После прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени владика се обратио верном народу беседом рекавши између осталог:

“У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре, Јеванђеље које смо сада чули говори о љубави према Богу и љубави пема ближњима. Ако читамо Свето Писмо и Јеванђеља онда ћемо видети да се у њима највише говори о љубави зато што је, пре свега, Бог љубав и зато што је љубав веза савршенства. Љубав је та која Бога своди на земљу и земљу уздиже на небо. То је љубав којом је Бог заволео човека пре него што је човек заволео Бога. Без љубави се човек не може назвати човеком Божијим. Данашње Јеванђеље нам говори како човек треба да узврази Богу на његову љубав. Да на христољубље човек одговори својим човекољубљем. Само неблагодаран човек и који није осетио љубав Божију не уме да благодари, а онај који не уме да благодари Богу не уме ни да се моли. Бог од нас тражи не што Њему треба него што нама треба. Та љубав не сме да буде себична већ љубав која воли сваког човека без обзира какав је тај човек. Неко ће рећи да не може да воли грешног човека. Чим не можеш да волиш човека немој да се завараваш, не можеш да волиш ни Бога. На ово нас стално упућује свети апостол и јеванђелист Јован и каже: “Ко каже да воли Бога кога не види, а не воли човека који је поред њега тај је лажа”. Зашто? Зато што је човек слика и одраз Божије љубави и зато што је човек икона Божија. Због тога човек не би требало да мрзи другога. Христос данашњим Јеванђељем саветује своје ученике, као што смо чули, а преко њих саветује све људе, све хришћане. Саветује цели род људски да ако хоћемо да се одржимо у заједници са Богом и једни са другима да волимо једни друге. Човек горд, сујетан, у њему нема Божије љубави, а чим немаш Божије љубави ти немаш осећања. Само имаш осећања према себи и само мислиш како си ти најпаметнији, најобразованији, најзначајнији. Када мислиш тако о себи ти си онда већ свакога другога одбацио од себе, а одбацивши свакога другога одбацио си и Бога. На неки начин си сам себе прогласио богом. Стално говориш “ја”. Стално говориш о свом егу. Ђаво ти је баш потиснуо Бога од себе и ти си сместио себе на место Бога. Још Христос каже да знамо да ако нас неко мрзи да је пре нас омрзнуо Бога. Немојмо да се изговарамо па да кажемо да ме овај човек мрзи, а ја њега волим. Није он тебе омрзнуо, а ако те је омрзнуо прво је омрзнуо Бога. Када човек омрзне Бога он омрзне и све оно што је Божије. Омрзне и љубав и сваку хришћанску врлину. Господ нас кроз данашње Јеванђеље опомиње шта стоји наспрам љубави. Наспрам љубави стоји мржња, а она је велико зло. Толико велико зло да може да измени разум, вољу, срце и цело биће човеково и да претвори тамо где је хармонија у дисхармонију. То ђаво хоће и то је њему најважније да из нас избије веру и у нама љубав. Човек без вере и љубави, заиста, може ли се назвати човеком. Дакле, мржња, као што рекох, измени толико разум човеков да човек у таквом стању и када зло чини мисли да чини добро. Погледајте, ми сваки дан чујемо да је неко некога убио. Шта је то? Зато што ти је мржња изменила разум и немаш осећаја и љубави за другога већ га стално гледаш као непријатеља. Браћо и сестре, човек има много мање непријатеља него што мисли. Често, на жалост, и измишљамо непријатеља. Из чиста мира ћемо некога да прогласимо непријатељем. Човек, у ствари, има три непријатеља а то су смрт, грех и ђаво. Додао бих да је и човек сам себи највећи непријатељ. Када бисмо ми постали пријатељи са Богом онда бисмо постали пријатељи са самим собом. Онда не бисмо осуђивали друге. Нема веће љубави да ко и положи живот за пријатеље своје. Род људски и сваки човек понаособ нема већег пријатеља од Бога. Зато треба да га волимо као Бога зато што је нас Бог заволео пре него што смо ми заволели њега. Он је нас створио из љубави и све што видимо је одраз љубави Божије. Човек који има смирења и вере у сваком тренутку ће видети Бога и у сваком делу ће видети Бога или како кажу Свети Оци: “Видећеш Бога и на оном листу који трепери”, јер он не трепери сам од себе. Зло никада не рађа добро јер зло никада не може бити средство за постизање добра. Апостол Павле каже: “Добро чините да вам се не досади”. Видите, нама се често досаади да чинимо добро па кажемо овоме сам толико учинио или ономе сам толико у чинио и нећу више. Човече, замисли да Бог тако поступа према нама. Шта би било од нас? Зар и у томе не можемо да видимо љубав Божију? Љубав Божија не може да се види ни према Богу ни према човеку ако човек нема смирења. Љубав се кроз смирење пројављује. Смирен човек је сав усмерен према Богу али усмерен је и према другом човеку. Мржња је велико ђавоље оружије којим се ђаво служи. Толико је зао и огрезао у злу да не може да се поправи, а човек који је боголик, па и ако падне а није изгубио веру и љубав, затражиће помоћ и завапити рекавши: Господе, пао сам, дај ми руку. Подигни ме. Ако не тражимо да нам Бог пружи руку и да нас подигне нећемо се подићи. Није страшно пасти. Није страшно ни погрешити. Страшно је не устати и не покајати се. Насупрот мржњи увек стоји љубав која прогони мржњу из човека зато што љубав воли све подједнако. Бог нас воли све подједнако. Човек ће да пита: “Што Бог воли онога тамо који је злочинац?” Човече Божији, па ти заиста немаш љубави ако можеш тако да кажеш и да још правиш примедбу Богу. Он не би био Бог када не би волео непријатеље. Али је зато и нама рекао: “Волите и непријатеље своје”. Е ту човек треба себе да сломи, тог гордог човека у себи и човека који нема љубави, да заволи непријатеља. Зашто је потребно да заволимо непријатеља? Прво, зато што тако личимо на Бога; Друго, ако заволимо непријатеља одвратићемо га својом љубављу да он не чини зло. Осетиће ту љубав и тиме ћемо спасити себе од непријатеља да нас не би напао. Дакле, браћо и сестре, да покушамо да се молимо Богу да нам Бог дометне љубави. Видите какво је стање у целом свету. Видите како устаје човек на човека, комшија на комшију, село на село, народ на народ. Зашто устају? Зато што нису прочитали Свето Писмо и ону Божанску реч: “Што не желиш чинити себи немој ни другоме”. Ми се не такмичимо у добру него ми се чини да се све више такмичимо у злу. Ми се не трудимо да изграђујемо добро али се зато трудимо да изграђујемо оруђа и наоружања. Зашто ти треба оруђе и наоружање? Да убијеш другога. Како да убијеш човече човека и како да му узмеш живот када му ниси живот дао? Човек нема право да одузме човеку оно што му није дао. Видите данас, ратови на све стране, убијања. Живот нам је дао Бог и морамо бити свесни да је то дар Божији. Зато и свако јутро када устанемо треба да се прекрстимо и да се захвалимо што смо осванули живи. И она природа и онај лист, који поменух малипре, зна да захваљује Богу, а човек је често пута незахвалан и незадовољан. Све му се чини да му и други и Бог ускраћују неки његов положај, звање и боље стање. Када би Бог човеку давао само за себе он би се погордио и не би више осећао другог човека.

Да се ми, браћо и сестре, молимо Богу да нам дометне вере и љубави. Када имамо љубави све ћемо лакше да поднесемо. Поднећемо лакше другог човека и себе јер је човек без љубави стално у рату са собом. Све док будемо друге осуђивали, а не будемо сами себе осуђивали неће бити мира у нашим душама. Неће бити мира у нашем срцу, у породици, држави и Цркви. Зато треба кроз љубав да одржимо мир који нам Бог даје. Човек који нема Божије љубави у себи и нема Божијег мира стално је у рату и муци. Сви му други сметају. Човече, погледај себе. Признај себи себе. Признај човече да ниси савршен и знај да те Бог створио несавршеног али са задатком да се усавршаваш, а то значи да се изграђујемо у добру, у љубави и у врлинама.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Високопреосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић