После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени Владика се обратио беседом сабраном народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, данас наша Црква слави великог угодника и молитвеника Божијега, светог Алимпија Столпника. Човека који је био сав испуњен вером и љубављу у Бога. Човека, који је, како стоји у његовом житију, педесет и три године провео на једном стубу где ни жега ни мраз, ни искушења га нису поколебала него је на том стубу стаја, клечао и молио се. Његово биће је било сво обузето љубављу Божијом. Само та вера и љубав Божија према Богу је доказ да је издржао сва искушења и невоље од видљивих и невидљивих непријатеља али он није посустао у вери. То нама хришћанима треба да буде пример. Да чувамо веру и да се усавршавамо у вери у Бога јер ће нас вера одржати у свим невољама, искушењима, недаћама, у свим тугама, а и радостима јер све то човека у животу сналази. Заиста, ако човек нема вере у Бога потонуће. Зато рекох и понављам, треба веру чувати да би нас вера чувала. Вера иде уз љубав и наду и управо, данашње Јеванђеље говори о љубави. У Светом Писму, браћо и сестре, највише се говори о љубави Божијој према човеку и како би човек требао да узврати Богу на његову љубав. Она наша народна изрека каже да без богољубља нема човекољубља и без човекољубља нема ни богољубља. Љубав Божија је толико велика да надомешћује недостатке сваке друге љубави. Само је потребно веровати у Бога и у Његову љубав и наравно неопходно је не просто знати за љубав Божију него осетити љубав Божију. А Бог је љубав. Ко у љубави стоји у Богу стоји – каже свети апостол и јеванђелист Јован, а ко је отргнут од љубави, отргнут је од Бога. Дакле, треба да осетимо ту љубав Божију којом нас он стално облива, а осетићемо је ако будемо узвраћали на Божију љубав и ако будемо ту љубав показивали колико према Богу толико и према другима. Зато љубав, како каже Свето Писмо, покрива мноштво грехова. Прво што сазнајемо ушавши у Цркву јесте то да нас Бог воли и да нам не жели смрт. Бог хоће да ми вечно живимо. То само осећање да нас Бог воли треба да нас крепи да ми волимо Бога и да се трудимо да волимо другог човека. То сазнање треба да нас крепи и јача како би ми узвратгили Богу на Његову љубав. То ћемо доживети у живом сусрету наше љубави са живим Богом. Доживљајем среће узајамне љубави са оним, тојесте са Богом који јесте љубав, у мери у којој се то доводи у нашем животу ми ћемо успети да чврсто издржимо сваки губитак који нас сналази у животу па и губитак вољене особе. Љубављу ћемо надоместити ту нашу тугу, а људски је и туговати и плакати за изгубљеном особом али је хришћански не очајавати. Зато човек који је испуњен вером и љубављу он је испуњен Богом. Кад је човек испуњен Богом, он Бопгом надомешћује све наше људске недостатке. Ко од нас нема недостатака? Ко од нас није грешан? И кад осећамо и кад схватимо да смо грешни да знамо да нас Бог воли. Када човек препозна величину спасоносне љубави и непрекидног Божијег старања о човеку у души се његовој постепено почиње рађати жеља и стремљење за непрекидним обитавалиштем у заједници са Богом. Ту заједницу са Богом ћемо најбоље посведочити ако смо у заједници једних са другима. Љубав је оно што човека чини вредним. Насупрот љубави, као што знате, стоји мржња, а човеку је Бог дао слободу да се опредељује хоће ли живети у љубави или ће живети у мржњи. Кад живимо у љубави и ту љубав потврђујемо својим животом онда заиста осећамо највише присуство Бога у себи. Ако, на жалост, изаберемо ону мржњу, онда у ствари човек изабира пакао у себи и ствара пакао јер мржња је пакао. Љубав је живот у Богу, живот у Рају, а мржња живот без Бога, живот у паклу и мучења оне савести наше кад ће нас савест увек опомињати зашто смо изабрали ово друго, а нисмо изабрали оно што нам је Бог дао када нас је створио из љубави.

Нека нам Господ помогне. Нека молитве и пример живота светог Алимпија Столпника, браћо и сестре, буду стално пред очима нашим да не поклекнемо у невољама и мукама. Да живимо у слози између себе и да се молимо за љубав Божију. Да се љубав Божија, браћо и сестре, оваплоћује у нама. Човек без љубави је човек без осећања, а јели човек човек ако нема никаквог осећања. Не осећа свога оца, мајку, браћу сестре, свакога човека. Јел то онда човек? Није. То је саможив човек и човек који ни себи не може да помисли добро, а камо ли да пожели другоме. Наше је хришћанско да се трудимо да се испунимо љубављу Божијом, а кад се испунимо њоме биће све испуњено у нама оно што је најсветије, а то је Бог. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић