Свету Литургију је улепшао хор саборне цркве са диригентом оцем Драгославом Милованом.

Након прочитаног јеванђеља Митрополит се обратио сакупљеном народу:

“Христос Воскресе, браћо и сестре!

Данас прослављамо Томину недељу или како српским језиком кажемо Антипасху, то значи другу пасху. Или, како је то наш народ прихватио и говорио, да је ово мали Васкрс. И заиста, браћо и сестре, од Васкрсења Христовога, па све до оданија, како то ми опет у цркви кажемо, сваког дана нас подсећа на ту највећу радост. Радост за небо и за земљу, а то је радост Васкрсења Христовога. То је радост што је Господ својом смрћу уништио смрт, својим Васкрсењем даровао живот, и то не обичан живот, него вечни живот. Што је он својим Васкрсењем, браћо и сестре, телом лежао у гробу, а душом, каже, био у аду. А то значи, улазак Христов у аду, пакао, ад је побеђен. И зато је Васкрсење Христово највећа радост, као што рекох, и зато ми и називамо овај празник највећом радошћу. А како да не буде највећа радост, кад је Господ, као што рекох, страдао за нас, Васкрсао, победио. Грехе наше, приковао грехе наше на крст, победио ђавола, победио смрт. И зато, кад год се сетимо Васкрсења Христовог, ми треба да се сетимо и да се радујемо, што је Господ све то учинио ради нас и ради нашега спасења. Рекох, ова се недеља зове Томином недљом, и данас се подсећамо управо на апостола Тому, када се Господ јавио апостолима, чули смо у Јеванђељу, уплашеним, преплашеним апостолима. Док је Христос био са њима у животу, они су се осећали сигурни, као што се овце осећају сигурне код свог доброг пастира, али гле, сад су они непријатељи Христови распели Христа. Они је у гробу, они се преплашили, уплашили, због страха ради јудејског, како опет Јеванђеље каже, а Христос улази кроз затворена врата и како их поздравња: “Мир вам“. И заиста, има ли ишта потребније уплашеном човеку, застрашеном човеку, човеку који је у неизвестности да му неко дође, а тај неко није неко, него сам Господ Исус Христос, и да каже: “Мир вам“. Другим речима, не бојте се, имајте мир.

И заиста, браћо и сестре, апостол Тома, који није био ту, како опет рече данашње Јеванђеље, и кад су му апостоли рекли да су видели Господа, а он одговара: “Све док не видим ране од клинова на рукама, на ногама, док не опипа, нећу веровати“. Зашто је ово рекао апостол Тома, браћо и сестре? Ништа не бива без промисла Божијег. Свети оци поједини кажу да је апостол Тома ово рекао, зато што још увек није видео у очима, на лицима апостола ту јаку сигурност, јер је још увек страх у њима, још није сишао Дух Свети на њих, још нису они просвећени Духом Светим, него размишљају као људи. И он није видео ту сигурност у њима, па је зато ово изговорио. А друго, као што јe рекао где ништа не бива без промисла Божијег, то Томино неверовање каже да је утврдило милионе и милионе људи у вери. И захвалљујући управо апостолу Томи, као и осталим апостолима, ништа тако није опипљиво описано у историји Цркве, као што је управо Васкрсење Христово. Зато апостоли кажу, оно што очи наше видеше, оно што руке наше опипаше, тога вам Бога проповедамо. Не треба нам веће сведочанство, да је Христос Васкрсао, али шта нам треба? Треба нам вера. Вера нам треба да верујемо у Бога, да верујемо да све оно што је Господ чинио и чини ради нас, да је то ради нашега спасења. И колико је већа наша вера у Бога, колико више Бога осећамо у себи. Јер ми управо вером, браћо и сестре, усељавамо Бога у себе. И зато данашње Јеванђеље говори нам да и ми, попут апостола Томе, имамо управо ту потребу. Имамо потребу за тим да опипамо Бога вером. Вером да опипамо Бога, браћо и сестре, да га видимо, имамо жељу, јел? Да га видимо, опет како кажу лицем да стојимо пред Богом. Да стојимо пред Њим, да га гледамо и да нас Он гледа и да схватимо да нас Бог гледа. А Бог је свевидећи, Бог је свезнајући. Да нас Бог гледа потребно је да се, како бих рекао, погрузимо у Њега, у Бога, и да нас Он читаве, како то рече један свети отац, све оно што јесмо обухвати. Па да нас у потпуности прожима Његова љубав и Његова доброта. Да, ако то не осећамо, да нас прожима Његова љубав и Његова доброта, значи нисмо јаки у вери. Није нам вера јака. А Христос каже за веру, све је могуће ономе који има вере. Имамо данас у Јеванђељу слику у којој Господ, браћо и сестре, после свог Васкрсења, долази, као што је рекао, и јавља се ученицима, донесећи оно што је основно, што је, како бих рекао, базично, оно што је темељито, браћо и сестре, што је Његова суштинска, не само порука, него Његов суштински дар. А тај дар јесте мир. Онај мир који Господ оставио и када је рекао: “Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам“. Каже: “Не дајем га као што људи дају“. Да, људски мир је варљив. Данас смо у миру, сутра смо у немиру. Данас осећамо, имамо и унутрашњи мир, сутра осећамо немир у себи, па онда се још и чудимо, шта ми је, данас се не осећам добро, нисам миран. Па ниси, ниси јер си заменио мир Божији својим миром, и на свој начин хоћеш да дођеш до мира. Човек може да дође и до свог мира, на једно одређено време, да тако кажем. Али, вечног мира, вечног спокоја, не може и не може бити, браћо и сестре, без Бога. И зато је мир, као што је рекао, дар Божији, и зато је Бог дао нама мир, подсећајући на то, да он мир свој нама даје. Само је питање, да ли га примамо, да ли прихватамо мир Божији, или хоћемо да кажемо, не, мој мир је прави мир. Ако се наш мир не дотакне мира Божијега, то је варљив мир, браћо и сестре. То је варљив мир, јер, браћо и сестре, опет понављам, мир је дар Божији, да ми сами не можемо постигнути тај мир, ако нема мира Божијега. Мира, као што рекох, као дара од Бога у нама. Да би тај мир Божији постао наша реалност, да би постао наш мир, и да би се из нас, браћо и сестре, ширио и успостављао око нас тај мир Божији, шта нам треба? Оно што већ спомену, треба нам та жива вера. Жива вера, браћо и сестре, жива вера у реч Божију. Да све оно што је Господ изрекао, што је казао, то је све ради нас и ради нашега спасења, да верујемо у реч Божију.

И српски народ је то добро знао, па нема овде баш старих људи, који су говорили у оно време, кад су, на пример, позајмљивали нешто од некога. Нису писали оне признанице ни уговори, као доказ да сам ти дао и да ми дајеш. Него каже, верујем ти на реч. Пазите, браћо и сестре, верујем ти на реч. Можемо ли ми да се данас осланимо на нашу реч? Нажалост, многи се ослањају и многи мисле да је та његова реч једина права реч. Реч човекова је варљива. И реч, што чешће говорим, браћо и сестре, човек је господар своје речи, све док је не изговори. Јер онда можемо да се кажемо, нећу да је кажем. Схватио сам да није добра, нећу да је кажем. Али ако сам је изговорио, то је готово. Више ја њоме не владам. Њоме више владају они који су чули ту реч. А они који су чули ту реч нашу, тумачи свако на свој начин. Свако на свој начин, не осврћујући се на реч Божију као светињу. И док смо год држали, и док год држимо реч своју као светињу, не бојмо се. Онда нећемо ни варати, нећемо лагати, нећемо се гордити, нећемо бити сујетни, нећемо бити саможиви браћо и сестре.

Дакле, браћо и сестре, треба нам, као што сам рекао, та жива реч, жива вера у Христову реч, и све оно што јесте и што чини за нас, баш онако како су то и апостоли прихватили. Шта су прихватили? Прихватили све што Јеванђеље каже. А Јеванђеље нам каже, док се не испуни свака реч Божија записана у Јеванђељу, или како то још прецизније каже свети апостол Јеванђелисти Јован, свака запета, свака тачка, неће доћи Син Божији. Треба да се све испуни, а човек ако не верује у то да ће се све испунити, његов је живот промашен. Он верује у себе, и зато нема вере ни у Бога, ни поверење у Бога, а нема ни поверење ни у човека, браћо и сестре. Него само мисли ја сам ја. Дакле, браћо и сестре, треба да верујемо у реч Христову. Наравно, свако од нас, или боље речено у сваком од нас, има Тому и јесте Тома. Свако од нас у тренутку каже ја верујем, а у тренутку кад дође опасност, не верујем. Апостол Петар, ватрени присталица Христов, кад му Христос рекао да ће се одрећи њега пре страдања, кад му је говорио, ако ти се каже сви одрекну, ја Те се нећу одрећи. А Господ му каже, хоћеш Петре, и то не једном, него три пута до петао запева. А то нам све говори, браћо и сестре, да не смемо да имамо много поверења у себе. Ми смо људи крхи, слаби, и зато нас апостол Павле стално упозорава и каже, ко стоји да води рачуна да не падне. А ми често мислимо, не, ја стојим иако ће сви други да падну, само ја нећу. Први ћеш ти да паднеш, баш зато што си сам уверен, баш зато што мислиш да све мора бити онако како ти или ја мислимо, браћо и сестре. Дакле, рекох и понављам, свако од нас је Тома, и свако од нас има Тому у себи. И видели смо како Господ просто кори Тому, зашто није веровао, зашто није поверовао у речи апостола. Он кори Тому, браћо и сестре, он га не кори због тога што је имао потребу, као што рекох, да види Господа, јер то је наша свака жеља. И зна Бог да ми желимо, само да ли нам је жеља права, исправна. Он га не кори због тога што је имао жељу да види Господа, браћо и сестре, да га увери да је он Васкрсао, него боље рећи, Господ саветује апостола Тому, он га саветује да његов приступ Васкрсењу није исправан. Шта хоће да каже Господ овим? Ако хоћемо другачије, логички боље речено, ако хоћемо рационално, математички, материјалистички да видимо Господа, да разумемо његову реч, да примимо његов мир и да његов мир постане наш мир, онда нам поручује и каже благо онима који не видеше, а вероваше. Пазите, вера видите шта нам открива више него шта виде наше очи. Вера нам открива оно што не може ни наш ум да прихвати и да објасни. Све нам је то вера, браћо и сестре. Верујмо и живимо по тој вери и колико верујемо и каква нам је наша вера и колико ће се Бог свакоме од нас открити. Па ћемо га и ми опипати, па ћемо га и ми загрлити. Браћо и сестре, ако хоћемо да Васкрсење Христово, да тајне цркве, ако хоћемо логички, рационално, материјалистички да видимо Господа и да разумемо Његову реч, грдно се варамо. За све ово потребне су нам, опет, понављам и себе и вама, браћо и сестре, потребне су нам очи вере, да тим духовним очима загледамо Бога, а не телесним очима. Човек има и телесне, али човек има и духовне очи. Да ли обраћамо пажњу на духовне очи, а знамо колико нам је драгоцен овај телесни вид, јел тако? Али колико нам је год драгоцен телесни вид, још нам је драгоценији тај духовни, унутрашњи мир. Браћо и сестре, потребно је да имамо отворене очи наше душе, јер душа види Бога. Душа тражи Бога, браћо и сестре. Зато су нам потребне отворене очи наше душе. Шта да имамо, браћо и сестре? Да имамо поверење у Бога. Да имамо љубав Божију и промисао. Да све што се збива, све што се догађа, догађа се по промислу Божијем. Зато ми, православни, не верујемо у случајност. Зато ми, православни, не верујемо у судбину. Него у промисао Божију. А Бог промишљавао нам. Само ми треба да се предамо промислу Божијем. Да нас промисао Божија води и да нас руководи, браћо и сестре. Потребно је да имамо, као што рекох, живу веру, баш онако како је и исповедамо у Симболу вере. Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Браћо и сестре, ми верујемо да је Господ Христос Васкрсао и наша вера није нешто што је неутрално, што није јасно, што је дволично, него је она чекање, наша је вера чекање, наша је вера исчекивање, читавим својим бићем да дође ко? Онај да дође који је Васкрсао, који је победио смрт браћо и сестре, који је победио непријатеља, који је Васкрсао и који ће Васкрснути свакога човека који верује у Васкрсење Христово и који верује у своје Васкрсење. Дакле, браћо и сестре, зато је најпотребније нешто што припада људском бићу, а то је да људско биће хоће Бога. Хоће Бога, али да ли смо сачували то биће Божије у себи и да ли га чувамо? Уколико га чувамо и осећамо то биће Божије, онда ћемо осетити и своје биће. Јер човек, човеково биће тражи Бога, али кад је човек окупиран собом и не зна, искључиво овим или оним или материјалним, он неће да се сети Бога. Или се сети онда кад му дођу невоље. Зато је најпотребније нешто што припада људском бићу, а то је да хоће Бога. Хоће душа Бога, али ако смо душу зазидали собом и искључиво у себе, а душа је богочежњива, душа тражи Бога, а ми је тамо зазидали, а она вапи. Она неће да се одвоји од Бога, јер зна како је душа бесмртна, али она је бесмртна само док је са Христом и док је Христос у души нашој. Одвоји ли се душа од Христа, она пропада. Одвојимо ли се ми од Христа, или се одвојимо, не дај Боже, од Јеванђеља, од цркве, ми пропадамо, браћо и сестре. Неко ће казати, па онај не верује тамо, па он живи, овај не долази у цркву, не причешћује се. А можемо ли таквог човека назвати пуним именом човек? Да ли такав човек има то достојанство човека? То достојанство човека, браћо и сестре, које смо, нажалост, почињемо да га убивамо. А бити човек, то значи бити достојанство, то значи бити Божији човек, бити човек истине, бити човек љубави, бити човек смирења, бити човек осећаја. Али не само за себе, или за некога кога, што ја знам, волим, или онај што ми је најближе, да осетимо и за свакога. Хришћанско је да осетимо бол сваког човека и радост сваког човека. Да у болу страдамо са таквим човеком и са оним који се радује да се и ми радујемо, браћо и сестре. Нама је потребно увек да нас Бог загрли. Само треба да се ми отворимо према Богу и да опет понављам да ми загрлимо Бога, да ми опипамо Бога. Па шта је Свето причешће, друго, него уношење Бога у себе, браћо и сестре. Шта тражимо више да опипамо на неки логични начин и шта ја за материјалистички? Ако верујемо да је у причешћу сам Господ наш Исус Христос, да се ми причешћујемо не неким вином, него да управо се причешћујемо истинитим телом, истинитом крвљу Христовом, а ми се понављам причешћујемо ради опроштаја грехова и ради живота вечнога. Шта више тражиш? Примио си Христа, задржи га у себе, држи га, не дај да онај нечастиви због моје сујете или гордости да нам потисне Христа из нас. Дакле, браћо и сесре, да би нас Господ загрлио, а Он нас загрли, као родитељ, као што отац, мајка грли своје дете, Он нас загрли, а да би нас загрлио, ми тамо би, чини ми се, требало да имамо на уму ове речи апостола Томе да изговарамо Господ мој и Бог мој. Браћо и сесре, живимо у једном тешком времену, не само наш народ, него цело човечанство. Свуда у свету влада криза. Кажу, чујемо то, читамо, глобална криза.

Сви говоре данас најчешће о економској кризи. Јесте и економска криза, јесте, то видимо.

Али, ако узмемо ту саму реч, криза, шта значи криза? Грчка реч, криза, значи суд. Питање, како ми судимо и просуђујемо? Да ли остављамо да Бог просуди и пресуди, да тако кажем? Или кажем, не, ја тебе пресуђујем. Онда је заиста човек у великој кризи.

Али из те, како бих рекао, економске кризе, коју видите сад, и ми смо упали у то, нажалост, из те економске кризе скрива се, рекао бих, једна много опаснија криза. Криза која порађа све друге кризе. То је криза морала. Криза духа. А шта је то? Шта је криза духа? То је грамзивост, саможивост, то је у ствари отимање природе од Бога. Ево уназад неко време, оно што је природно, хоће да наш човек да се претвори у неприродно. И тиме се хвали. Хоће од мушкарца да буде жена и од жене да буде мушкарац? А шта је то него отимање од природе. А то значи отимање од Бога. Ти устајеш на Бога, устајеш на поредак Божији. Као да Бог није знао како нас је створио, да ли као мушкарце и жену, или нас је створио оно што се сада и текако пропагира. И почињемо и ми да се том радујемо том пропагирању. Отимање од природе, то је у ствари отимање добра од природе. То је у ствари грамзиво грабљење изгубљене творевине Божије. А шта то у ствари значи? То значи, браћо и сестре, шта то изазива? Изазива кризу саме природе. А Бог је дао човеку природу. Да човек управља природом. Да преко човека се природа спасава. Имате тамо, код Апостола Павла, каже, како природа уздише, што је њој човек окренуо леђа, или што човек природу обрће и овако и онако. Дакле, брсћо и сестре, морална и духовна криза завладала је људима.

Из ове две кризе стоје управо криза, ја бих рекао, човечности. Нама треба човечности. Човечности, криза вере, криза верности Богу, а тиме, криза, верности једни према другима.

Зато ми, хришћани, који се завојемо хришћани, који смо крштени, који смо чланови Цркве, и даље треба да будемо сведоци онога што смо били. То јесте сведоци Христа, Господа нашега. Да и га сведочимо животом, да га сведочимо делима Господа Христа, који је дошао овај свет и жртвово себе за род људски.

Зато, браћо и сестре, ми верујемо у Васкрсење Христово. Ми, хришћани, верујемо у Васкрсење Христово, и верујемо у Васкрсење људског морала. Али верујемо и у Васкрсење стида.

Верујемо у Васкрсење доброга стида. Треба нам мало стида да нас. Да ли знамо да се за стидимо? Или урадим, радим шта хоћу, говорим шта хоћу, оговарам. Јо, па чим то чиниш, онда значи ти немаш стида. Али поменућу и сада, блажен и успоне патријар Павле говори о нама. Каже, ако ништа не можемо да имамо у себе, у доброга, да бар имамо стида. Па ће нас стид зауставити ако треба да говорим зло о другом човеку. Да себе узижем, а да другога понижавам.

Стида имам. А наш народ то лепо каже. Ко се Бога не боји и људи не стиди, њему је све слободно.

Све му је слободно. Дакле, браћо и сестре, у наше дане се љуљају, ако могу тако да каже, љуљају се темељи тог управо људског достојанства које сам споменувао и помрачују сви прави циљеви. Зато, чувајмо себе у ономе што смо примили од наших светих предака.

Чувајмо себе у цркви, чувајмо себе у Јеванђељу, а сачуваћемо себе ако будемо стално, браће и сестре, што већ неколико пута споменуо, изговарали ове Томине речи. Господ мој, Бог мој, кад изговарамо и кад стварно сватимо да је Господ са нама, е, онда ћу више да контролишем себе, а не друге. Онда ћу више да говорим о себе у смислу да се поправља, а не у томе да треба да поправим другога.

Поправити не можемо другога док прво себе не поправимо. А ми мислимо ја сам поправљен, ја сам исправан, али други није. Човече, остави дај други да ли је добар или поправљен или не поправљен. Суд је Божији. Препустимо се суду Божијем, а ми себе препустимо Богу.

И говоримо Господе дођи, Господе спаси, Господ мој и Бог мој. И Бог ће нас спасити.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Ђакон Стефан Јанковић