После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу:

“У данашњем прочитаном Јеванђељу од Луке говори о догађају који се десио на гори где се сабрао народ око Господа Христа да би их Он исцелио и оздравио, и да је том приликом Господ наш изговорио једну предивну науку која је сажета у Блаженствима те се и ова гора, на којој је био са апостолима и народом, прозвала гора Блаженства. Ту је Господ Исус Христос нама предочио које су то хришћанске врлине као и то да ко живи тим врлинама тај је још и овде и сада и блажен и смирен, и прибран и радостан и спокојан. Заиста, ко прихвати ове врлине и потруди се да живи њима, тај човек је у блаженствима, јер он живи у врлинама и те га врлине чине радосним што испуњава те врлине и што зна да ће, испуњавањем тих врлина, задобити Царство небеско. Од тих врлина у његовој души, у његовом срцу и његовом бићу струје та блаженства о којима говори Христос у данашњем Јеванђељу. Тај који испуњава врлине прима бесмртне божанске силе које га, не само исцељују од свих болести и немоћи, већ га претварају у биће бесмртно и биће вечно. Свети Јустин ћелијски је често говорио да када човек живи врлинама он је себе онебесио. Такав човек хода овом земљом али мисли на небо и то значи да мисли на Бога и тај неће тако лако да погреши пошто су његове мисли усмерене ка ономе што је горе. Када су наше мисли усмерене ка Богу онда је усмерено и наше срце и мисли ка Богу – цело наше биће. Човек просто гори од те радости што је Христов и што је Христос његов. Када читамо Свето Писмо видимо да је Господа Христа увек пратило мноштво народа. Зато је Христос бирао места пошто је Палестина сва у брдима и нема много равнице. Бирао је равна места где би народ могао да дође и слуша његове речи и да се храни тим његовим речима. Што је најзначајније, док је народ ишао за Христом и окруживао га, можемо да видимо како је Господ наш саосећајан. Саосећа Он када се ми радујемо. Саосећа Он када ми тугујемо. Саосећа Он када ми из дубине своје душе и срца завапимо Господу да нам да силу, моћ и помоћ да се избавимо од свих невоља. Можемо да видимо из данашњег Јеванђеља када је народ окружио Христа како Христос брине о том народу и у пустињи. Сећате се када је Христос био у оној пустињи, далеко од села, а мноштво народа. Нема са чим да их нахрани. Апостоли кажу: Господе, отпусти овај народ да иду кућама својим да узму хлеба. Господ њима каже: Подајте им ви. апостоли збуњени јер знају да немају хлеба рекавши да имају само пет хлебова и две рибе. Господ каже да му дају те хлебове и шта је учинио. Помолио се Оцу небеском, благословио хлебове, дао апостолима да поделе народу, а у њиовим рукама хлебови су се умножавали и од тих пет малих хлебова Христос је нахранио пет хиљада људи. Видите, браћо и сестре, како је могуће све у Господу и како је човек свемоћан када је у Богу и када има веру и поверење у Бога. За Господом нашим Исусом Христом народ иде јер је жедан и гладан речи Божије. Ми треба да се хранимо том речију Божијом која је светиња јер све бива на реч Божију. Каже тамо у првим страницама Библије: …И рече Бог да буде светлост и би светлост – и све бива по речи Божијој али да би се та реч Божија на нама или у нама остварила нама је, браћо и сестре, потребна вера и то она камена јака и јеванђелска вера, а не маловерје и сујеверје којих се, на жалост, ми често држимо. То је она вера о којој Господ говори која је као зрно горушичино, мало зрнце, које када се посеје на уређено земљиште и када израсте као дрво да могу на њему и птице небеске да се настане. Шта је то што народ привлачи Христу? То је та огромна вера. Својство правих хришћана, и прошлих и садашњих и будућих јесте управо та у Христа као Сина Божијега и вечно Слово Божије кроз кога је све постало. Вера у Господа Исуса Христа нам открива још једну већу веру, веру у Бога Оца и Бога Духа Светога. Зато Господ имкаже да је дошао да објави вољу Очеву да је Господ Бог Отац послао Сина својега да Он посведочи Оца.
Ми православни када кажемо да верујемо у једнога Бога ми у ствари кажемо да исповедамо Тројичног Бога. Јединица у Тројици и Тројица у Јединици. По томе се ми православни разликујемо. Верујемо у ону Тројицу која се први пут објавила и појавила на реци Јордан када је Господ наш био крштен. Без ове вере хришћанин не може да се назове хришћанином. Без вере у Христа као Сина Божијега, без вере у Оца његовог небеског, без вере у Духа Светога; у ту Свету, Живорворну и нераздељиву Тројицу, без те вере, понављам, нема хришћанина и онај који изгуби ту веру тај губи звање хришћанина. Хришћанин је онај који ниоси Христа у себи и који исповеда Христа. Када кажемо да верујемо у Свету Тројицу то значи да нас Господ позива у заједницу. Да живимо онако како на небу живи Света Тројица у слози, миру, љубави, поштовању не у отимању власти једног од другога. То је оно што, чиними се и данас нашем народу недостаје, да поштујемо једни друге. Све док не поштујемо другога немојмо се заваравати да ће нас неко да поштује. Поштуј и бићеш поштован. Дај и добићеш. Непоштујеш нећеш бити поштован. Не дајеш ли нећеш ни добити. Зато треба да размислимо шта то значи веровати у Бога. Веровати у Бога значи бити за другога. То нам је најбоље показао Господ наш Исус Христос. Он је дошао ради нас, ради другога. Живео је на овоме свету, подносио све што су му људи чинили. Донео је љубав у овај свет, а народ му је узвратио не љубављу већ смрћу. Пазите како то бива када се ум извитопери у човеку. Када се ум човеков извитопери онда такав човек није свестан својих поступака. Такав човек, и кад зло чини, он мисли да чини добро јер му је све изопачено и искривљено. Искривљен је ум. Такав човек није сабран и он је подељен и раздељен. Зато ми имамо једну молитву у току Великог поста која каже: Расејани ум мој сабери Господе… Расејан човек није пристао нигде јер он није целостан човек. Наша вера тражи целог човека. Ево, наша Литургија данашња коју служимо овде тражи целога човека. Човека који је ушао на Литургију и предао се Литургији као предукусу Царства небескога. Дакле, понављам, веровати значи бити за друге, а ко верује тај не припада себи него ономе у кога верује. Када ми некога волимо припадамо више њему него себи и тиме показујемо ту његову љубав. Зато наш народ и каже за оног кога воли да је спреман за некога и живот да да. Ту треба да видимо каква нам је љубав. Јесмо ли спремни да за оне које волимо дамо живот као што је и Христос заволео нас и себе дао за нас. Љубави нема без жртве и без одрицања. Данашњи човек и савремени човек се просто плаши жртве, чиними се. Он се просто плаши одрицања. Све му се чини да ће му, ако се нечега одрекне, један део тела нестати. Не, што се будеш више одрицао све ћеш више добити. Док си себичан и саможив нећеш нита добити и не можеш да добијеш. Дакле, веровати значи у дубини своје душе и срца срести се са Господом, а у исто време срести се са особом коју волимо.
Браћо и сестре, треба да знамо још и да је вера принос тојест даривање и зато нека нам Господ помогне да покушамо да се остварујемо бар у једној од ових хришћанских врлина о којима нам говори данашње Јеванђеље, а када остваримо једну врлину онда ће та врлина просто повући другу врлину и почећемо тако да се успињемо степеницу по степеницу. Не можемо одједанпут да зарадимо Царство небеско. Треба да се потрудимо, да се молимо треба да имамо смирења, а и једну врлину хришћанску не можемо без смирења. Када човека ухвати гордост, верујте, та гордост може њега да одведе на психијатрију јер он у гордости не види никога другога осим себе. Такав горд човек гледа себе изопачено и проглашава себе и најпаметнијим и најздравијим и најученијим. Хришћанско није то. Хришћанско је да ми свакога другога сматрамо бољим од себе. Можемо ли да сматрао другога бољим од себе ако немамо смирења? Па не можемо. Зато се и каже: Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат. Нека нам Господ помогне да задобијемо смиреност, а кад задобијемо смиреност задобићемо и све друге врлине.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић