Чтецирала су господа: Марко Лазовић, Лазар Коларевић, Димитрије Милутиновић, Игњат Сенић и Ђoрђе Милутиновић.

Преосвећени Владика се обратио окупљеном народу богонадахнутом беседом:

„Помаже вам Бог, браћо и сестре. Нека нам је благословено наше сабрање у овом Светом Храму, где смо дошли, да се Богу помолимо, да Бога замолимо за све оно што нам је потребно, а човеку је на првом месту потребно његово спасење. Да се помолимо Богу за здравље и наше и болесника свих, да се помолимо Богу за добро, како за своје добро, тако браћо и сестре и за сваког другог човека, јер у томе и јесте хришћанство. Да ми саосећамо једни друге, као што саосаћемо себе саме. И зато смо се и сабрали у овом Светом Храму да служимо Литургију, а бити на Литургији значи учествовати у трпези Господњој, а знамо чему нам служи трпеза, да се окрепимо и нахранимо да не би тело ослабило. На ту трпезу само Духовну трпезу на коју је Господ самога себе поставио да би се ми хранили Њиме. Ми се хранимо Богом кроз веру, љубав, наду, молитву, а на првом месту кроз Свету Тајну Причешћа, и зато на свакој Литургији, Господ себе даје, али никога не приморава да Га узме у себе, то је слобода човекова.

Човеку је слободно да чини шта год хоће, али човек као разумно биће треба да се запита да ли је све што чини добро. Човек не може да провери своје добро собом, већ Црквом и Јеванђељем. Господ никога не приморава, али Господ се свакоме даје и свако од нас узима Господа у себе онолико колико верује, зато стално треба да проверавамо своје поступке. Да ли је баш то исправно што сам ја изабрао или што ми је неко изабрао па ме је упутио тамо, или то није на добро, а све што није на добро штети души човековој, браћо и сестре. Зато Свети Оци кажу да добро када се не чини на добар начин, није добро.

Ми смо се данас сабрали овде да славимо Бога и да се сјединимо са Богом, али и да прославимо једног Божијег угодника који је из нашег рода. Данас наша Црква прославља Светог Јована Владимира, краља српскога. Он је био владар, али је био мудар владар и није се поносио тиме што је седео на краљевској столици, него тиме што је служио народу. Био је молитвеник, градитељ манастира и цркава, и ми њега славећи као човека славимо га као богобојажљивог са великом вером и љубављу према Богу и према ближњима, али и великог мученика и великог страдалника. Зашто кажем великог мученика и великог страдалника? Свети Јован је имао много проблема, као владар имао је унутрашње и спољне непријатеље. Унутрашњи непријатељи то су били јеретици богумили, а спољашњи то су били његови савладари. Био је велики мученик поготово зато што је страдао од родбинске руке. Али његова љубав је обливала и његовог убицу. Пазите браћо и сестре! Шта то значи имати веру, имати љубав, да можеш њоме да обливаш и секиру која те сече и непријатеља који те убија, то је хришћанство, а не да измишљамо непријатеље, овај ме мрзи, овај ме не воли. Зашто да се тиме оптерећујемо да ли нас неко воли или не? Наше је да волимо свакога, јер Бог воли сваког човека, воли подједнако и праведника и грешника. Не треба да се оптерећујемо другима, треба да гледамо себе, да ли ја живим Јеванђељем, да ли ја живим заповестима Христовим, по ономе чиме треба да живим и то је човеку слободно. Али човек који нема довољно љубави он говори „овај ме воли овај ме не воли“ и човек он да воли само онога који њега воли, а оног другог ни име неће да му спомене. Свети Јован Владимир живео је Христовом љубављу и зато је волео оне који га воле и оне који га не воле. Зашто? Па зато што је Бог љубав, браћо и сестре. Ми често говоримо о Христовој љубави, она је највећа, већа је и од родитељске љубави. Онда можемо да поставимо и питање: Шта је то љубав Христова? Знамо да Бог воли сваког човека, љубав Христова на коју смо сви позвани не да само о њој говоримо, не да будемо хришћани својим речима него својим животом и својим делима. Да реч Христова буде закон по којем живимо. И заиста Он када нас је позвао на љубав, позвао нас је да љубимо један другога и да се волимо међусобно, и да волимо свакога човека. Истина, међу нама има и нетрпељивост и мржња, као људи смо слаби и некад не можемо да одолимо тим изазовима својим, али зато ако је Јеванђеље систем вредности по коме живимо, ако је то наш поглед на свет, онда ми знамо да волимо, онда знамо да љубимо другога, односно да се жртвујемо за другога. Јер љубав је и жртва и што се већа жртва даје то је љубав видљивија, она је осећајнија, браћо и сестре. Човек који има љубави Божије у себи он ће имати и љубави према другоме. Ми обично кажемо ја волим Бога, али не могу волети овога поред себе. Али права љубав Божија ће нас увек подстицати да кажемо опрости брате, опрости сестро. Треба да отворимо своје срце, да га омекшамо да може да уђе онај кога ми сматрамо чак и непријатељем. Љубав она највише шири видике људске, љубав према Богу и према човеку шири срце човеково и тако срце човеково постаје толико велико да може сместити цео свет, наравно ако прво у њега смести Бога. А Бог, где је Бог тамо је све велико. Бог је већи од неба и земље, па он и шири наше срце тако да можемо свакога да сместимо у своје срце. Свакога ма какав човек био, са било каквим манама и недостацима, зато не треба да гледамо недостатке другога, него на своје недостатке. Ми просто знамо да лажемо себе када говоримо о љубави. Ту реч тако често и лако изговарамо, али не знам да ли се упућујемо у дубље значење речи љубав. Често говоримо о љубави, о љубави према Богу. Не можемо да кажемо да волимо неког ако је далеко тамо негде иза брда, а да не волимо овога поред нас. Човек је човек тек онда ако је љубав, зато је човек слика Божија, јер ако је Бог љубав, и човек који је икона Божија треба да буде љубав. Данас и ми да се замолимо Богу увек, а поготову данас када видимо да је све мање мира међу нама, да је све мање љубави међу нама, да је све више неизвесности међу нама. Да замолимо Бога да умножи веру у нама, да нам умножи љубав према другима, да се молимо да у целом свету завлада мир, а не ратови и борбе. Треба нам мир, а мир долази изнутра, када човек није у миру са Богом није у миру ни са оцем, ни са мајком, ни са женом ,ни са децом, зато што је Бог прави мир, браћо и сестре. Зато је Господ и рекао Мир свој дајем вам, не дајем вам као свет што даје мир што јесте од данас до сутра. Ми тако често говоримо о миру, тако често пишемо о миру, али мира је све мање и мање. Када је човек у миру са Богом, у миру је сасвиме што га окружује. Нека данашње наше молитве и данашња служба нам помогну да волимо човека, али искрено, да волимо човека какав јесте. Е по томе ћемо бити прави хришћани. Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Владика је у наставку Литургије одликовао: Горана Милетића и Гошу ФОМ архијерејским граматама, а Милутина Кокотовића орденом крагујевачких мученика због доприноса храму Светог деспота Стефана.

Након Литургије уследила је трпеза љубави коју је припремило братство храма Свете Петке.

Ученик Богословије Ђорђе Милутиновић