По завршетку службе, Митрополит се обратио верном народу, рекавши:

“Браћо и сестре, овим вечерашњим богослужењем започели смо прославу чудотворне иконе Пресвете Богородице, којој је посвећен и овај свети храм. Заиста, и када Господ не би дао роду људском ништа друго до Пресвету Богородицу, то би нам било довољно за спасење. Јер све што је Господ чинио у домостроју спасења, све је чинио кроз Пресвету Богородицу. С правом је свети Јован Дамаскин рекао: лакше је избројати песак у мору него чудеса која Пресвета Богородица чини за род људски. Благо човеку, благо породици, парохији, манастиру, народу, у којима се прославља име Божије и име Пресвете Богородице. Заиста, после Господа нашег Исуса Христа, најзначајније место у домостроју спасења заузима управо Она. Зато се Њој и треба молити. Она је наша Мајка. А дете сме својој мајци да каже и оно што је погрешило. Зна оно да је мајчина љубав изнад сваке погрешке детета. Тако и ми да се молимо, да Пресвета Богородица принесе наше молитве Сину своме и Господу нашем. А принеће их – ако наше молитве излазе из срца и душе, из смирења. Тада ће их Она принети Господу нашем Исусу Христу. Јер Она је наша посредница, наша заштитница, наша хранитељка. Али неће Пресвета Богородица принети наше молитве Сину своме ако су те молитве из гордости и сујете. Ако се молимо не зато да се истински обратимо Богу, већ да се покажемо пред другима – како лепо умемо да певамо, да читамо, како знамо да се молимо – онда то нису молитве, него гордост. А гордост одваја од Бога. У великим смо невољама – свако као појединац, па и као народ, а и цели свет страда. Зато треба да се обратимо Њој. Она држи руке распрострте и чека да ли ћемо ући у Њен загрљај. Њено крило је најтоплије мајчино крило, и нико не треба да каже да за њега нема места. Њено крило је веће од васионе, Њене су руке шире од небеса. Зато и у овом храму имамо Њену икону – Мајку Божију са распростртим рукама. Има места за све. Има места да седнемо у Њен загрљај, да се огрејемо, да се не заледимо у својој хладноћи, у својој гордости, у својим гресима. Као што рекох, започели смо прославу Њене чудотворне иконе – ево, и овде у храму имамо Њену копију. Зато вас молим: кад год се нађете у невољама, или у радости – дођите овде. Уђите у овај храм, клекните пред Њену икону и помолите се Мајци Божијој. Она ће вам помоћи. Нема праве мајке која ће одбити дете кад јој тражи хлеба. Ако је тако са нашом телесном мајком, шта тек да кажемо за Пресвету Богородицу, која се непрестано моли за нас. Зато ни ми не треба да престанемо да се молимо. Понављам: Она је наша посредница између нас и Бога. Зна Она све наше слабости, све људске немоћи и недостатке. Али иако Она све зна, ми морамо да се оснажимо, да пројавимо духовну храброст и да кажемо: “Господе, погрешио сам. Мајко Божија, погрешио сам.“ И Она ће нас помиловати, јер је пуна милости, пуна љубави Божије, пуна човекољубља Божијега. Само треба да знамо како да јој прилазимо. Питање је – знамо ли уопште да се молимо? Мислимо да знамо. Али ево, ја пред вама исповедам: ја се још увек учим да се молим. Још нисам научио. Увек се сећам светих Апостола који су били поред самог Господа Христа – гледали су Његова чудеса, слушали су Његове речи, а ипак су говорили: “Господе, научи нас да се молимо.“ Онај који се истински моли, тога чува Мајка Божија, тога чувају анђели Божији. А ко се не моли, или се моли само спољашње, без срца, тога су анђели далеко. А нама је потребан анђео – анђео чувар, кога смо добили на светој тајни Крштења, и који је чувар душе и тела нашега, и весник наш пред Богом. Зато да се молимо – анђелу, али изнад свега и пре свега – Богу и Пресветој Богородици. Нека је срећно ово вечерње у част храмовне славе. Срећна слава и свештенику, и свима вама који припадате овој парохији и долазите у овај храм на молитву. Молите се, молимо се – Мајка Божија нас неће заборавити.

Бог вас благословио и сваким добром даровао!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована