Литургију је својим појањем улепшало сестринство Манастира Липар, на челу са Игуманијом Тавитом.

Високопреосвећени Митрополит шумадијски Г. Јован верном народу обратио се беседом:

“Помаже Бог, браћо и сестре.

Ми полажемо гранчице и цвеће пред ноге нашега Господа, али он од нас тражи, браћо и сестре, да положимо наш духовни живот. Да положимо пред ноге Господа нашу љубав према Богу и ближњима, да положимо пред Господа наше смирење, а он је заиста оличење правога смирења. То Господ од нас тражи. Кад год прилазимо Њему, да му прилазимо с љубављу, и са смирењем. Ако не прилазимо с љубављу и смирењем, онда немамо много користи од молитве, немамо користи чак ни од поста. Јер смирење је уствари основна врлина која треба да краси сваког хришћанина, сваког човека.

Дакле, ових шест недеља је време када бисмо могли да саберемо ове дане нашег Великог поста и да преиспитамо себе у чему нам је прошло шест недеља. Другим речима, какви су нам били дани, да ли су заиста били посни. А не мислим само на онај телесни пост, јесу ли нам дани били испуњени молитвом, јесу ли нам дани били испуњени покајањем, или су нам дани само били испуњени тиме што смо јели посну храну. Ако су нам ови посни дани прошли само у томе, онда заиста нисмо могли да осетимо радост од поста и од молитве. А ако смо заиста у посту мало више од себе дали, коме? Богу, цркви и ближњима, онда ћемо се заиста осетити лаким, јер човек када себе даје другоме, он себе растерећује, он себе ослобађа од гордости, од сујете, од злобе, од пакости. И заиста човек је човек када се дели за друге. Другачије човек је себичан човек, саможив човек, човек који је само усмерен на себе и на оно што је најближе око њега, а то није хришћански. Хришћанско је браћо и сестре, када расподелимо себе, ако могу тако да кажем за свакога.

Дакле, ако нисмо осетили да смо више дали од себе током овог поста, опет кажем Богу и другима, ако нисмо дали мало више молитве, мало више љубави, ако нисмо дали мало више труда, ако нисмо помогли другима, ако то нисмо осетили, и ако то нисмо дали, шта смо онда, где смо. Онда смо опет загледани само у себе, а онај који је загледан само у себе он види другога али тамо негде далеко, ако могу тако да кажем. Не види га као свој свога, не види га као Икону Божију, и онда и помисли ма он је друго. Не. Ми хришћани тог другог треба да ставимо на прво место ако хоћемо да будемо хришћани. Баш на прво место да га ставимо, и кога на прво место да ставимо? Баш онога кога по људској слабости баш и не волимо. Е то Бог од нас тражи, да ту победимо себе. Да баш тог кога не волим ставим испред себе, да приморам себе да га заволим. И зато браћо и сестре, опет понављам, да преиспитамо себе јесмо ли се мало више молили у свом дому, јесмо ли мало више одлазили у цркве, јесмо ли били више на Богослужењу, јесмо ли се више и чешће исповедали, јесмо ли се чешће причешћивали, а и јесмо ли осетили потребу за Богослужењем, потребу за Причешћем.

Дакле, браћо и сестре, нама је Бог дао себе, али дао нам је и молитву, дао нам је Бог молитву, а молитва је како кажу Свети Оци разговор душе човечије са Богом. И заиста, ако смо иоле мало више посветили пажње том духовном животу онда ћемо видети с киме смо ми то највише разговарали у току овог поста. Јесмо ли разговарали са Богом кроз молитву или смо разговарали са собом, а то је најопасније стање. Ако се само сетимо како то дивно Свети Апостол Павле каже: “Није вама тесно у вама, него је вама тесно у срцима вашим“. И нема страшнијег стања него кад осети човек да му је тесно у његовој сопственој кожи. Зато ми браћо и сестре кроз молитву спасавамо себе од духовне смрти. Молитва је исто дар Божији, као што је и вера дар Божији, и љубав је дар Божији, и не можемо ни веру, ни љубав, ни молитву да добијемо ако се не потрудимо. Зато нам је пост дар да чистимо и душу и тело. Пост није врлина, пост није ни циљ, али је средство да дођемо до циља. Ког циља? До свог спасења, до Царства Небеског. То је оно што је нама дато и задато оним Христовим речима када је рекао “Иштите најпре Царства Божијег и правде Његове, а све ће вам се друго додати“. Треба и у овом животу да одржавамо своје тело, треба и њега да нахранимо, али треба да се сетимо душе. Али онај који само храни своје тело, њему је душа празна. И нема страшнијег стања него кад човек осети да је празан, и нема страшнијег стања када човек себе доведе у такво стање да схвати како он никоме не припада и да њему нико не припада. Пост без љубави не значи ништа. Јер је тамо речено да је Бог љубав.

Зато данас сабрани на овој Служби овде, да замолимо Господа да нам помогне да ове дане колико их је остало до Васкрса, да се бар тих дана замолимо Господу, да се трудимо да живимо по Јевањђељу, да нам Бог помогне да ону Велику Недељу, Страсну Недељу преживљавамо заиста оно што је Господ преживљавао ради нас, ради нашега спасења. Спасење треба да тражимо увек, браћо и сестре.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави, коју је припремила Игуманија манастира Прерадовац, мати Текла са сестринством.

Свештеник Срђан Ђорђевић