Богослужење је својим појањем улепшао хор овог храма.

У својој беседи наш Митрополит је рекао:

„Христос васкрсе, браћо и сестре!

Ево нас на крају Светле седмице после Васкрсења Христовога. А колики је значај Христовог Васкрсења, можемо да видимо и по томе, браћо и сестре, што се потпуно исто богослужење служи како првог дана Васкрса, тако целе ове седмице. И Васкрсење Христово потиснуло је, како кажу Свети Оци, сва дела, сва чуда. И заиста је тако. Нема већег дела, нема већег чуда, него што је то Господу чинио, васкрснувши, када је смрћу уништио смрт, када је, браћо и сестре, душом, телом био у гробу, а душом био у аду, када је разорио ад, када је из Његовог гроба засијала светлост, а ми знаемо да је сваки гроб тама, када је сваки гроб мрачан, браћо и сестре, отуда да није било Васкрсења Христовога, заиста ни Хришћанства не би било.

Ми зато славимо Васкрсење Христово, а то значи да више последњу реч нема тама, јер рекох да је из гроба засијала светлост. Последњу реч има светлост, последњу реч нема туга, последњу реч има радост, зато ми, браћо и сестре, празник Васкрсења Христовога називамо највећом радошћу. Дакле, браћо и сестре, последња реч, боље речено, не припада неправди, него припада правди Божијој.

Усамљеност, то не припада више нама. Усамљеност, самоћа, немају последњу реч, него заједница, заједница љубави између људи и Бога. Између људи и Бога, и Бога и у Богу, како каже Свети Јован Златовусти, односно, између људи и људи. Последња реч, браћо и сестре, нема непријатељство. Последњу реч има пријатељство, јер нас је Господ помирио. Јер је Господ помирио небо и земљу, помирио људе, спојио људе у заједницу, спојио људе у братство. Јер смо створени да будемо браћа међу собом и пријатељи Божији. Ако се сећамо разговора Господа Христа са својим ученицима непосредно пред своје страдање, кад им је Он рекао – Од сада вас називам пријатељима. Пазите. Од сада вас називам пријатељима. Зашто? Па зато каже што се пријатељ пријатељу се поверава. Што пријатељ пријатељу казује оно баш што је унутра у њему, најдубље. Зашто? Па зато што пријатељ у пријатеља има поверење. А ми, драги моји, имамо између себе пријатеља и хвала Богу што имамо тако и што је тако. Али наш највећи пријатељ јесте Господ наш Исус Христос. Он је то, да тако кажем, то пријатељство, управо показао родивши се за нас и због нас, страдајући за нас и због нас и васкрснуши за нас и због нас, браћо и сестре. Тако да последњу реч нема ни лаж, последњу реч има истина.

Истина је, управо тада је Господ васкрсао. И ништа тако није објашњено до дубине, као што је то објашњено Васкрсење Христово. Апостоли су га видели. Апостоли га опипали. И он је сам рекао, дођите, видите да сам ја тај васкрсли Господ, видите моје руке, видите моје ноге. Дакле, Васкрсење Христово најпотпуније је, браћо и сестре, објашњено. И зато кажем, последњу реч нема лаж, него истина. И то је знао лепо наш добри српски народ да каже једну заиста велику истину, кад је рекао у лажи су кратке ноге. Ми, преиспитајмо се да ли се заиста у животу служимо увек истином, а зар се често пута не служимо лажима, поготово онда, када себе хоћу да представим бољим него што јесам, када хоћу другога да убедим да о мени мисли боље него што ја јесам. Дакле, браћо и сестре, опет и то да кажем, последњу реч у нашем животу нема грех, него врлина и добро. Добро ће на крају победити. Зато ми ако и чинимо добро, и кад чинимо добро, па опет онда размишљамо, па што ми Бог није одговорио одмах на моје добро, ми смо тако нестрпљиви људи. Ми баш хоћемо сада. Е, сад ми Господ треба, е сад ћу да га молим. Сад ми је све лепо, све ми лепо тече, па се не сетим ни Бога. А Господ је увек будан. Како каже тамо у Светом Писму, ја спавам, а срце је моје будно.

Господ је увек будан. Он, баш зато што је будан, и што је Бог, и што је свезнајући, и што је свевидећи, Он зна не само оно, браћо и сестре, све што смо чинили и што чинимо, него што ћемо чинити, то Бог зна. Бог зна наше помисли, наше речи, наша дела, па зашто онда, да се стално истичем, и да истичем тај свој его, да истичем то своје ја, а чим истичем своје его, чим истичем своје ја, значи да нисам сам са собом у потпуности. Нисам себе видео, не видим у себи оно добро, е баш зато што немам и можда и немам, а има, не може човек бити без добра, браћо и сестре, не може. Као што човек није само добро и човек није само зло, али кад човек хоће да истичи, он хоће да управо затрпа или да други не примети његову празнину. И зато човек, често празан човек изнутра, он је причљив, што би рекао наш народ. Он хоће причом над другима да се надмудри и да покаже себе бољим него што јесте, односно да тако језиком попуни себе, а није попунио себе речју Божијом, браћо и сестре. Заправо последњу реч, нема зло. Нема. Зло ће бити побеђено по свеопштем Васкрсењу, када Господ дође да суди живима и мртвима, и зато последњу реч, као што рекох, нема зло, него добро. Људи су добри, има добрих хришћана, и Богу хвала што је тако. Али, маколико човек био добар, нико не може тако да буде добар као Бог.

То треба да размишљамо, то треба да мислимо како је то Бог добар. Па да се и трудимо, и ти, и ја, брате и сестро, да и ми будемо добри. Да на добро одговарамо добрим, а не на зло да одговарамо злим, браћо и сестре. Дакле, речју, последњу реч, немају, верујте ми, демонске силе. А ми често знамо, кад питамо некога, што си то зло учинио, па ђаво ме наговорио. То је погубно. Ђаво не може да нас наговори, ако ми не дамо пристанак њему. А како дајемо пристанак? То је онај делић, делић, хиљадити, милионити, делић секунде, када смо у дилеми да ли да учинимо нешто или да не учинимо. Када ми дајемо или не дајемо сагласност непоменику, како каже наш народ, или дајемо сагласност Богу. Дакле, браћо и сестре, Бог има последњу реч. Негова је последња. И то треба да знамо. Бог има, а то значи да последњу реч данас то, да данас нема последњу реч смрт, него да последњу реч има живот. Ето, Господ нам је казао, својим васкрсењем је показао да постоји живот и после ове наше телесне смрти. Али постоји живот за онога човека који се крстио у Христа, који се обукао у Христа, који је са Христом се распео и кроз цео свој живот сараспињао себе са Христом. Живот вечни има онај који умире са вером у Васкрсење Христово и у васкрсење своје. Зато, браћо и сестре, ми славимо Васкрсење Христово из мртвих и у исто време славимо наше васкрсење. Славећи ових дана Васкрсење Христово, ми заправо, браћо и сестре, потврђујемо да прихватамо Господа нашего као смисао нашег живота. Ако нам Бог није смисао нашег живота, браћо и сестре, то је промашај. Без Христа у ствари не постоји ништа.

Зато је често говорио Свети старац Јустин Ћелијски, он је говорио све за Христа, а Христа ни за шта. Немаш ли Христа, ништа немаш. Све ово што имаш и мислиш да имаш, и зашто се толико трудиш да стекнеш, једног дана ми то остављамо, браћо и сестре, иза себе. Ко је понео куће, ко је понео аутомобиле, а требају нам куће, требају нам и аутомобили, све то разумљиво. Али ако сам се везао само за кућу, за аутомобил, за не знам шта, онда значи нисам се везао за Христа. Ако се нисам везао за Христа, значи нисам се везао за вечност. Везао сам се за пролазност, браћо и сестре. Дакле, немамо ли Христа и не постоји ли Христос, не постоји ништа, независно од тога, браћо и сестре, какву позицију, било где човек да заузме. Ако нема Христа као смисла нашег живота, на којем се зида све, оно што човек јесте. И ако ми не зидамо на Христу свој живот, наш се живот руши и на крају ће бити срушен. Ако Христа нема у нама као смисла живота, све постаје, браћо и сестре, бесмислено. И ако ми то нећемо да признамо, све постаје бесмислено, ништавило и све постаје смрт. Отуда, ма колико понекад да смо посрнули као људи, ма колико да смо, па и промашили живот, и у животу да смо промашили, ма колико да смо малодушни, што, на жалост, и то нас често спопада, ма колико да смо слаби, немоћни, за нас и те како има наде. Има наде, јер кад имамо Христа у себи, као што рекох, све имамо. Имамо наде на живот вечни после овог живота. Дакле, браће и сестре, ако немамо Христа у себе, ако немамо Њега, у шта да се надамо? Па је наш живот од данас до сутра, а нека и 200 година проведемо на овом свету. Шта је то? То је дим, то је пара, како каже Апостол Павле, у односу на вечно. Дакле, браће и сестре, нада је наша испуњена долазком управо Христови у овај свет.

Христос је дошао, Месија је дошао, Спаситељ је дошао, Он је ту, Он је у свету. Само ми треба да сватимо да смо ми слуге Његове и слуге другога, а не Господари. Господар је Бог, Он је Господар, али хоће човек не засићен, хоће да Господари. Не само ово земаљским благом, него хоће да Господари и небом и земљом. Хоће да Господари над другима, хоће да Му други сви служе, а Он да послужи другоме. Е то је, што би смо рекли, мало теже, браћо и сестре. Дакле, Месија је дошао, Он је ту, у свету, и зато и казује нам Свети Јован Крситељ у данашњем Јеванђељу. Христос је, каже, дошао у овај свет као небески Женик. Због чега је, по чему је дошао, за кога је дошао Господ? За невесту Своју. А ми смо сви невесте Христова. Наше душе су невесте Христове, браћо и сестре. Невеста Христова није само наша душа. Невеста Христова је, браћо и сестре, Црква Христова. А ми који смо крштени, ми смо чланови тог тела Христовога. Дакле, невеста Христова је Црква којом ће Он спасавати и спасава људе од греха, од смрти, од ђавола. Дакле, Свети Јован Крститељ каже, данас у Јеванђељу, он треба да расте, а ја да се умаљујем. Кад су га људи питали, да ли си ти са Христом, каже ја не. Он треба да расте, а ја да се умањујем. А шта ми често кажемо, не, ја хоћу да растем, а да се ти умањујеш. Погледајте, куд и како, и докле иду размишљања човекова. Опет само, ја, ја. А све док то наше ја не заменимо са ти, немамо смирења. А без смирења, немамо ниједне врлине, браћо и сестре.

Смирење је, што често говорим, тај темељ за све врлине хришћанске. И ако немамо смирења, као тог јаког темеља, све што зидамо на таквом темељу је слаб темељ. И он ће, он се кад тада руши, браћо и сестре. Зато кажем, Свети Јован је рекао у данашњем Јеванђељу, он, то јесте Христос, треба да расте, а ја да се умањујем. А народ је у Јована гледао као Христа. Још Христос није дошао, још се није објавио. Дакле, браћо и сестре, све што је људско, треба да се смањује пред Богом, да се повлачи, да се смирава, због свеопште греховности људске. Ако је човек заиста свестан своје греховности, а нема човека без греха, само је питање, признајем ли да сам грешан? Или кад нас неко пита да ли признајем, јесам ли грешан, ми кажемо, јесам грешан. И ништа му даље не придајемо никакав труд да се поправим, да се покајем, него кајем се, па идем даље, настављам исто. А такав човек неће да послуша савет никога, неће да послуша савет Цркве, а камо ли да послуша савет другога. Не, ја знам све боље. Дакле, браћо и сестре, Господ нас може учинити безгрешнима. Само ако хоћемо, ако се трудимо. Господ може да сваки наш грех убели, како каже цар Давид, као снег. Али требамо нешто да урадимо за то наше белење. Треба да се перемо. Као што перемо тело своје, тако треба да перемо себе изнутра. Али изнутра не можемо да се перемо овим медикаментима, да тако кажем, којима перемо лице, руке и шта ја знам. Да перемо, браћо и сестре, да се перемо Светим Тајнама и Светим врлинама, покајањем, исповешћу и Светим причешћем. Јер ми се и причешћујемо ради вечног живота и ради опроштаја наших грекова. Дакле, браћо и сестре, Господ нашу грешност може, као што рекох, да убели. Зашто? Зато што је Он сад, са неба. И сво добро које ми имамо, све је то Господ санео са неба. Сви дарови су са неба. А све што је са неба, то мирише, како каже Свети Апостол Павле. А оно што је од земље, то зна да заудара. И зато, треба да видимо, јесмо ли небески, или смо земаљски. А човек једно мора бити, или земаљски, или небески, браћо и сестре.

Дакле, све што је људско, каже Свети Апостол Павле, заудара на земљу. А све што је небеско, мирише на небо. И зато, Свети Апостол Павле, каже нама, хришћанима, да смо ми у миру с Христом. И човек јесте у миру с Христом, све док Христа носи у себи, и док живи Христом, браћо и сестре. Чим престаје да носи Христа у себе, и да живи Христом, он заудара. А грех заудара, а врлина мирише, браћо и сестре. Врлина мирише, дакле, браћо и сестре. Треба да знамо, да верујући у Васкрсење Христово, ми верујемо у непрекидно Васкрсење и обнављање људског достојанства. Тог достојанства људског, које је данас срозано људско достојанство. Данас је унижен, или како то један мудар човек Цркве каже, и згажен људски морал. Згажен је људски стид. Згажено је, добро, стид. Јер докле год баш имамо стида, онда ћемо да се застидимо да не чинимо оно што не треба, да не говоримо што не треба, је ли тако? Зато опет наш српски народ је казао, онај који се Бога не боји, а људи не стиди, он све ради, како не треба. Или, како је то говорио нама често блажене успомене патријарх Павле, ако ништа немамо, бар да имамо стида, па ће нас и тај стид усмерити ка Богу, ка ономе што је добро. И зато, верујући у васкрсење Христово и опште васкрсење мртвих, ми, браћо и сестре, верујемо у могућност васкрсења и људског морала, и људског стида, и људске доброте. Можда више него икада у историји данас је, као што рекох, поколебана вера и надање у смисао људског живота. Верујући у Васкрсење Христово, браћо и сестре, и опште васкрсење мртвих, ми верујемо у неуништиву веру, и наду, и љубав.

Зато и ако падам, треба да завапим. Да нас Господ подигне. Онако, браћо и сестре, као кад не дај Боже паднеш са не знам које висине, не можемо да устанемо. Онда, шта радиш – вапиш, молиш, дозиваш, хоће ли доћи неко да ти помогне. Да нас ухвати, да нас подигне. Чим си пао, ти не можеш да се подигнеш сам. Треба ти неко да те подигне, а нама треба Бог. Али треба нам и други човек. Да би нам помогао и Бог и други човек, треба то да заслужимо. У наше дане, усуђујем се рећи, љуљају темељи људског достојанства, културе и помрачују циљеви људског стваралаштва. Данас се појављују они који од љубави хоће да створе мржњу или да љубав претворе у мржњу. Сипајући отров на друге, а себе тобоже показују како су мирољубиви. Не могу језик да задрже, колико бљују мржњу. И то је за њих оправдање. Човек из себе бљује мржњу, јер нема љубави. Зато ти људи нападају друге, да су други грешни, невањали и неморални, а ми који то указујемо, ми смо Богом дани, да смо чисти. Све што другима чинимо, то нам се враћа. Ми добро не можемо учинити ни себи, ни другоме без Бога. Бог је једино добро.

Зато нека нам Господ помогне да се ми увек, а рекао бих у овом времену у којем живимо, да се утврдимо у добру, а у добру се не можемо утврдити, ако се не утврдимо у вери. Ако се не утврдимо у нади, у љубави, ако се не утврдимо у Јеванђељу, не може бити добро. Шта Христос каже у Јеванђељу? Што не чиниш себи, немој чинити другима. Бог нас није створио, да употребим ту ружну, рогобатну, нову реч, да будемо регулатори, да будемо ми који треба да све преобразимо. Хоће човек да преображава другога, а себе никако. Зато је ту Васкрсење Христово, зато је ту Господ наш, само је потребно да Га загрлимо, онако како Господ грли свакога човека и праведнога и грешнога.

Бог вас благословио”, закључио је наш Архијереј.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након причешћа верника рајковачке Цркве, сабрање је настављено на трпези љубави, коју је припремило братство Благовештанског храма.

јереј Марко Јефтић