Нашем Митрополиту су саслуживали: архимандрит Петар, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј-ставрофор Слободан Кеџић, протођакон Иван Гашић и ђакон Саша Костадиновић.

Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци и свештеници Архијерејског намесништва младеновачког.

У својој Богонадахнутој беседи наш Архијереј је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, налазимо се на крају шесте недеље овог Васкршњег поста. И практично ми са овом недељом завршавамо Свету четрдесетницу Васкршњег поста. И зато и зовемо Васкршњи пост Света четрдесетница. Истина је да имамо и ову другу недељу, која је пред нама – Велика недеља, тако је зовемо, Страсна недеља, па можда неко од вас да се пита па зашто она није међу ових шест недеља?

То је зато, браћо и сестре, што је Велика недеља, Страсна недеља, Страсна седмица, изнад, ако могу тако рећи, ових недеља. Јер та недеља је заиста потресна. Недеља која иоле разумног човека, који слуша богослужење, који је слушао Јеванђеље, сетите се само оних 12 Страсних Јеванђеља, која говоре, од уласка Господа нашег Исуса Христа у Јерусалим до његовог страдања. Како су та Јеванђеља потресна, како нам говоре о љубави Божијој, које Бог са собом санео са неба, са једне стране, а са друге стране, видимо како је род људски узвратио Богу на Његову љубав. И док су једни, поготово она мала дивна деца, чиста, из чисте душе, из срца, док су они поздрављали Христа, приликом уласка у Јерусалим, Његовог уласка, са оним дивним поздравом – Осана, Сину Давидову, благословен који иде у име Господње. То су чинили и други људи, али управо кроз ових недељу дана, чућемо и оне страшне речи од истих тих људи, који су викали – Распни га распни.

Све нам ово говори, браћо и сестре, како човек заиста треба да бди над собом, да бди над својим умом, разумом, поступцима, речима, да не говори данас једно, а сутра друго, а обично то говоре неутемељени људи, неутемељени у Јеванђеље, у Христа, неутемељени у Свете Тајне, неутемељени у покајање. Они говоре једно данас, а сутра друго. И за такве људе и наш народ каже да су дволични. Да, дволичност је, браћо и сестре, не само што је ружна, дволичност је велики грех. Грех. Зашто? Па зато што дволичан је човек, он се руководи фарисејством, претвара се, боље речено, а не показује, хоће да сакрије себе. Од кога? Од другога, али у ствари и од самога себе. Човек, хришћанин, он, браћо и сестре, треба стално себе да проверава Јеванђељем. Да проверава живот. Јер у Јеванђељу, као што често говорим, налазимо одговоре на сва наша питања, на све наше недоумице. И зато је реко један мудар човек, да у Јеванђељу има више одговора, него што цело човечанство може да постави питања. Зато треба, браћо и сестре, кад се нађемо у невољама, у искушењима, у било каквом стању, да припаднемо коленоприклоњено, пред Богом, да се молимо и да тражимо помоћ, да нас он избави од невоља, искушења, јер човек, ако мисли да се може избавити од искушења, а искушења су, браћо и сестре, много већа и опаснија, него оно што можемо доживети, што је свакодневно. Зашто су опаснија? Па зато што долазе од онога нечастивога. Долазе искушења и од Бога, али то су друга искушења. Та искушења које Бог попушта на нас, не попушта и не допушта, зато што нас Бог не воли. Како да Бог не воли човека, браћо и сестре, који је себе дао за свакога од нас, пролио крв, али попушта искушења и допушта да види јесмо ли у вери у Бога, имамо ли вере у Бога, имамо ли поверења у Бога.

Кад човек има вере у Бога и поверење у Бога, он ће да верује и да поверује и другом човеку. Ако нема праве вере у Бога, он никад неће право ни да верује у човека. Опет ће се и ту претварати као они фарисеји, садукеји, тако даље, тако даље. И ето, браћо и сестре, кажем, ово је крај, ове шесте недеље, сутра ћемо ако Бог да прославити васкрсење Лазарево, којим чудом Божијим Бог нас уводи у Његово васкрсење, а преко Његовог васкрсења уводи нас и у наше васкрсење. Прекосутра ћемо, такође, ако Бог да прославити овај диван, велики празник, уласка Христовг у Јерусалим. Све нас то, ова два празника, као и сви празници, Благовести које смо недавно прославили, сви празници, Крстопоклона недеља, па цео пост, све нас то припрема да колико-толико достојно дочекамо васкрсење Христово и да се поклонимо васкрсењу Христовом.

Да се радујемо, јер то је највећи празник радости. Рекох да нам је и пост дат, да кроз пост и молитву чистимо себе. И овај пост нам је, опет, понављам, дат да њиме молитвом, постом, јер пост без молитве није довољан. Ни молитва без поста није довољна. Али, ни пост без љубави није спасавајући. И пост и молитва нису циљеви сами по себи, него, браћо и сестре, средство да дођемо до циља. А који је наш циљ? Спасење. То је наш циљ. Наш је циљ да овој земљи, што каже Господ, иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати. Јер кроз пост и молитву ми чистимо и душу и тело, браћо и сестре. Јер и душа и тело су за Господа. И тело је за Господа. А кад постом и молитвом, а онда ту додамо још веру, љубав, наду, онда заиста ми почињемо да живимо јеванђелским животом, хришћанским животом. Онда осетимо како Бога усељавамо у себе. И заиста, ако се не потрудимо да Бога уселимо у себе, бићемо празни. Празни ћемо бити, браћо и сестре. А оној празној корпи, тамо баца се у њу свашта, је ли тако. Е, то хоће ђаво. Да испразни из нас Бога. Да би он вршио своја недела у нама. Али зато и да би човек уселио Бога у себе, он треба да, браћо и сестре, ослободи себе од себе. Себе од себе! Можемо ми да се ослобађамо и од непријатеља, и од других људи, другог човека. Лакше него што ћемо ослободити себе од себе. Од својих навика, од својих недела, својих грехова и тако даље, и тако даље. И увек кад ово говорим, сетим се речи Светог владике Николаја, односно његове молитве којом се он моли и каже – Господе, испразни мене од самога мене. Јер ако је човек пун себе, у том човеку нема места за Бога. А у ствари није он и пун себе. Него онај нечастиви, искористио је нашу слабост, нашу слабу веру. Искористио нашу небудност. И ушао у ту празнину.

Бог је љубав. Бог не врши насиље над нама. Неће Бог, браћо и сестре, да насилно уђе у твоје и моје срце, у твоју и моју душу, у твоје и моје биће. Неће. Чека Бог да ми дамо пристанак. Пазите тог смирења Божијега. Бог од створења свога, тражи пристанак да он у нама се настани. Зато Он каже – Ево ме, на вратима твога срца куцам, и ако чујеш и отвориш ући ћу, и настанићу се и ја, и са Оцем и Духом Светим. Е, то је, браћо и сестре, један, опет, услов поста, да кроз уздржање, што и јесте пост, као што се уздржавамо од мрсне хране, да се уздржавамо од зла, од гордости, од сујете, од ружних речи, да се уздржавамо од свега онога, што ме може удаљити од Бога. А ако се удаљимо од Бога, ја сам се удаљио онда и од другог.

У току овога поста, Васкршњега, ми смо имали прилику да чујемо сваки дан оне дивне, премудре изреке и поуке Светога пророка Божијега Соломона. Те поуке, ако смо слушали, и ако смо се мало трудили да живимо по тим поукама, онда, браћо и сестре, онда се у нама, у наше биће, у наше срце, усељава Бог. А где се усели Бог, тамо нема места нечастивој сили. Где је Бог, ту нема места злу. Бог је добар, браћо и сестре, а ђаво је зло. И зато он хоће да од нас направи зло. Зашто? Неће ни он сам. Неће. Сетимо се, оне јеванђелске приче, кад је Господ из оног бесомучника у Гадари истерао ђаволе, а они га моле да иду бар у свиње. Лакше је ђаволу у животињи, неголи самом. Замислите, оне су свиње, као што читамо, бациле се у море. Нису могле да издрже ђаволску силу. А видите, човек издржава. Али зато је Бог дао нама лек, како да се ослободимо и од нечастиве силе, браћо и сестре. Зато је рекао, овај род, мислеће на ђаволски род, се истерује постом и молитвом. И зато према речима премудрог Соломона, између осталог, чујемо како је он нама рекао, ко чува уста своја и језик свој, сачуваће и душу своју. Пази. Ко чува уста своја и језик свој, сачуваће и душу своју. Дакле, браћо и сестре, и уста, и језик, то су дарови нама Божији. Само је сад питање на шта употребљавамо те дарове Божије. Или, боље речено, на шта злоупотребљавамо дарове Божије. Пазите, језик нам је Бог дао да се молимо Богу, да изговарамо речи, језик нам је Бог дао да славимо Бога, да хвалимо Бога, да Му благодаримо за сва добра што нам дао, што нам је дао живот. Па где ћеш већи дар, човече Божији, него што ти је Бог дао живот, и што је Бог себе дао теби и мени. А ти и ја тај дар или те дарове злоупотребљавамо.

Језик, по речима Светог апостола Јакова, који каже да је језик човеков, најчешће, највећи узрочник, несреће човекове. А наш мудри, добри српски народ, то је преточио другачије, на свој начин. А како? Па кад је рекао, језик нема костију, а све кости поломи. Пазите, браћо, да, реч је, може да буде благост, блага вест, а може да буде и зла вест. Реч може да буде мач, али може да буде и милост. Реч, речју или славимо Бога и човека, или ружимо Бога и човека. Бог нам није дао језик да осуђујемо другога, него да себе осуђујемо. Да будемо самоосуђивачи, ако могу тако да кажем. И све док човек не осуђује себе, он ће стално осуђивати другога, јер неће да види себе изнутра, и не гледа себе изнутра, и није му стало шта је у њему, што је у њему, али му је зато стало шта је у другом. Дакле, браће и сестре, зато реч, опет наш народ је говорио, реч је светиља. Стари, ми стари људи знамо, да у она времена, кад су људи позајмљивали једни од других, или новац, или било шта, нису писали уговоре, нису писали признанца. Шта су говорли? Дајем ти на реч, а ја ти дајем реч да ћу вратити. Значи, реч је светиња. И управо, браћо и сестре, сви смо ми господари своје речи, док је не изговоримо. Чим је изговоримо, она је, што би смо рекли, отишла у етар, а онда сваки ту реч тумачи на свој начин. Сваки на свој начин схвата ту реч моју. Али док је нисам изговорио, онда ја сам господар, нећу да је кажем. Зато опет премудри Соломон нас поучава и каже, то су речи премудрога Соломона, не моје, каже, и будала, док ћути људи мисле да је паметан. И заиста ми ћемо најлакше препознати човека по његовим речима. Зато опет наш народ каже, од човека и беседа. Оно што носим у себе, то износим. То дајем другоме. Али питање, је ли то спасоносно, све што носим у себе и што дајем. А мислимо често, кад ја поучавам другога, то је спасоносно, али зато нећу поуку да примим. Нећу поуку да примим, јер ко то има право да мене поучи, да мене исправља, па ја сам... И погледајте кад човека исправите, он се сав узнемири. Он почиње да бесни Боже ми опрости. Зашто? Вређа га истина. А заборављамо да ћемо једног дана, ако ништа другого, бар на крају доћи до истине. Истина је тешка. Није лако прихватити истину, али је много теже не прихватити истину.

Прихватиш истину и живиш истином, ти значи живиш Богом. Којим Богом? Оним Богом нашим Господом Исусом Христом, који је рекао – Ја сам Пут, Истина и Живот. Не постоје две истине, само једна. А човек смишља хиљаде и хиљаде истина. И не само што смишља, него хоће да убеди друге да има више истина. А хоће, не зна на који начин, да себе представи да је истина. Дакле, браћо и сестре, кад човек изговара којекакве речи, тај човек не мирише на истину. А ми смо хришћани који смо крштени, који смо миропомазани Светим миром. Ми смо мирис Божији, каже Апостол Павле. Мирис Божији. А човек, не треба ни себи ни вама да кажем, човек или мирише, или заудара. А човек највише заудара неделима. Човек највише заудара неистином. Човек највише заудара, када не следи истину, браћо и сестре. Кад говори лаж, кад осуђује, он тада највише заудара. И зато овај премудри Соломон каже, ко чува уста своја, језик чува душу своју. Е, ми треба да чувамо душу. Али треба да чувамо и тело. Јер и тело је за Господа, браћо и сестре. И тело је за Господа.

Зато нам је дат пост, као што рекох, да чистимо и душу и тело. И, ево, ми смо већ при крају пређеосвећених Литургија, које служимо у току овог Великог поста. Сама реч пређеосвећених значи оно што је на претходној Литургији освећено. Ово је молитва причешћа. И то је Црква установила, бринући се за спасење свога народа, да човек хришћанин, крштени човек, не буде дуго времена без причешћа. Јер ако смо дуго времена без причешћа, ми смо дуго времена, значи, се одвојили од Христа. Имате ону дивну молитву код Светог Јована Златоустог, у оним молитвама, ко чита, наравно, правило пред Свето причешће, где Свети Јован Златоусти каже – Господе, будући да дуго нисам се причестио, бојим се да ме онај лукави враг није одвукао. А ђаво баш неће причешће, него каже, немој данас да се причешћујеш, пусти што је Литургија. Друге недеље, другог дана ћеш се причестити. Е то ђаво хоће, јер зна он, кад се ми причешћујемо да Христа примамо у себе. А где је Христос, као што рекох, нема места да привири нечастива сила.

У току ових Литургија пређеосвећених Дарова, браћо и сестре, чули сте како се молимо, изговарамо, певамо, где кажемо – Огради Господе уста моја и постави стражу и језику мом. Огради. Знате, браћо и сестре, човек је много мудрији кад често оћути штошта. То нам најбоље и говори Свети Антоније, који каже – Кад сам год говорио, увек сам се покајао. А кад сам ћутао, никад се покајао нисам. А ми хоћемо баш да говоримо, да би тим говором, зашто говори човек тако много? Па да би се оправдао пред другим. Да би се узвисио изнад другога и тако даље. Дакле, браћо и сестре, језик је, као што рече Свети Апостол, јако узрочник. Јер њиме или обливамо човека, или сечемо човека. А реч зна да буде опаснија од свакога мача. Зато да пазимо шта говори.

Данас смо такође чули о поуку премудрог Соломона, који каже, браћо и сестре, сине, слушај добро и праведно расуђуј. Пазите, зато треба да се молимо, да нам Бог да, да можемо праведно да расуђујемо. Јер од нашег расуђивања зависи наш живот. Од нашег расуђивања зависи наш однос и према Богу и према човеку. Ако праведно расуђујем, онда ћу прво почети од себе. Онда нећу оговарати другог. Нећу лагати, опростите, на другом, јер то је и наша реч. Расудићу, па ћу казати, чекај, није лепо да оговарам другога. Аонда значи, немој. Значи, дошао си до расуђивања. Ако немамо расуђивања, ми нисмо добри хришћани. Зато, нека нам Господ помогне да заиста, браћо и сестре, још ових пар дана до Васкрса, да се још интезивније предамо Богу, да што више и интезивније се молимо, да што више и интезивније да кажем да постимо, а пост се не састоји само, што не једемо мрсну храну, него што се уздржавамо. Увек, кад о овоме размишљам, увек се сетим мојих Студеничана, који кажу, кад неће нешто да кажу ружно, на некога они кажу, па их питам, што неће док одговориш овоме? Нећу, каже, оче Јово, зато што сам препо језих за зубе. Пазите дивно. Препо сам језик, а ви знате шта значи препо, је ли? Препо сам језик, хоћу да га сачувам и зато да нам Бог помогне да се уздржимо од зла, од злих речи, од злих мисли, да нам Бог помогне, браћо и сестре, да применимо на себи ону једну, бар једну јеванђелску заповест Божију, што не желиш себи, немој чинити другом. Где би нам крај био да тако радимо и да тако поступамо? Па нико од нас не жели да нам други чине зло, је ли тако, па онда немој ни ти да чиниш другом. Сви ми волимо да нам други кажу лепу реч, па кажи, човече, лепу реч и о том другом. Кажи лепу реч и твом непријатељу, ако га имаш.

Човек има три непријатеља. Ово друго је питање колико су непријатељи. То су три, грех, смрт и ђаво. То су непријатељи човекови. А кад човек сарађује са овим трима, онда сарађује са нечастивим. Е, онда, он губи, односно, потамљује, боље речено, лик Божији у нама. А ми смо задобили лик Божији, када смо се крстили. Ми тај лик Божији освежавамо у нама, кад се молимо, кад чинимо добро, поготово кад се исповедамо и када се причешћујемо. Нека и данашње причешће буде на здравље и спасење, на опроштај грехова браћо и сестре, и на задобијање Царства Небескога. Зато се причешћујемо, да нам Бог опрости грехе и да задобијемо живот вечни. Овај свет и овај живот овде, ми губимо кад тад. Ми смо овде оковани, ова што каже наш народ. Али треба да знамо, да овим животом овде или добијамо, или губимо живот вечни.

Нека би нам Господ дао, да само браћу и сестре, да ширимо мир, да имамо покајања, да имамо смирености, колико-толико. Човек је човек. Час плане. Но, да се сетимо Живога Бога, па и када погрешимо да кажемо – Јесам Господе, погрешио сам, јесам брате, сестро, погрешио сам и човек највише личи на Бога онда када, да тако кажем, смогне снаге, јер није то тако лако. Рећи Боже опрости и рећи брате и сестро, орпости, није лако. Некако ту реч тешко изговарамо, па и ако је изговарамо често бива да је изговарамо, онако што каже наш народ, преко срца. Не знамо да је у опроштају наш живот вечни. Да је у покајању наше васкрсење. Ево и пост нас уводи и у покајање.

Бог вас благословио!”, закључио је Митрополит Јован

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Литургије сабрање је настављено у парохијском дому младеновачког Храма, где је јереј Ненад Марковић, парох први младеновачки, изложио реферат на тему „Васкрсење Христово је срж наше вере”. Након дискусије владика Јован је похвалио рад и разговор у вези са њим. Након тога приступило се трпези љубави, коју је припремило братство храма Успења Пресвете Богородице.

јереј Марко Јефтић