Чтецирао је Владимир Степовић, Петар Недељковић и Сава Конатар.

По прочитаном Јеванђељу по Луки, Митрополит Јован обратио се верном народу надахнутом беседом:

“Господ нам каже, да треба да се пазимо. И заиста, ако човек не пази на себе, врло лако може да залута. Ако не пази на себе, на свој живот, на своје понашање, на свој труд, на свој рад, ако не пази на себе, да себе оспособи молитвом, постом и бдењем, онда човек, будући да је слабо, крхо биће, може увек да потоне. Пазити на себе значи непрестано преслишавати себе, непрестано улазити у себе и поготово непрестано гледати себе из себе. Јер, док човек не сагледа себе, оном правом смислу, онакав какав јесте, он ће у себе и да доноси погрешне пресуде, одлуке.

Али кад спозна себе, а да би човек спознао себе, он заиста треба да спозна на првом месту Бога. А Бога спознајемо вером. Колика нам је вера или колико вере имамо у себе, толико имамо Бога у себе. Вера је кључни начин живота нашег. Зато Апостол Павле је каже: “Вером ходимо, а не знањем”. И заиста, данашње Јеванђеље понавља нам, говори да се пазимо, јер ће нас гонити, каже Христос, казује Апостолима то, све што је Господ рекао Апостолима својим ученицима, то се односи на све хришћане, на све људе. Да се пазимо, каже на себе, јер ће нас гонити, прогонити, да ће нас изводити пред судове и да ћемо од наших најближњих, најближијих бити гоњени, због, каже, имена Бога.

Увек су хришћани били гоњени кроз историју хришћанске цркве, браћо и сестре, управо због тога што верују у Бога, што следују Христу. И не само што ће нас и ближни гонити, него ће нас и омрзути, каже, опет због имена мојега, каже Господ Христос. Али нам Господ Христос каже како се можемо спасити, браћо и сестре, и свих оних који нас гоне, који нас мрзе. И не само како се можемо спасити, него нас храбри, па нам каже, немојте се бринути, предајте се мени. Јер Господ каже да ни длака са главе човекове не може да отпадне без његовог звања. Е па кад браћо и сестре, Бог брине и о нашој длаци на глави, како да се не брине о нама?

И зато ми треба да се бринемо о себи. Да се бринемо како да се спасемо. Како се спасавамо? Да себе поставимо питање: “Да ли сам на правом путу спасења или нисам на правом путу спасења?”.

Дакле, браћо и сестре, ништа не бива без Божијег допуштења. Господ понекад и допушта да ми паднемо у неко искушење, али он то не чини јер зато што нас не воли напротив. Он и када пушта искушења на нас, Он хоће да види колико смо јаки у вери. Јер искушења за правог човека, хришћанина, искушења је у ствари провера. Хоћу ли да одмах да поклекнем под искушењима или ћу се са искушењима да се борим? А да би се човек борио против искушења, он то не може чинити сам, ни својом моћи, ни својом снагом, па чак ни својом молитвом и постом, него да се бори помоћу Божијом Силом Божијом.

Дакле, браћо и сестре, и на крају кад Господ говори Апостолима шта ће све да и гоне, прогоне, шта им каже, трпљењем својим спасавајте душе своје. Трпљењем својим спасавајте душе своје. Онда можемо и да поставимо питање, шта је то уствари трпљење? И да ли је свако трпљење спасоносно? Неко ће да трпи нешто из ината, што би смо рекли. То није спасоносно. Трпљење је управо, браће и сестре, спасење. То је најкраћа и најсветија истина. Наш народ каже, стрпљен спашен. Или како још наш народ каже: “Није јунак онај који узврати на ударац, него онај који отрпи ударац”. Јер кад отрпиш ударац, ти себе спасаваш да не дођеш до гњева, а кад дођеш у гњев, онда не знаш границу. Али кад себе ограничаваш у томе, онда помажеш и ономе који те је ударио, да и код њега се изазове та милост и самилост да не чинимо невоље једни другима. Најбољи пример трпљења јесте Господ наш Исус Христос. Браће и сестре, он трпео је од свог рођења. Читајмо Свето писмо, па ћемо видети. Он трпи од свог родљења, браће и сестре, па до све свога вазнесења. И тако да је Бог наш, у свари Бог нашење трпљења. И ми треба да се молимо Богу и да кажемо: “Хвала ти Боже, што ме трпиш овакав или оваква каква јесам”. Зато ми, поготово у Великом Посту, певамо: “Слава, дуготрпљењу Твоме Господе”. Замислите, браћо и сестре, да Бог није дуготрпељив? Па шта би било са родом људским? Али је Бог трпељив. Али то треба стално да нас подсећа, ако је Бог трпељив, а он јесте, треба да будемо и ми трпељиви. Дакле, браће и сестре, трпљење може да трпи само онај који има љубав. Кад имамо љубав према Богу, имаћемо љубав и према ближњима. И зато, најбољи пример тога, како љубав, уствари, дуго трпи.

Трпео је Господ и пљување, и псовање, и грђење, и називање сваких именима. Трпео је Господ све до свога распећа и Васкрсења. И зато, браће и сестре, цело Јеванђеље, јесте у ствари трпљење. Заиста, ако је Бог, кажу свети оци, повукао сва чуда са ове земље, још хвала Богу, није Бог повукао своје омиљено чудо, а то чудо, а то је трпљење, браће и сестре. И није Бог повукао своју милост од нас, јесте да се ми милошћу Божију спасавамо, а Бог је милостив. А све то Бог чини, ако је Бог милостив, просто да кажем себе, ако је Бог милостив, треба и ја да будем милостив. Ако Бог трпи, треба и ја да отрпим. Дакле, зато нам Господ Исус Христос каже: “Када те куну, каже, ти благосиљај”. Пазите, пазите како је дивна, када те куну, благосиљај, када те бију, каже, праштај. Јел Господ је праштао и онима који су запритимали на грз, браће и сестре. Дакле, када те мрзе, ти, каже, њих воли, љуби. И зато Господ, кад коће да нам каже, како има љубав, има и више степеница да тако каже, он нам каже, љубите, волите и непријатеље своје. Е, ако то успемо у свом животу, да и свог непријатеља волимо, онда смо победили ђавола. Али тиме смо победили себе о своје гордости, о своје сујете, и тако даље, и тако даље. Дакле, браћо и сестре, трпљењем, каже, побеђуј мучитеље. Тако су радили мученици, који су за Христа страдали. Они су трпели до те мере да су, они који су их убијали, збуњени били, они их туку, убијају, а они певају. Кажите, браћо и сестре, зашто? Па зато што знају, да после овога живота их, ако трпе и претрпе, чека и бољи живот. Онај живот који је у вечности, онај живот који је на небесима. И зато Господ каже, враћај зло добрим. Јер ако иде, онако како каже наш народ, утук на утук, де ће бити крај? Нема краја док неко не падне. Дакле, враћај зло добрим, каже, бори се, као што се Господ борио, са чиме? Против гордости. Бори се, каже ти, против гордости, смиреношћу. А оличење смирења, опет, најбољи нам је Господ наш Исус Христос, и каже, са грубошћу, кад си груб, бори се чиме? Кротошћу. Са мржњом бори се љубављу, са увредом бори се праштањем, са клеветом бори се молитвом. Браће и сестре, трпљење је толико спасоносно, да хришћани су позвани да трпе, не само до краја овога живота, него до краја другог долазка Господа нашега Исуса Христа. Дакле, хришћани су позвани, кажем, да трпе, а тајна хришћанског трпљења је у чему је? У Богољубљу и Човекољубљу. И зато свети оци кажу, каже, дом душе је трпљење. Пазите, дом душе је трпљење, јер она живи у њему, а храна душе је смирење.

Па да се и ми помолимо Богу да пазећи на себе, да нам Бог помогне да пазимо на себе, да се помолимо Богу да нам Господ, браћо и сестре, подари трпљења, а трпљења нема без смирења. Нема никакве врлине праве без смирења. Ни љубави нема без смирења. Зато, нека нам Господ помогне да се одржимо, да отрпимо, али да видимо, ако имамо неку невољу, да нисам ја узрочник тих невоља. Или ћу одмах, кад ме снађе невоља, окривити другога. Окривити другога, браћо и сестре, то је осуда. А осуда куд води? Не води спасењу, браћо и сестре. Дакле, зато је хришћанин позван да само себе осуђује. Јер ако осуђујем себе, па кажем заиста нисам добар, али да то само не кажем језиком и устима, него да осетим и душом и срцем да заиста нисам добар. А ако схватим да нисам добар, онда нећу другоме казати да није добар. Ја ћу онда сагледати себе, сагледати своје унутрашње стање, сагледати своје духовно стање, и кад човек сагледа себе, или како то говори о свети макар је велики, кад би човек често силазио у своје срце и сагледао ко је, шта је у том његовом срцу, никад се, каже, не би осудио да осуди другога. Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски је причестио верни народ и поделио је иконице као благослов и сећање на заједништво у молитви.

ђакон Александар Ђорђевић