Након прочитаног јеванђелског зачал, Епископ се беседом обратио вернима, рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас наша црква слави пренос моштију Светих бесребреника Кира и Јована. Они су по своме позиву били лекари и називају се бесребреницима јер за све што су помагали нису ништа наплаћивали него су се и молили за своје болеснике, поред оних редовних лекова. Они су заиста задобили благодат и дар да су болесне исцељивали, мртве васкрсавали и зато се на њих и односи ово данашње јеванђеље, а које каже да је Господ када је послао своје апостоле да проповедају Јеванђеље и Царство и да сведоче Христа. То су апостоли и чинили, но, основно што треба знати јесте да ти исти апостоли припадају Богу односно Господу Исусу Христу. Онај човек који припада Христу не припада себи и долази у такво једно стање блажено, до чега је дошао Свети апостол Павле који је рекао да не живи себи него живи Христос у њему. Пазите како је то дивно када човек осети Бога у себи. Онда човек мисли, дише и све ради Богом и за Бога. Заиста, апостоли су били посланици, преноситељи Христове силе и власти. Сваки од нас који је крштен је позван да буде апостол и позвн је да сведочи Христа, али како ћемо сведочити ако Христом не живимо. Можемо са друге стране препознати коо живи Христом, а ко не. Тако и апостоли преносе све оно како они живе и на друге народе. Тај пример, то нам фали. Ми све тражимо да други буду пример, а ја не морам да будем пример. Ми кажемо другима да иду у цркву, а кажемо ли себи, својој породици. То је апосолутно супротно, једно радити, а друго живети. Ми немамо оправдања да не будемо у цркви. Не смемо тражити изговоре да не долазимо на богослужења и да избегавамо да долазимо у цркву. У чему се састоји ово апостолство? Оно се састоји у сталном сећању себе и да је он послан од Господа да преноси оно што је њима Господ рекао. То је почетак цркве у речима Идите и проповедајте. Али, шта да проповедамо ако нисмо научили, нећемо проповедати Христа, него себе. Онда ћемо себс истицати и наглашавати. Малте не, Божанске речи ћемо присвајати. Имате један диван пример у Грчкој када је један свештеник који је мислио све најбоље о себи изашао на придикаоницу да проповеда и почео “ја мислим“, па наставио неку реченицу Светих отаца. А, народ који зна му каже да није то његова мисао него Светог Василија. Када је он схватио д аје народ препознао да он говори а другачије живи, он се узбуни па зарежи и народ му каже, е то је твоје. Дакле, позвани смо да будемо сведоци Христови, а како да га сведочимо ако Га не носимо у себи. Да будемо искрени, колико се ми сами за себе помолимо у току дана? То се вероватно деси ретко али има и таквих људи који се стално сећају имена Господњег. Има и таквих који када се причесте, остану да живе у литургијском осећању. Такви настављају да служимо литургију својим животом, да ли радили, ходали, возили се, небитно је, али да имамо осећај светиње коју доживљавамо на литургији.

Даље каже јеванђеље, “на дар сте добили, на дар и дајте“!А, рекох, ови данашњи свететиљу су имали велике дарове Божје. Зашто ово Господ каже? Кажем, овом поуком Христос хоће да подстакне апостоле првенствено на смирење, да би их тако сачувао од гордости. Да не помисле они да су то њихови дарови, него да су те дарове добили. Ми на крају литургије и чујемо речи “јер сваки добри дар и сваки савршени поклон силази одозго, од Оца светлости“. Чиме човек може да се похвали, који дар је његов. Чак је и живот дар од Бога. Ако смо свесни тих дарова, онда треба да дамо уздарје за тај дар који добијамо. Шта на пример дајемо за љубав Божју? Узвраћамо ли љубављу или мржњом? Све нам је дар Божји али нама Бог даје дарове да ми живимо тим даровима, односно да их умножавамо у себи. А када умножавамо дарове, умножавамо и Бога. Умножавајући те дарове, ми другима треба да дајемо и другима. Све што смо умножили треба и другима дати. А не обрнуто, ако тражимо смирење од другога, а на смирење одговарамо гордошћу. Ми ништа немамо да дамо другима јер смо све примили на дар и то благодаћу. Ако човек има неки дар и не сматра да је од Бога, то му је на погибао. Онда истичем као да је то моје, све то што имам од дарова. Наше је да можемо без Бога да грешимо. Шта ће нам живот ако немам другог човека да са њим поделим лепоту живљења. Све што смо добили и што имамо није наше већ је дар од Бога и зато смо дужни да их умнођавамо. Не смемо да се лењимо, већ да се молимо Богу да нам он да енергије Божанске, а не људске. То су енегије које човека приводе Богу и покрећу га.

Зато да се молимо Богу да умножавамо дарова али да их не сматрамо својим даровима. Шта човек од човека захтева или шта човек треба да добије од другога. Има право да тражи само оно што је давао или даје. Ако је давао молитву, има право то и да тражи. А, ми најчешће тражимо оно што другима нисмо дали. Са којим правом ће тај човек да поверује мени да ћу му узвратити оно што тражим. Зато нам треба да стално Бога имамо у себи, да сместимо и живимо Христом, како каже апостол Павле, да Христос живи у нама. Такав је човек благословен и радостан. Такав човек што више Христа има у себи, Христа дели другима. Христос се дели али се не раздељује. Он нам се даје, само је питање како га ми примамо. А, то ћемо сазнати кад сазнамо каква је вера наша, да ли је млака. Чини ми се да нам вера све више слаби, али то повлачи и многа друга слабљења.

Нека нам Господ помогне данам и речи прате дела, како је говорио патријарх Павле. Да нам речи буду благе, а докази јаки. Да докажемо да истински верујемо, да горимо и душом и телом. Да ме огањ који носим штити и чува. Али нам треба Божански огањ и да он гори у нама, а не она наша млитавост и его. Да мислимо да смо достигли неке висине и да нам ништа више не треба. Хришћани смо, а тиме и ученици Христови. Потребно је да учимо да бисмо положили последњи испит. Питање је да ли ће нас Бог препознати по нашим хришћанским животима или ће нам рећи да нас не познаје. Шта ће нам и живот и казна, ако нас Христос не препозна. Али, ми и ако погрешимо имамо покајање које нам је дато као средство спасења. Покајање тражи крв, да нас заболи сваки грех који смо учинили. Молимо се Богу да нам Он дометне вере“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Протојереј Горан Ђерковић