Овом приликом Преосвећеном су саслуживали: протосинђел Евстатије (Драгојевић), игуман манастира Ћелије, протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, протојереј-ставрофор Милић Марковић, јереј Зоран Гојић и протођакон Иван Гашић.

Литургијско сабрање је својим појањем улепшало сестринство манастира Липар, на челу са игуманијом Тавитом. Светој Литургији је присуствовао велики број верника као и ученици верске наставе предвођени вероучитељем Николом Илићем, од којих су многи узели и активно учешће.

Пре Свете Тајне Причешћа Високопреосвећени се обратио присутнима:

„О уласку Господа нашега Исуса Христа су прорицали још старозаветни пророци, који су говорили како ће Господ Христос ући у Јерусалим. И Господ који је Цар Неба и земље, људски гледано, требао је да уђе на некој лепој великој животињи, али Он бира магаре, да би тиме нама показао да се Господ смирава, да је Господ оличење смирења. Он улази на магарету, али чиста душа дечија, чиста душа народна, препознаје Господа Христа и посипају цвеће, посипају палмове гране, да Господ газећи по цвећу, по палмовим гранама уће у Јерусалим. Ова деца и овај народ, поздрављали су Господа са оним древним и старозаветним поздравом: „Осана сину Давидовом; благословен је Онај који долази у име Господње“. То су викала чиста уста, то су поздрављала Христа. Али Господ, браћо и сестре, улази у Јерусалим да пострада. Ради чега? Ради кога? Ради себе не, већ ради нас и ради наших грехова. Улази Господ и зна да ће га људи осудити на смрт, али Он и зна шта значи Његова смрт за род људски. То значи да је Он својом смрћу-смрт уништио, како певамо у васкршњем тропару. Господ је принео себе, ова су деца принела цвеће, палмове гранчице, али и ми треба да се запитамо „шта ми приносимо Христу?“. Неко би рекао да ми не видимо Христа, ако бисмо га видели ми бисмо нешто и дали. Али ако се ми само сећамо празника Цвети, сећамо уласка Господа у Јерусалим, од године до године календарске нисмо добри хришћани. Зашто? Зато што Господ стално улази у град Јерусалим, другим речима, Господ непрестано улази у срце човеково, ако је оно чисто и ако човек пожели и отвори врата свога срце, да се у њему настани Господ Христос. Ако човек то жели, Господ ће то и учинити. Ако човек чисти себе, јер у прљаво срце неће Господ да уђе. Зато је и речено благо онима који су чистога срца, они ће Бога видети. А све ово нам говори да ми теба да чистимо себе. Од кога? Од себе; да чистимо себе од греха, од злобе, од пакости, од мржње. А ево Црква нам је дала овај благословени период Васкршњег поста, да постом и молитвом чистимо и душу и тело. Пост нам помаже, удружен са молитвом, да осетимо присуство Бога. Када осетимо присуство Бога, онда ћемо се и другачије молити. Молићемо се умиљеније, како је то говорио један калуђер у Студеници. Па када га питам „шта значи када кажеш да осећаш умиљење када се молиш?“ он само каже „па не умем ти то објаснити речима, нешто ме подузме, па осећам у свом бићу као да нисам у телу; осећа се као да могу да полетим“. Е то је права молитва, када човек осети благодат молитве када осети да је молитвом и постом умолио Христа, да се Христос усели у њега, да се усели у нас. Молитва и пост нам помажу да схватимо да постоје два пута: пут живота и пут смрти. Пут живота је Христов пут, а пут смрти јесте одвајање од Бога, јер грех одваја човека од Бога, али и од себе самог. И ако се човек не труди да окаје своје грехе, да се не покаје, његов је живот промашен и у овом и у оном свету. Промашен је, јер ми овде и сада, живећи јеванђељски, хришћански, почињемо да задобијамо тај вечни живот, тај непролазни живот који започињемо овде. Али зависно од нашег труда, од наше вере, од нашег подвига, од нашег поста, од наше молитве, хоћемо ли остварити оно што је најважније за нас, а то је остваримо наше спасење, да остваримо Царство Небеско. Царство небеско, каже Христос, да се на силу добија. Да ли то Христос нас позива да се силом своје људске снаге да се боримо, да се отимамо, као што се људи отимају једни од других, како што људи отимају од другога оно што није негово. Не! Него, када каже да се Царство Небеско на силу добија, значи да силом-Божанском силом, љубављу Божијом ми отклонимо од себе оно што није хришћанско, да отклонимо од себе зло. То не можемо без силе, али понављам, не људске силе, него оне Божанске силе. Човек у суштини не може да учини ни једно добро без помоћи Божије. Човек једино може да чини зло и грех без помоћи Божије, то је његово. Уствари, није ни његово, него оног нечастивог. Зато нас пост подстиче и помаже да сагледамо себе, да видимо себе. А када очистимо себе и када се у нас усели Дух Свети, онда човек, када се моли-зна за шта се моли и зна шта тражи. Када човек зна за шта се моли и када добије благодат Духа Светог, молећи се, постећи, чинећи добра, такав човек другачије све види. Њему се отварају те духовне очи, а човек шта види? Оно што жели. Ако жели да види добро-он ће добро видети, ако жели да види зло он ће зло видети. Шта човек чује? Опет оно што жели: ако жели да чије добро о другом човеку он ће само то тражити да чује, али ако жели да чује зло о другом човеку он ће заиста зло и чути. Нама је Бог дао разум да помоћу молитве, поста и свега осталог очистимо свој разум, да знамо да разликујемо шта је добро, а шта није добро. Да знамо да разликујемо шта је добро, а шта је зло, шта је грех. Ако човек жели да види пакао у другом човеку, он ће само пакао видети. Али ако жели да види рај у другом човеку, он ће видети само рај, неће се освртати на његове грешке. Али ако човек носи у себи пакао, он ће у сваком човеку видети пакао. Он неће видети ништа у човеку добро, а нема човека у коме је све само зло, и нема човека у ком је све само добро. И једно и друго постоји, а видећеш оно што хоћеш. Ако желиш да чујеш од другог човека, о другом човеку добро, ти ћеш ићи и тражити човека и чути то. Али ако желиш да чујеш шта то човек оговара другог човека, то ћеш и да чујеш. Човек се храни оним што жели, или храном добрих вести, или храном оговарања и осуђивања и да не набрајам даље. Браћо и сестре, прихватимо не речи Христове, да оно што сејемо, то ћемо и да жањемо. Али неко мисли „ја само сејем добро“. Човек је добар само онолико колико је у Богу и колико је са Богом. Човек је добар колико је у љубави са Богом, са собом и са ближњима. То је добар човек. Добар човек је јеванђелски човек, добар човек је Христов човек. А када си Христов човек, ти онда желиш оно што Христос жели, а то је да се сви спасемо и да дођемо у познање истине. Али не могу да желим да будем спасен, ако не пожелим да и онај други поред мене буде спасен. Ако се смо молим за себе, а занемарујем оног који је поред мене, неће нам Господ примити ту молитву. Неће нам Господ примити молитву, ако имамо злобу на некога. Зато Господ и каже да када хоћеш да принесеш дар, то јес молитву, а сетиш се да има неко на тебе нешто,остави молитву, и иди прво па се измири, па онда уђи да се молиш. Колико данас има оних који не говоре једни са другима, а дошли смо да се кајемо, дошли смо да тражимо опроштај од Бога, а шта нам Господ каже у најзначајнијој молитви: „...и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. „Ја хоћу да мени Бог опрости, али нећу да опрости оном поред мене, јер ја сам бољи од њега...“ човече, сам себе процењујеш. Боље би било да се препустиш вољи Божијој, а не вољи својој, па да себе хвалиш, па да себе величаш, па да о себи говориш све најбоље, да си најпаметнији... да си најморалнији. „Ја сам моралан, други су неморални“. Не узимај суд Божији у руке своје. Бог је тај који једино праведно суди, јер је у Њему правда. Али Бог није само правда, него је и љубав. И није само љубав, него је и правда. Зато треба, када се молимо, да учествујемо у молитви и наше срце и наш ум, наш разум, да учествује наше биће. Јер молитва је дисање нашег бића, како то кажу Свети Оци. Као што биће људско не може без ваздуха, оно унутрашње биће човеково не може без молитве. Али треба да знамо како да се молимо. И за то нам је потребан помоћ Божија. Често говорим како су апостоли стално са Христом били, па су говорили „Господе научи нас да се молимо“. Да ли ми знамо да се молимо? Ја први још увек кажем „не знам“. Још увек се учим да се молим и страхујем да ли ми је молитва искрена. Страхујем да ли сам ослободио себе од злобе, пакости, од мржње, па онда пришао да се молим. Или, како то каже наш народ, се успут молим. Зато Свети Оци кажу да се молити треба колико човек и дише.

Молитвом и постом сагледавамо себе. Молитвом и постом примамо Духа Божијег који се обнавља у нама. Ми смо Духа Божијег примили на крштењу и примамо га кад год се исповедамо, кад се год причешћујемо, кад год чинимо неко добро дело, када чинимо било коју хришћанску врлину, у нама се обнавља Дух Свети. А човек без Духа Светог је духовно мртав. Зашто? Зато што живи својим духом, а наш дух је дух овога времена. Дух овог времена неће Бога, неће поштење, неће искреност. Дух овог времена каже „све је у овом времену, све је у овом животу, све је у овом свету“. Па нас нечастиви још учи „зашто се молиш за будућност, за живот вечни; ти си настао на овом свету ти ћеш и нестати са овог света“. Али ми смо хришћани, ми смо крштени, ми треба да познајемо своју веру да би могли вером да живимо. Да живимо, а не само да се позивамо на веру и да кажем језиком и устима „ ја верујем“. Апостол Јаков каже „вера без дела је мртва“, а и дела без вере су мртва. Шта ми вреди и ако добра дела чиним, а не зма у име кога га чиним. Себе у посту треба да перемо, да себе купамо, као што чистимо наше тело треба да чистимо нашу душу, наше срце, да чистимо у нама зле мисли, зле речи, да чистимо зла дела. А то не можемо ако не слушамо Господа, ако не слушамо Јеванђеље, ако не слушамо Цркву, ако не слушамо Свете Оце. А онај који не слуша њих, он слуша себе.

Чули смо у прочитаном паримеју, које је прочитала игуманија, где премудри Соломон каже: „слушај сине и мудар буди и управљај мисли срца твога“. Живот је озбиљан дар који смо од Бога примили, зато треба мудро да живимо. Зато и апостол Павле каже „мудро живите“, а како мудро да живимо? Човек мудро живи када живи Христом, када живи Јеванђељем, када живи Црквом. Када човек мудро живи он контролише себе, а не друге. А нам је много лакше да контролишем другога, да видим његове грехе. А после се хранимо када видимо грех у другоме и тај његов грех још и разглашавамо. Шта нас уче Свети Оци? Покри грех брата свога, па ће и Бог покрити твоје грехе. Али онај који тако не ради он мисли да није грешан, други су грешни, а ја нисам грешан. Када смо у Христу и са Христом ми контролишемо своје мисли, а све од мисли почиње, а мисли није лако контролисати. Опет Свети Оци кажу: „мисли су као ветар“. Можемо ли да зауставимо ветар, не можемо. Ако смо гледали како ветар дува, видели смо да он носи све са собом, али да доће на неку кривину онда сво лишће и прашину гомила на том месту. Тако и човек, када се не бори са својим мислима нечастиви му стално дошаптава ружне мисли и тако у нама прави брлог. А када човек не господари и не води рачуна о својим мислима и оним што мисли, а често знамо да мислимо и оно што не треба, те мисли пређу у речи, а потом и речима почиње да храни мисли своје. А када почнеш да се храниш својим речима и да се браниш својим речима, онда то преће у дело. Шта тражи Господ од нас? Да сечемо коров на почетку, да му не дамо да се он разрасте у нама и да не може у нама да узникне семе Божије, а Бог је у нама посејао семе и данас сеје по мом и твом срцу, по мојој и твојој души, наравно, ако смо припремили и душу и срце за сетву као што припремамо њиву. Морамо да је узоремо, морамо да је подрљамо, морамо да је уситнимо, по она да посејемо семе, и онда ћемо знати да смо урадили све што треба. А даље је до Бога. Треба да се запитамо да ли ми оремо по себи, у оном духовном смислу или волим да орем по другоме? Све почиње од мисли, понављају Свети Оци, зато и кажу „човек је оно што мисли и човек је тамо где су његове мисли. Ако смо их усмерили на добро доћићемо до добра, а добар је само Бог. А ако смо мисли усмерили на оно што није добро тамо смо онда и ми, зато је важно да ли знамо да изаберемо чиме се хранимо добрим, племенитим, Јеванђелским, хришћанским мислима или се храним мислима зла.

Нека нам Господ помогне да заиста овај празник уласка Христовог у Јерусалим, Цвети, да прославимо да прославимо са радошћу. Да се духовно узвисимо, да у себи говоримо „осана сину Давидову“. Причешћујеш се, кажи у себи „осана сину Давидову што улазиш у мене, што улазиш у моје срце као што си ушао у Јерусалим“. Да би тако припремљени дошли до највећег празника, празника васкрсења Христовог. Не можемо доћи до васкрсења христовог, не можемо осетити радост Васкрса ако се колико-толико нисмо покајали и кајали, исповедали и причешћивали у току поста. Покајање није ништа друго него васкрсење. Нама треба да стално васкрсавамо. Грешни смо, падамо, али устај. Имате једну лепу причу у старечнику која каже да је један младић стално долазио код свог исповедника, духовника и исповедио грехове; а духовник му каже устани. И он устане и оде. Али је осетио да није добио благодат. Дође поново да се исповеди и духовник му поново каже устани. И тако безброј пута. Једном тај младић каже „Оче дај ми савет, ја те питам, а ти ми само кажеш устани. На шта му је старац одговорио „а шта ће ти већи савет него устани, али нећеш устати док не постанеш свестан да си пао, да си грешан, ако не признајеш грех, онда се нећеш ни кајати, него ћеш мислити није то ништа“. Зато устанимо, и како то каже Свети Макарије, да поведемо рат у себи, рат у свом срцу, јер из срца полазе зле мисли и убиства и тако даље... У нашем је срцу или Бог или ђаво, или љубав или мрзња. Зато ставимо прст на чело па се запитајмо има ли у мени љубави или само мржње. Има ли Бога. А има Бога у нама без обзира што ми падамо и што грешимо, ми не губимо лик Божији у себи, али не устајањем, не покајањем ми затањујемо тај лик. Ако нам је на огледало нападала прашина да ли ћемо видети своје лице? Нећемо. Треба да скидамо ту прашину грха, злобе, пакости, мржње. Нека нам Господ помогне да ове дане, посебно седмицу која нам предстоји, да размишљамо колико Господ има љубави према човеку. Да дође да се роди. Бог долази у свет да човека врати у рај, тамо где га је створио и где га је настанио. А човек осећа рај ако га има у себи, неко осети рај зато што има богатство, неко нешто друго, али то је привидан рај. Данас је рај, сутра је пакао. Али онај рај у ком је Бог, у ком је живот са Богом и живот по Богу, а пакао је живот без Бога, без Христа. На нама је да се определимо, хоћемо ли бити уз Христа, хоћемо ли изговарати и поздрављати Сина Божијег: „осана сину Давидову“ или ћемо, на жалост се приклонити оним другим људима који су само после два, три дана говорили „распни га, распни“. Да не да Бог да ми распињемо Бога, а распињемо га сваким својим непокајаним грехом. А, понављам, човек се не каје зато што мисли да није грешан, није то ништа што сам урадио ово или оно, што сам оговарао човека, што сам осуђивао човека, ма није то ништа. Како није? То значи да не чуваш језик свој, не чуваш уста своја. А Бог нам је дао и језик и уста да славимо Бога, да хвалимо Бога, да благодаримо Богу, али и човеку. Да благодаримо што нам је Бог дао тог другог човека и да га пригрлимо, загрлимо, да га осетимо као самога себе, а не да га одгуравамо и да га презиремо. Можемо да се наљутимо на човека, али не смемо да га презремо. Ако га презиремо, презиремо и Бога у њему. Нека нам Господ помогне да дођемо до смирења, а смирење ће нам казати какви треба да будемо као људи и као народ Божији.“

Литургијска радост је продужена трпезом љубави којој је предходило читање тематског рада под насловом „Од свог страдања и подвига земаљског Господ је починуо у суботњи дан“ који је приредио јереј Милош Јелић. По прочитаном раду уследила је дискусија чији је закључак био да је рад одговорио на задату тему и оплеменио знање свих који су учествовали у дискусији.

У поподневним сатим Високопреосвећени је осветио простор за нови храм у селу Урсуле, који ће бити посвећен Светом Василију Острошком, рекавши:

„Нека је срећно и Богом благословено освећење овог земљишта и побијања крста за нову цркву, у овом селу Урсуле, која ће бити посвећена Светом Василију Острошком Чудотворцу. Нека његове молитве, а његове молитве су велике пред Богом. Његово сведочанство, да је истинити слуга Божији, познате су ван граница наше земље. Срећан сам и радостан у души и срцу што сте одлучили да подижете овде своју цркву, да имате своју цркву. Наш народ је говорио када се у једном селу гради кућа, онда цело село се радује, то значи да сви учествују у изградњи куће. Када се роди дете у кући, сви се радују, не само чланови породице, него сви, тим пре још више треба да се радујемо што зидамо кућу Божију, што зидамо дом Божији. Што ћете овде налазити утеху, што ћете овде када се заврши црква долазити да се Богу молите. Да се овде виђате, да се овде крштавате, венчавате, па и када то буде Бог хтео и да се опевавамо. Све то се догађа у Цркви. Зато се радујем и зато треба да будете радосни што побијањем овог крста и освећењем овог земљишта ви сте направили свој биљег и ви ћете се препознати по овој цркви. Могли сте, драги моји да градите и куле и градове, али ни куле ни градови не могу се упоредити са градњом цркве. Куле и градови се граде, куле и градови се руше. А црква остаје вечито, па чак и онда када је, не дај Боже, неки непријатељ сруши. Она је у свести народа, живи. Имамо примера у нашем дивном српском народу, где су биле цркве, а које су порушене пре седам, осам или девет векова, нема ни камена ни биљега, али народ зна да је ту црква постојала. Зна народ вековима, а тако и данас долазе на то место, на то црквиште да пали свеће и да се Богу моли. Зашто? Зато што је то место, место где се служи Света Литургија, зато што је место освећено Духом Светим и што се увек освештава када се служи Света Литургија. Желим вам од Бога свако истинито добро, да док градите цркву да и себе изграђујете. Таква нам Црква треба, црква која обједињује народ, сједињује, да нема оних који иду на једну а други на другу страну, већ сви заједно да ту налазите утеху, да се Бог радује, а он се већ сада радује овим почетком где ће бити Свето место. И знајте иако нисмо ни темеље урадили, да када пролазите овде да је ово место освећено. Замислите како ће бити лепо када се храм заврши, зато вас молим да сви помогнемо, колико и како ко може. Ако неко не може финансиски у материјалу, можемо да се молимо за оне који могу да помогну и који раде и који доприносе да се Богу молимо да ви овде добијете општу, заједничку кућу, дом Божији. Има ли ишта лепше да се народ одужи Богу него да гради храм Божији где ће се прослављати име Божије. Нека сте срећни, нека сте благословени. Од данас се налазите под покровитељством Светог Василија Острошког, јер сам усвојио вашу жељу и молбу да ова Црква буде посвећена Светом Василију. Ту је он, иако његово Свето тело лежи у Острогу, али он је ту по благодати Божијој, где га год молимо, он ће доћи и он ће помоћи.

Нека сте срећни и Богом благословени!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Александар Јаћимовић, јереј