Чином опела началаствовао је Епископ шумадијски Господин Јован који је након прочитаног Јеванђелског зачала упутио речи утехе ожалошћеној породици рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Ожалошћена породицо, часно свештенство, браћо и сестре!
Овим чином опела, заједничком молитвом и овом службом коју овде вршимо над одром наше Андријане ми испраћамо њену душу Господу Исусу Христу. Испраћамо њену душу у наручје Аврама, Исака и Јакова како у јеванђељу стоји. Заправо, испраћамо је тамо где нема бола, туге ни уздисаја већ је све радост у Господу. Молимо се Господу да њену душу настани у Царству Небеском, а њено тело предајемо земљи овој овде где ће њено тело почивати до Другог доласка Христовог. Тада ће настати свеопште васрсење када ће васкрснути сви од Адама па све до доласка Господњег. То је наша вера, вера не само у овај живот већ у васкрсење и загробни живот. Када год исповедамо веру и читамо Символ вере, кажемо да чекамо васкрсење мртвих. Све нам ово говори да се ми не заваравамо. Овде не остајемо вечно већ нас је Господ послао у овај свет да испунимо свој задатака, а то је да живимо хришћански. Наш је задатак да једни другима помажемо јер кроз такав живот нама ће бити одређено место вечног живота или у рају или на оној другој страни. Ми данас испраћамо нашу Андријану док испред ње иду њена дела, као испред свакога од нас. Она излази пред лице Божје са својом децом јер Господ ће сваког родитеља питати где су му деца. Онда сви они који су са њом живели и делили и кору хлеба и који су делили добро и зло. Испред наше Андријане иде још једно лепо дело њене деце, конкретно њеног Горана и породице. Иду ове предивне фреске које су одраз љубави њене породице и молим се Богу и свим светитељима који су изражени на овим фрескама да се они моле за њену душу, да њену душу Господ прими у Царство небеско. Браћо и сестре, живот на овоме свету је тајна и то велика тајна. Живот у оном свету је исто тајна и у ту тајну ми не можемо да завиримо без Бога. Зато, док се Господ није јавио у нашем земаљском свету ми у ствари нисмо знали ни шта је добро, нисмо знали ни шта је зло. Ми нисмо знали шта је истина, а ни шта је лаж. Ми се трудимо да говоримо о некој правди, расуђујемо али правда је једино Божја. Човек када живи у Богу и по Богу, он суди не по својој правди него Божјој. Оно што је најбитније, нисмо знали шта значи бити добар човек до доласка Христовог. Све нам је то Господ донео и показао и казао. Казао нам је да је Он пут истина и живот и који год иде тим путем, а подразумева се да бисмо сви ми крштени требали ићи, онда идемо путем ка добру. Ако идемо странпутицом онда не идемо ка добру, а шта може да оправда човека него добро. Зато се и каже да ћемо се својим делима оправдати, али и осудити. Одакле све ово? Одатле што је само Христово добро непролазно, бесмртно и вечно. Само Христова истина је непролазна и вечна, а добро наше покојнице се огледа на првом месту у деци њеној и у потомству. Она у сваком случају наставља да живи кроз своју породицу, кроз мужа, децу, унуке и све остале. То је оно што је битно, шта остављамо иза себе. Да ли остављамо спомен који ће се помињати или ће са нама нестати и помена, а има ли ишта страшније. Наша је дужност да чинимо добра дела да би нас људи кроз добра дела познали и знали и чували. То је оно што каже апостол Павле “својима ће се делима оправдати и својима ће се делима осудити”. Данас се растајемо телесно од Андријане, супруге, мајке, баке, а сваки растанак нам пада тешко. То је људско јер смо са тим људима делили живот. Смрт је неугодна ма на кога се односила, а поготову када се односи на оне које волимо. Једино нам у оваквим тренуцима може помоћи вера како бисмо се утешили. Потребна нам је вера у Бога, васкрсење и вера да ћемо се срести са свима њима који су на оном свету. Смрћу телесном није никакав крај, нити задња станица. Задња је станица безбожницима који су без вере. Ми који верујемо, молимо се да Бог који може да утеши човека, пошаље утеху онима који остају после ње. Кажем, она ће живети у њима онолико колико је оставила печат у њима. Ко може већи печат оставити на децу него родитељ, а посебно мајка. Тај печат треба да чувамо јер чувајући печат, чувамо их у нашем спомену и сећању. Свети Јован Дамаскин, чије смо стихире и данас певали опевава тај страшни час смрти. Тренутак који није у складу са човековим животом ма колико људи око нас умирали. Смрт је непријатељ човеков и не можемо да се помиримо са смрћу јер нас је Бог створио за вечност. Човек се не мири јер зна да је смрт побеђена тиме што је сам Господ наш Васкрсао и тиме нам дао пример да ћемо ми сви у свој дан васкрснути. Смрт није ништа на шта ћемо се навићи јер је човек створен да живи. Човек заправо и живи док је год дух Христов у њему. Наша туга такође није остала неутешна и сам Христос је прошао кроз тугу, муку, тј. прошао је кроз смрт. Он је тај који спасава и од греха и од смрти јер је васкрсао и казао да ћемо сви васкрснути. Човек у своме животу прави сабрања, окупља, сабира своје пријатеље. Данас је нас позвала Андријана на сабор, на скуп. Ово је њен сабор. Чак и ако је нема она тако речито и тако јасно говори и проповеда да је она пошла овим путем, сутра ћу ја или било ко. Говори нам да размишаљамо о том дану када нас неће више бити. Ако будемо тако размишљали, онда ће мање бити неспоразума. Онда ће међу људима бити све више љубави јер онај који верује да долази смртни час зна да се ближи испит који треба да положи. Наш растанак овоземаљски јесте тежак али ми знамо да мајчино срце куца за оне које је највише волело, куца за своју децу чак и после одласка из овог света. Наше је да чувамо спомен наших покојника, а чуваћемо вером, молитвом. Када год се молимо за наше покојнике ми са њима разговарамо и тако их осећамо иако нису са нама. Молитва нам помаже да се сећамо наших најмилијих и да их чувамо у својим срцима.
Нека ова наша молитва буде примљена пред Богом где се молимо за покој њене душе. Њеној породици нека Господ пружи утеху коју једино Бог може да пружи. Вјечна јој памјат!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након одслуженог чина опела у храму Светог великомученика Пантелејмона у Станову, господин Горан Јакшић се над одром своје мајке бираним речима захвалио Епископу, који је својим доласком указао велику част целој породици Јакшић али и свим пријатељима и окупљеном народу. Потом је тело уснуле Андријане Јакшић похрањено у породичну гробницу породице на гробљу у Станову.
Горан Ђерковић, протојереј
http://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/8691-usnula-u-gospodu-andrijana-jaksic#sigProId83983df934