вером Христа уселјавамо у себе. Зато Апостол Павле, говорећи о значају вере, каже: „Верoм ходимо, а не знањем.“ Човек који крене на пут, ако нема вере, он ће стално бити у сумњи. Његов пут биће испуњен страхом: хоће ли стићи, хоће ли се нешто испречити, хоће ли се догодити невоља. Али кад човек има веру, чак и ако наиђу препреке и невоље, вера га подиже да их прескочи – ако тако можемо да кажемо – и да настави свој пут. И заиста, браћо и сестре, човеку је без вере немогуће живети. Неко ће можда рећи: „Има људи који не верују, а живе.“

Ех, кад бисмо могли да завиримо у њихово срце, да уђемо у унутрашње стање таквог човека – човека који нема вере – онда бисмо рекли: „О, веро, како си слатка! О, веро, како си нам потребна!“ Дакле, браћо и сестре, човек без вере пропада. Јер у овоме свету, све је друго јаче од човека. Верујте – све је друго јаче од њега. Ко не верује, тај ће најпре бити побеђен од греха. Ко не верује, биће побеђен од своје гордости, од сујете. Биће побеђен, браћо и сестре, и од саме смрти. Такав ће човек бити побеђен и од ђавола. И заиста, како је говорио свети отац Јустин Ћелијски „Од човека је јачи и комарац. Пазите – и комарац је јачи од човека без Бога. Шта је онда потребно човеку да би опстао у овоме свету. Понављам, драги моји: вера у Бога. Поверење у Бога. Али и вера у човека – поверење у човека. Јер када имамо веру у човека, то подразумева и да он има веру у нас. Каква је моја вера према њему, таква ће бити и његова према мени, и према теби, и према свакоме од нас, браћо и сестре. Вера подразумева – поверење. И није то само вера у Свевишњег, већ и вера у човека, поверење у брата поред себе. То можемо лепо да видимо у овом данас прочитаном Јеванђељу – једном кратком, али веома поучном одељку – који нам доноси свети апостол и јеванђелист Матеј. Он нам говори о томе како је Господ исцелио једног одузетог човека – што бисмо ми данас рекли: човека који је претрпео мождани удар, шлогираног. Човека који није могао сам да дође до Господа. Али су га пријатељи донели И то је за нас велика поука – да у невољама треба да будемо уз другога. Као што су се ови људи нашли уз болесника, да га донесу Господу Христу. И такође да схватимо: све нам у животу бива – по мери вере наше. Вера, браћо и сестре, не било каква вера – не сујеверје, не мало верје, не врачање, не гатање, као што често понављам, јер тога, нажалост, још увек има у нашем српском народу – него жива вера у истинитог Бога. Свет у коме живимо пун је мана, пун заблуда, лажних учења, лажних пророка и духовника, пун телесних и душевних болести. И управо нам тај свет поручује: немогуће је спасити се без вере. Зато и Господ Христос каже: „Све је могуће ономе који верује.“ А онај који нема вере – њему ништа није могуће. Чак му се и оно што је могуће, чини немогућим. Док онај који има веру, његова му вера говори: могуће је и оно што изгледа немогуће.

Данашњи човек, браћо и сестре, често мисли да је у овом времену мука и невоља спасење недостижно. Али Еванђеље нас учи другачије. Господ наш Исус Христос нам показује пут: да кроз веру и живот у вери – све можемо. Погледајмо само данашњи еванђеоски догађај – одузети човек, непокретан, доживљава нешто што, можда, ни сам није очекивао. Можда у почетку ни он није имао вере – не знамо. Али вера се у њему пробудила. Јер човек не може да живи без вере. Само је чека некога ко ће га подићи, ко ће га оздравити. Није то могао човек – али Бог може. И Бог чини чудо. Када су тог болесника донели пред Христа, шта му је Господ рекао. „Синко, опраштају ти се греси. Узми постељу своју и иди дому своме.“ И човек устаде, узе постељу и отиде здрав – али се захвали Господу. Христос, браћо и сестре, лечи овог одузетог човека по вери – не толико по његовој, колико по вери оних који су га донели. То је велика порука. Господ му каже: „Не бој се, синко.“ А шта је човеку у страху најпотребније? Да му неко каже – „Не бој се.“ Ако имамо Христа у себи, ако живимо Христом, Еванђељем, Црквом, онда нема чега да се бојимо, осим непокајаног греха. Христос нам стално, кроз своју Цркву и Свету Литургију, поручује„Не бој се. Само дођи. Моли се. Исповеди се. Причести се. Усели Христа у себе.“ А кад Христос обитава у нама, онда у нама обитава и љубав, и истина, и врлине. Онда постајемо заиста живи људи, бића Божија. Али поставља се суштинско питање: да ли заиста верујемо у правог Бога? Можда бисмо сви одговорили: „Да, верујем у Бога.“ Али да ли знамо у шта верујемо? Да ли познајемо веру? Јер вера се не учи као лекција, већ се вера живи. Ако вера не прелази у дела – то није права вера. Знамо, браћо и сестре: без вере тонемо, а без истине лутамо. А истина је једна – Господ наш Исус Христос. Царство Божије је понуђено свакоме, али не намеће се никоме. Господ нас не приморава ни да верујемо, ни да уђемо у Његово Царство. Свако има слободу да се определи: хоће ли бити добар или зао, да ли ће изабрати љубав или мржњу. Али за свој избор одговарамо. Ако смо изабрали неверу – одговарамо. Ако смо изабрали веру – одговарамо, али добијамо и благодат, силу за спасење. Христос жели да исцели свакога ко му прилази с вером. Он не лечи само тело, него целога човека. Јер нема телесне болести без духовног корена. Зато морамо тежити потпуном оздрављењу, и тела и душе. Свет каже: „У здравом телу здрав дух. Али Христос каже: „У здравом духу је здраво тело.“мКада је дух здрав, када у себи носимо Духа Светога, све болести и муке лакше носимо.мДа бисмо оздравили, потребно је покајање – тај почетак и крај сваког еванђеља. Без покајања нема спасења. Многи људи телесно оздраве, али остану празни и усамљени. Није довољно бити здрав споља – треба бити исцељен изнутра. А то значи – отворити се за Бога, за Христа, за живот по Еванђељу. Треба желети духовно здравље, исправан однос према Богу, ближњем и творевини Божијој. А сваки човек нам јесте ближњи, ако имамо вере. Ако у центар свог живота ставимо Христа, и ако живимо у заједници Његове Цркве – ми стојимо пред лицем Божијим. И можемо, и морамо рећи „Господе, грешан сам. Помози ми. „Господе, грешнији сам од свих.“ Али ми, нажалост, чешће гледамо у друге – ко је грешан, ко је праведан, ко заслужује. Узимамо суд Божији у своје руке, а човек не може знати срце човека као што га зна Бог. Зато, браћо и сестре, не треба се уздати у себе, него викати Богу „Верујем, Господе, помози моме неверју. „Помози мојој лењости, Господе.“ Јер кад човек живи како му је воља, а не поправља се, то је лењост – и та лењост води у духовну болест, па чак и у психијатрију. Лењ је онај ко неће ни да се моли, ни да се крсти, ни да устане. А зашто? Јер је пун себе. А човек пун себе – најпразнији је човек. Јер у њему нема Бога. Зато треба да чезнемо за Богом, као што човек чезне за вољеном особом. Да кажемо: „Господе, учини оно што ја не могу. И тад Господ долази. Он гради храм спасења у нама – али темељ морамо ми да поставимо. Растимо у вери, браћо и сестре. Како каже Апостол Павле: „Растите до пуноће раста Христовог.“ Вера нам је потребна, али не било каква – него еванђеоска вера. Помолимо се Господу и данашњој светитељки – светој Недељи – да нам она, својим молитвама, помогне да ојачамо у вери. А кад ојачамо у вери – ојачаћемо и у свим хришћанским врлинама. А без врлина – нема спасења.

Нека је срећна слава свештенику, одбору, целој парохији, и свима вама који сте се данас сабрали – да прославимо Бога и да прославимо свету Недељу! Амин”.