У манастирској порти је верни народ са својим свештенством дочекао свога архијереја Архиепископа крагујевачког и митрополита шумадијског Господина Јована, који је у капели манастира служио Свету Литургију Пређеосвећених Дарова, уз саслуживање архимандрита Онуфрија (Вранића), архијерејског намесника орашачког протојереја-ставрофора Миће Ћирковића, протонамесника Ивана Теодосића, јереја Марка Петровића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Александра Бабића.

По Светој Литургији Митрополит Јован је све поучио својом беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа,

браћо и сестре, да нам буду на здравље и спасење молитве које данас овде приносимо, да ова Божанствена служба коју данас служимо буде на наше освећење, на наше просвећење, да Свето Причешће којим се причешћујемо, да нам буде за живот вечни и за опроштај грехова.

Ми браћо и сестре, када се год причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, ми уствари целог Христа сместамо у нашу душу, наше тело и тога човек треба да буде дубоко свестан, да Христа прима у себе. А да би човек примио Христа у себе, он ипак треба да се мало потруди да живи Јеванђелским животом, да живи животом цркве, да живим животом хришћанским, а то значи да човек треба да стражи над својим животом. Треба да буде увек будан јер ако духовно заспимо, а нажалост то често радимо, онда онај нечастиви користи ту нашу уснулост, успаваност, и онда он улази у нас и онда он нас разара, онда он нама подмеће све оно што није божанско, све оно што није Црква, све оно што није Јеванђелско браћо и сестре, и човек се преда. А онда га она нечастива сила чини од њега шта год хоће. Човек онда постане онај предмет у рукама нечастиве силе којим се они поигравају како они желе и шта они желе.

А шта нечастива сила жели? Жели жели браћо и сестре да нас одвоји од Бога, од Цркве, од заједнице, од послужности. Неко ће рећи е па ја се не одвајам од Бога, не одвајам се од Цркве. Ма како се не одвајаш и од Бога и од цркве, и ти и ја брате и сестро, кад год учинимо грех то је одвајање, то је онда подела, то је онда расецање бића човековога. А кад се човек располути он није цео човек. Зато такав човек и не може да доноси праве одлуке у животу. Онда доноси оне грешне одлуке и још што је најгоре мисли а то је исправно што сам донео моју одлуку. Дакле да би човек се сачувао од греха, браћо и сестре, он треба да се бори против греха. А кад се човек бори против греха онда њему Бог открије па онда човек и види да Бог уствари и не гледа наше грехове, него шта гледа? Гледа наше покајање. Е, да би се ослободили тих нечастивих сила потребна су нам средства, а то је пост и молитва и то је овај период у којем се ми налазимо сада браћо и сестре, јер је сам Господ Христос рекао да се род нечастиви, род ђаволски изгони постом и молитвом. Нико од нас неће да призна па да каже у мени је ђаво. А ради по својој вољи, греши, нећу да послушам, немам кога јер ја знам све. А све то говори незадовољан човек. А има ли разлога да ми будемо незадовољни браћо и сестре, ма шта да нас у животу снађе? Немамо. Немамо право да будемо незадовољни. А зашто? Па зато што имамо Бога и онај човек који има Бога у себи, он је задовољан са свим оним шта га у животу снађе, онда човек задовољан Богом он све прихвата као благослов Божији, а не као роптање, да ропћем, е што ми Бог ово даје, што ми Бог казао преко тог човека да ми каже то и то или ми учинио то и то, него хришћанин прави као што рекох све прима са благодарношћу. Јер зна Бог ако ми са благодарношћу примамо оно што нам Бог даје, па Он ће нам и помоћи. Он ће нам помоћи да носимо свој свакодневни крст. Он ће нам помоћи, браћо и сестре, да се вратимо на пут. Који пут? Јеванђелски. Пут Христов. Једини пут који је спасавајући. Али човек, кад је пун самога себе, он верујте не уме ни да се моли. И он се уствар ии не моли. Моли се ал на свој начин. И све док човек не испразни самог себе од самога себе, док он не направи места у своме срцу, у својој души да се усели Христос. Он се неће уселити. Неће. Бог све може, али неће. Неће да врши насиље над нама. Дао нам слободу, живи брате како хоћеш, ради шта хоћеш, буди поштен, немој бити поштен, све је то твоја слобода, али браћо и сестре, ту човек најчешће пада у својој слободи, па каже ја ћу да учиним то, чини, неће Бог, није Бог стражар па да и тебе и мене што кажу хвата за руку или за уво па да каже не иди тамо Јоване. Не, дао нам разум, дао нам себе, дао нам Јеванђеље, дао нам Цркву, дао нам Свете Оце на које треба да се угледамо, а ако се угледамо онда ћемо заиста и проверити свој живот. У супротном, што каже наш народ, “тераћу по своме”. Е зато наш народ каже: “Можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш”. И зато су ови дани браћо и сестре дани поста, дани када завршавамо шесту недељу Васкршњег поста и то је крај Свете Четрдесетнице. Неко ће казати па имамо још једну недељу до Васкрса. Да, тачно, али она не спада у Свету Четрдесетницу поста.. Па како? Неко ће овде да каже па ја постим и Велику Недељу. Не спада, зато што је Велика Недеља изнад свих недеља поста. Зашто изнад свих? Зато што нас Црква кроз своје богослужење, кроз молитве, опомиње и читамо зато оно Јеванђеље које нам говори о страдању Господа нашега Исуса Христа, које нам говори да Господ није страдао ради себе, јер “Он греха не учини нити се нађе превара у устима његовим”, него страдао ради мене и тебе, ради моје и твоје грешности, ради моје и твоје тврдоглавости браћо и сестре. Дао нам очи али не видимо лепоту Божију. Дао нам очи да видимо лик другог човека као икону Божију, не видим, нећу да је видим, чак склањам свој поглед јер ми је тај човек учинио то и то, рекао ми то и то. Човече што са његовим грехом поистовећујеш лик Божији па и лик Божији прљаш у себи. А ми смо сви икона Божија. Зато од нас као свакога крштеног човека који је икона Божија, он треба да светли, не само себи него да светли и онима који су око њега. Јесмо ли о томе мало размишљали? Јесмо ли размишљали или: ја сам пут, ја сам истина, оно што ја кажем то је истина, оно што ја радим то је исправно. Ха. И ђаво ради оно што ради, је ли то на спасење? Није. Дакле браћо и сестре зато нам је Господ, односно Црква нам је дала ове дане поста. Дали су нам дане поста да чистимо и душу и тело. Да, да, и душу и тело. Јер човек често пута и од хране подивља. Човек храни на пример себе пићем, опија се. А пијан човек је л' може нешто добро да уради? Ништа. Ништа браћо и сестре. Е зато нам је пост дат да се уздржавамо, да се браћо и сестре не само да се уздржавамо него да се боримо против онога греха који у мени. Зато апостол Павле каже: “Не чиним оно што хоћу него оно што нећу”. Па нећу зато што ми онај други, нечасти шапнуо, немој да слушаш никога, немој да будеш потчињен никоме, не треба ти нико, довољан сам сам себи. Е за такве што често спомињем моји Студеничани кажу: “Е такав је човек узео сам себе у своје руке” а онда гурнуо себе не у Божије руке, него руке онога нечастивога. Зато браћо и сестре пост нас подстиче да чувамо себе од греха, од злобе, од пакости, од мржње, да чувамо себе у достојанству човека. Човек је огромно достојанство. Хоће ли то достојанство чувати то до мене и тебе стоји брате и сестро, или то достојанство унижавамо односно сурвавамо. Зато нас пост подстиче да чувамо себе и зато смо браћо и сестре чули данас где се каже: “Ко чува уста своја и језик, тај ће сачувати душу своју од невоље”. То нам је данас поручио премудри пророк Божији Соломон: “ко чува уста своја и језик, чува себе од несреће”. Ми увек треба али поготово овог поста када служимо ову Пређеосвећену Литургију Пређеосвећених Дарова ми певамо: “Огради Господе уста моја и постави стражу језику мом”. Пазите, то је молитва. Постави стражу језику моме. Видите браћо и сестре Свети апостол Јаков за језик човеков каже да он узрок, најчешће је узрок свих несрећа његових, свих падова његових. Језик. Тај мали орган који је у нама али велика зла зна да направи. То најбоље је посведочио наш српски народ кад каже: “Језик нема костију али све кости поломи”. Погледајте човека који има прљава уста, који има прљав језик, он не уме ништа добро да каже за другога осим онога кога он воли и који је по његовој мери, њега ће да хвали, њега ће да диже у небо па да је најцрњи, највећи злочинац, али он је мој, он мени повлађује, он мени одобрава што ја радим, али хајде подржи онога који ти је указао на грешку. Не. Е тај који ми је указао на грешку, не могу да га смислим. Шта је то? Гордост. Шта је још то? Нема вере, нема поверења ни у Бога ни у човека и зато браћо и сестре, тај мали орган треба да чувамо. А мало пред Богом је и велико, само зависи од тога на шта употребимо тај мали орган. Ако га употребимо на добро, о како је велики пред Богом али ако и велики орган свој упропастимо, онда он постаје мали. Зато браћо и сестре језик нам је дат да њиме Бога прослављамо, језик нам је дат да хвалимо Бога, језик нам је дат да прослављамо човека, да хвалимо човека. Е ту се спотичемо. Тешко ми је да било кога похвалим, али зато тражим да ме други хвале. Стало ми је шта то други говори о мени, односно да ли ме хвали. Што ће нам хвала од људи ако та хвала не иде од Бога? Што ће ми хвала од човека, ако ме Бог не хвали? А нама је стало чини ми се, шта нам други кажу, а није ми стало шта ми Бог каже. Човече значи оглувео си духовно. Ослепео си духовно. Видиш оно само што теби одговара и мени. Дакле браћо и сестре чујемо данас како управо тако људи који не чувају своја уста и не чувају свој језик, како све руше испред себе, све руше испред себе, нападају све, нападају Цркву, чујете, нашадају нашег патријарха, епископа, свештенство, монаштво, напада се благочестиви народ Божији, нападају се они људи долазе на богослужења, који о празницима посебно долазе да се Богу моле, да се сете тог светитеља, светца кога прослављамо а такви људи управо користе празнике да бљују, опростите на овом изразу, да бљују отров из себе користећи управо оне људе који су дошли у храм о празнику да би тобоже изгледало да је много присталица мојих. Браћо и сестре Свети апостол Павле каже да смо ми “мирис Христов”. И човек је мирис ако има Бога у себи он мирише на Бога, ако има добрих дела, ако живи по Јеванђељу или се бар труди да живи по Јеванђељу он мирише. У успротном човек заудара, зато наш народ каже, пазите мудрости нашег српскога народам каже човек је “кварљива роба”. Је л' тако кажемо? Човек је кварљива роба и човек покварио се. Прво се покварио што је уствари себе ставио на неки пијадестал горе, који му је ђаво утувио у главу да ја треба не знам да реформишем Цркву Христову, да ја треба да исправљам Цркву. Човече па ти си члан Цркве, ти си крштен човек, ти одговараш за Цркву човече као што сваки наш орган у нама одговара једни за друге. Али како ми одговарамо једни за друге? Како ми одговарамо за Цркву као Тело Христово, браћо и сестре? Хоћемо ли пред лице Божије изаћи што нападамо друге, поготов у време поста, уместо да се смиравамо, уместо да коленоприколнимо и поклонимо се и да се искрено молимо да нам Бог опрости грехе. Али такви људи мисле да немају греха. Не. Други су грешни ја нисам грешан немам потребе ни да се клања. Човече, како ниси без греха, како ниси, учи нас Христос у Јеванђељу: човек не може ни један дан да поживи а да не погреши, а ти мислиш ја треба да исправљам другог. Незадовољство води човека, тако рече један мудар човек, на психијатрију. Чим си незадовољан ти си празан. Немаш Бога, испразнио си себе, а онда у празну кућу, где нико не живи, свак баца отпатке је л' тако? Е тако и онај нечастиви користи нас кад види нашу празнину да у нама нема Бога, нема вере, он ће нас наговарати на свако зло. Зато браћо и сестре да се ми молимо Богу и за оне који нас грде, који нас вређају, који нас куну, који измишљају о нама све најгоре, да се молимо за њих, али и да проверимо себе. Али ако ме напада на правди Бога, благо мени, али ако ме напада што има доказе, онда треба да се покајемо, молимо за њих, да се молимо за себе, да Господа молимо браћо и сестре да ових дана колико нам је остало овог Великог и Часног Васкршњег поста да проведемо у молитви, да проведемо у размишљању да треба једног дана да изађем пред лице Божије. Шта ћу да му кажем? Шта да кажем Господу? Шта да понесем са собом? Језик прљав, уста прљава, незадовољство? Хоће ли ми Бог преко тога погледати? Неће драги мој. “Бог се гордим противи а смиренима даје благодат”. Нека нас овај пост и ови дани посни још више утврде и учврсте у вери браћо и сестре, да имамо веру у Бога, да имамо поверења у Бога. А кад имамо веру у Бога и поверење у Бога ми ћемо веровати у човека. Онда ћемо имати поверење у човека и нећемо о човеку говорити зло. Више пута сам помињао, једог мудрог владику Православне цркве, кад сам га питао у Француској. Кажем владико, да ли Бог верује у некога? А он, што кажу и што бисмо рекли, ко из пушке одговори, каже игумане, верује Бог. У кога, рекох, верује Бог? Па у човека. Пазите, верује Бог у човека. А шта верује Бог у човека? Верује да ће се човек покајати, да ће се исправити, да ће сагледати себе и све док не сагледамо у правом смислу себе, не можемо никакав суд да доносимо о другоме. Или ако га доносимо то је сваки погрешан суд, а тај суд погрешан који доносим против другога, то је против мене. Све нам се то враћа као бумеранг. Чини добро, добру се надај. Чини зло, злу се надај. Неко ће да каже па није ме снашло неко зло а ја живим како хоћу. Хм, камо лепе среће да те је снашло, и тебе и мене. Да ако та искушења која и зло које нађе, да нас тргне, да нас освести. Бог и када нам шаље искушења драги моји не шаље Бог на нас искушења што нас не воли. Па како да нас не воли, па не би Он страдао за нас, не би крв Своју пролио, не би поднео ни пљување, ни ружење, ни ударање, ни распеће, али безуман човек, он и за Христа каже ђаво је у њему. Пазите докле може ум људски да залута.

Зато стражимо над умом својим, стражимо над својим мислима, над својим речима, над својим делима. Стражимо браћо и сестре над собом и молимо се Господу да нам да љубави, да нам да смирења и да нам опрости грехе и да нас помилује. А Бог је велики. Само требаш човече да се сетиш да је Бог велики и да припаднеш пред Бога и да га молиш и опростиће ти али ако се покајеш, и ти и ја, сваки од нас. Бог је дуготрпељив али не смемо у то да се уздамо па кажемо ма трпи ме Бог. Трпи те али једног дана неће трпети. Опет српски народ каже “и Богу каже пукну трпила”. У ком смислу? Онда када пођемо с овога света, тад, то више нема шта, нећу се тамо правдати неким својим језиком када оправдавам себе, а осуђујем друге. Не, тамо ћемо видети себе у тренутку, како кажу Свети Оци, цео свој живот и нећемо моћи пред Богом да се оправдавамо и кажемо е то сам учинио Боже због овога, то ме наговорио тај... Не. Признање. Признати брате мој, признати да сам грешан, да сам пао, у томе је величина, у признању, а не величању онога што је негативно било. Нека нам Господ помогне и овај празник Цвети који је пред нама, да и ми браћо и сестре изађемо пред улазак Христов и да и ми уместо оних палмових гранчица и цвећа које су народи и деца простирала пред ноге Христове да уђе у Јерусалим, да простремо наша дела. Да кажемо Господе, моја је вера слаба, помози ми, научи ме да верујем, науће ме да се молим. А ми некако све мислио научио сам ја и да се молим и да верујем. А! Па апостоли су били поред Христа, па су говорили Господе научи нас да се молимо, научи нас да верујемо. Али да се молимо Богу браћо и сестре да будемо на оној страни оне деце која су поздрављала Христа са “Осана Сину Давидову”, оних који су викали и узвикивали “благословен који иде у име Господње”, а не дај Боже да се нађемо на оној другој страни која је говорила одмах после неколико дана “распни га, распни”. Ето то је човек. Сад у овом тренутку имам неку јаку веру, за тренутка изгубим веру и онда се све у мени промени, промени се моје мишљење, све ми се промени. Али зато ко има Бога браћо и сестре и ко Богом живи, који се у Бога узда и нада њему ће Бог и помоћи. Помоћи ће и нама и нека Господ помогне роду нашем и свему роду људскоме, да браћо и сестре завлада мир, и слога, да ширимо мир, а не бунт, да миримо себе са Богом и себе са собом а не да завађамо друге са собом. Господ по нашем миру ако га имамо Божијег мира у себи даће и нама мир.

Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По Светој Литургији у сали манастира је уприличена Трпеза Љубави, а потом је протонамесник Иван Теодосић произнео реферат на тему “Христово Васкрсење као граница светова”, након кога се повела расправа о овој теми од стране архијереја и свештенства орашачког намесништва.

протонамесник Немања Искић