Епископ је у својој надахнутој беседи, између осталог рекао:

“У Јеванђељу које смо данас чули реч правда означава врлину, и то уопште врлину, браћо и сестре, боље рећи означава збир свих добрих врлина. Књижевници су били учени људи, који су изучавали Свето писмо и законе. Но, њихова правда, и уопште сва старозаветна правда, није била довољна за спасење. Да је она била довољна за спасење, онда Спаситељ, Богочовек, Исус Христос, не би дошао, и не би донео тај домострој, тај план спасења човечијега.

Старозаветна правда није могла да уведе човека у Царство Небеско, не зато што је она “рђава”, већ што је непотпуна, па је потребно да буде усавршена управо Правдом Христовом.

Шта је још правда, браћо и сестре?

Правда је душа свих јеванђелских врлина. То је оно блаженство за све људе које сналазе муке, невоље, страдања. За све те људе правда долази Христом. Зато је Господ рекао: “Благо прогнанима правде ради, јер је њихово Царство Небеско”. Благо нама ако нас прогоне због правде Божије.

Али човек када бива прогоњен, он не размишља да ли можда његова правда није била на свом месту. А још осуђује оне који га “прогоне”.

Правда људска може бити нека правда, а сутра не мора да буде. Правда људска је лабава, да тако кажем. Она је превртљива. Данас имам неку енергију да спроводим правду, а после имам енергију да чиним зло.

Као боголиком бићу човеку је урођена та глад и жећ за божанском Истином и божанском Правдом. Зато човек у дубини свога бића чезне за правдом. Јер само је правда Божија исправна.и доноси праведан суд. Људска правда не мора да значи да увек доноси правилан суд.

Када човек појача у себи жељу да се правда врши, онда како кажу Свети Оци, “нема мира у костима тога човека док не изврши и испуни правду Божију”.

Нико човеку не може да да ту правду Божију. Човек нема, али је Бог има, и Он је дели, Он нам даје по нашим заслугама.

Али, Бог нас спасава по милости својој, ане због наших дела. Бог је милостив, и ми се уздамо у милост Божију. Зато је цар Давид испевао онај предивни 50. псалам, као псалам покајнички, и написао “помилуј ме Боже по великој милости својој”. И заиста је велика та милост Божија.

У нашем човечанском свету постоји једно биће које може да нам да ту правду Божију, а то је Господ наш Исус Христос. То је Богочовек. Дакле, сви они који су гладни једино ће се наситити том правдом Божијом. А када је човек испуњен правдом Божијом, онда је човек испуњен свим божанским врлинама. Онда човек неће да дели правду другима, него прво гледа каква је његова правда.

Зашто човек не може да да правду другоме човеку до самога Бога? Зато што је Господ наш Исус Христос хлеб живота који је сишао са неба. И правда је Божија са неба. И љубав Божија је са неба. И милост је Божија са неба. Све што је добро, сишло је са Богом у овај свет.

Правда је сишла са неба зато што је Христос правда наша, који је сишао са неба, а људи га нису прихватили. Они су чинили своју правду, па су Христу чинили све оно што су чинили. Зато што су спроводили своју правду, они су одбацили Христа.

Зато биће човеково почиње да чезне, као што чезнемо за вољеном особом, тако чезнемо за правдом Божијом.

Данашње Јеванђеље нам још каже да ако приносиш дар свој олтару, а сетиш се да има неко нешто на тебе, остави то испред цркве, па иди па се помири, па тек онда принеси дарове. Све ми приносимо као дарове, па и нашу молитву. Ако та наша молитва не проистиче из мира нашег унутрашњег, и ако нисмо измирени једни са другима, немамо никакве користи од молитве. Зато Господ каже да се прво тражи опроштај.

Има једна прича која се односила на Светог Василија Великог, о једном цару који је био праведан човек, али никако није могао да се измири са једним човеком. Свети Василије га је опомињао. И видевши га да у цркви шита Оче наш, а неће да се измири, и када је читао “Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим”, Свети Василије му је рекао: “Царе стани! Нећу да завршим литургију, док ти не одеш да се измириш са тим човеком”. Он је отишао, измирио се, причестио се, и Свети Василије је завршио Свету литургију.

Свети Јован Златоусти, се просто чудио човекољубљу Божијем. Господ нам наређује да се остави клањање Њему, Богу, да се оставе и молитве Богу, све да се остави док се не измири са супарником. Каже данашње Јеванђеље, мири се са супарником док је на путу ка суду, да те не преда судији, и да те судија не баци у тамницу. Свети Јован Златоусти говори да Господ овде хоће да каже да је љубав твоја већа од свачега, и да је у ствари љубав жртва. А човек ако нема љубави према човеку, он неће њему ни опростити. Дакле, љубав је жртва. И ми не можемо да живимо са другима ако га не волимо. Али, да би га волели, морамо да покажемо жртву. Коју жртву? Првенствено да видим да ли шта моје смета том другом човеку? Стога Христос не вели помири се после приношења дара, а ми на свакој литургији приносимо дарове. Приносимо дарове, овај хлеб и вино, и молимо Духа Божијега да сиђе и да их претвори у истинито Тело и истиниту Крв Христову, и приносимо молитву. И наша литургија је дар, али ако тај дар није из чистога срца, ако није повезан са љубављу, нећемо имати користи ни од те молитве, браћо и сестре.

Господ шаље на помирење док дар лежи на жртвенику, када је жртвеноприношење већ почело. Господ има двоструки циљ. Прво хоће да каже да љубав сматра највећом жртвом. Да је богољубље немогуће без човекољубља. Друго, хоће Господ да каже и да нагласи, да је помирење са братом, то јест са сваким човеком неопходно, обавезно, и да олтар Господњи не прима ни дарове, ни молитве, ако носилац има нешто на некога, или неко има на њега.

Да се помолимо Богу да се у нама врши правда Божија, и да имамо дар да волимо, али да имамо дар и да праштамо.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована