ХРАМОВНА СЛАВА ХРАМА СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА У АРАНЂЕЛОВЦУ

ХРАМОВНА СЛАВА ХРАМА СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА У АРАНЂЕЛОВЦУ

На празник Светих апостола Петра и Павла, дана 12. јула 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је служио Свету Архијерејску Литургију у храму послећеном Светим апостолима Петру и Павлу у Аранђеловцу.

Његовом Преосвештенству су саслуживали Архијерејски наменик орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, протојереји-ставрофори Драган Јездић и Ранко Ђураш, протојереји Милован Ранковић, Љубиша Ђураш и Слободан Раковић, протонамесници Александар Миловановић, Иван Теодосић и Милош Митровић, јереји Немања Искић и Марко Урошевић, јеромонах Јован (Прокин) и ђакони Стеван Илић и Александар Бабић.

Својим појањем су ово сабрање увеличали „Србски Православни појци“ из Београда.

Након читања Светога Јеванђеља Епископ Јован је произнео своју беседу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа“

Срећан празник Светих апостола, срећна слава овога храма, братству, свечарима, колачарима данашњега дана, срећно и благословена наше данашње сабрање, овде у овоме храму где смо се сабрали да се Богу помолимо, и да прославимо Бога и да прославимо Његове врховне апостоле Петра и Павла и да их замолимо да се они за нас Богу моле како би се и у намапојачала вера, она исповедничка вера, као што је то исповедио Свети апостол Петар, као што смо чули у данашњем Јеванђељу, када је Христос упитаи апостоле: „Шта говоре људи о мени, ко сам ја?“, а они одговарају и кажу „Неки кажу да си Јован, неки да си пророк“, а Христос њих пита „А шта ви велите, ко сам ја?“ апостол Петар уместо свих других апостола први исповеда и каже „Ти си Христос, Син Бога Живога.“ Господ похваљује исповедање апостола Петра, али то није било само исповедање Петрово, већ свих апостола, и зато Христос каже Петру „Ти си стена“, што на грчком и значи име Петар „и на том камену саградићу Цркву своју, врата адова не могу је надвладати“. Више од две хиљаде година, како је Господ установио цркву своју има, било је и биће непријатеља Цркве, било је и биће оних који ратују против Цркве, а онај који ратује против Цркве, ратује против Бога, јер не можемо да одвојимо Христа од Цркве, нити можемо Цркву одвојити од Христа, ако Христа одвојимо од Цркве онда он није Христос, ако Цркву одвојимо од Христа онда она није Црква, зато ми треба да заиста познајемо своју веру, да сестално учвршћујемо у вери да бисмо и ми и када нас питају и када нас не питају ко је Христос, да знамо прво себи да кажемо, а онда и другима да је Христос Син Бога Живога.

То су исповедили апостоли, но да ли је само апостолаима дато да исповедају Христа? Не, сваки хришћанин позван је да буде апостол Христов, само размислимо о томе какву нам је Бог дао благодат, какав нам је Бог дао дар, да ми који смо крштени, а овде смо надам се сви крштени, да смо и ми апостоли Христови и ми смо сведоци живе вере у Господа и проповедници те вере. Вера се проповеда и сведочи пре свега својим личним животом, личним учешћем у заједници Цркве Христове, сведочи се на првом месту делима. Ми смо дужни, не смао у себи, у својој души да исповедамо веру, него да веру исповедамо и гласно и јасно, да се не стидимо вере, а нећемо се постидети вере ако знамо шта је вера. Сад свакода од нас да неко пита „Да ли верујеш“, ми ћемо сви да одговоримо да верујемо и хвала Богу што је тако, али када би нам поставили друго питање „Знаш ли шта је вера?“ не знам колико би нас могло да да одговор такав као што је дао апостол Петар. Вера је ишчекивање Онога који треба да дође, то је наша вера, то је та вера која је хиљадама и хиљадама година одржавала народ Божији у ишчекивању да се појави Месија, да се појави Господ наш Исус Христос, ко је остао у вери, он је остао у животу. Од нас се тражи не млака вера, не слаба вера, не сујеверје, не маловерје, не врачање, не гатање, него вера у Живога Бога. Када имамо веру и када живимо веру и ту веру сведоћимо својим делима, својим животом, тај човек нема чега да се плаши, нема да се плаши ни искушења ни невоља, па нема да се плаши ни греха јер га вера подиже, вера му каже ВЕРУЈ, вера му каже „Покај се ако си погрешио, ако си пао“, вера му каже УСТАНИ, зато вером треба да живимо, без вере се тоне, а без истине се плута, ево вам пример. Прочитајмо Јеванђење па ако се сећате апостоли када су ишли по мору и када су били у опасности да буду потопђени, погледају тамо на крају мора и виде Христос како иде по мору као по сувом, апостол Петар опет у име свих апостола препознајући Христа каже „Ако си Ти Христос, кажи ми да дођем до Тебе по води“, а он му каже „Хајде, дођи“ и док је Петар осећао ту веру у себи, док је гледао у лице Божије он је заиста ходао као по суху, алим чим је сметнуо поглед са лица Христовога онда му је већ опала вера и онда је тек видео оне морске таласе и када је видео Петар да тоне рече „Господе помагај, утопих се“, Христос му прилази, узима га за руку и каже „Маловерни, зашто си посумњао?“. Ми стално треба да испитујемо да ли је наша вера та Јеванђелска, јака, или је наша вера маловерје. Слаби нам вера, то је проблем свих невоља које нас сналазе.

За углед те Божанске науке о вери имамо ове Свете апостоле Петра и Павла који су нашли Христа, који су се срели са Христом и који су пошли за Христом и оставили све и занат којим су се бавили и породице и пошли за Христом и добили су све, нису ништа изгубили, напротив, добили су Христа, били су испуњени Христом и Христос их је исуњавао и они су добили стоструко више него што су имали и ми ћемо да добијемо стоструко више ако заиста живимо вером и зато верујућем човеку не приличи да живи нехришћански, верујућем човеку не приличи да краде, да убија, да лаже, да бије, то не приличи верујућем човеку, а и такав ће човек да каже да верује, али он не верује у веру Јеванђелску, веру Христову, веру апостола, него он се задовољио неком својом вером. Свети апостоли су пример и нама како треба ићи истрајно за Господом Христом, а не оно што ће рећи, да се мало залетим, па се вратим, пођем, па се вратим, него истрајно, Бог од нас тражи истрајност, Бог од нас тражи упосрностда се боримо за име Христово и да се боримо за веру своју Православну. Замислите наше Свете претке браћо и сестре, веровима у ропству под онима који немају никакаве вере и контакта са Христом, са Христовом вером, али без обзира на пет векова у којима им нису дали ни да се прекрсте, они су веру чували у себи и вером живели и веру преносили на своје потомке, а да нису имали те вере, ми се данас не бисмо звали Срби, не би смо се звали данас Петар, Марко, Павле, Милојка, Јованка, него бисмо се звали знате и сами којим именима. Али Бог хоће да се сви људи спасу и Бог даје учитеље и просветитеље сваком народу и Бог је дао нама наше светитеље, Светога Саву, да нас управо учврсти у вери Православној и то је био основни разлог, када је Свети Сава постао први Архиепископ Српски, прву беседу је одржао „Беседу о вери“ јер је знао, ако Српски народ има вере у себе победиће невоље и побеђивали смо. Онај који нема вере, он никада није победник, онај који верује, али понављам, верујемо у Једног, али Тројичног Бога, тај је увек победник, верујући човек, не може да буде губитник, верујући човек иако изгуби шта у овоме животу овоземаљском он добија то стоструко у оном верном, не пролазном, а на крају крајева, ако знамо да нас је Бог створио не за пролазност, него за вечност, ако знамо да треба да вечно живимо, онда шта нам је овај живот овде који траје можда предесет или сто, па нека траје и двеста, триста година шта то у односу на вечност, е то је важно да ми будемо свесни да тамо кажем, да ми овим животом овде на земљи и нашом вером, ми уствари узимамо, или да употребим ту ружну реч, ми купујемо вечност. Овде ако нисмо започели да живимо вечним животом, ако нисмо овде започели да остваујемо Царство Небеско, нећемо га ни тамо остварити, зато је важна вера, о њој би могли да говоримо дуго и дуго, али вера је слобода, мене вера ослобађа од самога себе и упућује ме на онога у кога верујем. Кад кажем ослобађа ме од самога себе, ослобађа ме од свих терета овоземаљских, поготово ме ослобађа од мога ега, од моје гордости, од моје сујете, од моје саможивоти, значи вера ме празни на један начим, али ме на други начин испуњава.

Свети апостоли су примери како треба или истрајно за Господом, па иако паднемо иако погрешимо, иако застранимо, а тога је било и биће, или ако залутамо, да се опет кроз покајање вратимо на прави пут Божији. Није се лако покајати, покајати значи променити, а ко је од нас спреман да себе измени, покајање тражи потпуни промену, проемну начина живота, ако хоћете и промену у сврху задобијања она праве Јеванђелске вере. Славимо данас Свете првоврховне апостоле Петра и Павла, ако читамо њихова житија, видећемо да су они били два света, како бисмо ми то данас рекли, један веома образован, најобразованији човек тога времена, то је био апостол Павле, за њега се каже да је он био та богонадахнута труба, ко је био у војсци, он зна шта је труба, када засвира труба сви војници устају, нема више спавања, он је био та богонадахнута труба и кроз њега је сам Христос говорио, он је проповедао Христа кроз читав свет, не због тога што је био најобразованији човек, није проповедао само зато што је лепо знао да беседи, да говори, него због тога што је имао непоколенљиву снажну, живу веру у Господа нашега Исуса Христа и зато је он вером уселио Бога у себе и ми треба вером да усељавамо Бога у себе, вером ходимо, а не знањем и када је апостол Павле, тј. претходни Савле бо највећи гонитељ хришћана, убијао хришћане, рушио им цркве, али тај један сусрет са Христом је променио његов живот, сећате се, прочитајте у Делима Апостолским, па ћете вудети онај догађају Дамаску који се догодио приликом сусрета Савла са Христом и када га је Христос питао „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ а Њему Савле одогвара „Ко си ти“, а њему Христос одоговара „Ја сам Христос против кога се ти бориш“, „тешко ти је против водила се борити“. Апостол Павле је вером уселио Бога у себе зато је он и могао да каже „Не живим ја више, него живи Христос у мени“. Е браћо и сестре, када бисмо ми могли да достигнемо тај степен вере, када бисмо ми могли да осетимо, и када можемо да кажемо да не живимо ми више, него да живи Христос у нама, а у нама Христос живи, онолико колико ми верујемо у Христа, у нама Христос живи онолико колико смо Христа сместили у себе, а човек кад је испуњен Богом он је испуњен свиме ониме што је Божанско, њему ништа не фали, може све да нема, да без свега остане, али он је добио Христа, зато често Свети Оци, наш један савременик Свети Отац Јустин Поповић каже „Све за Христа, али Христа ни за шта“. Човек је егоиста и каже не могу све да оставим за Христа, морам нешто да оставим за себе. Ако и данас имамо мање оних који верују у Христа, морамо да схватимо да смо и ми одговорни за то, јер нисмо апостоли, нисмо проповедници, не сведочимо веру делима, знамо да причамо, на језику може да буде итекако ватрена и вера, али да ли је она у нама, али кад се упали вера у Христа то није пламен, то је буктиња, а онда та буктиња штити човека, Дух Свети који је управо у виду огња Он штити човека да не може на њега ништа да наиђе, а док овај други апостол Петар кога данас славимо, коме је Христос рекао да на исповедању његове вере ће сазидати цркву своју, Петар је за разлику од апостола Павла био веома једноставан човек, био је необразован човек, али је исто тако имао јаку, снажну и непоколебљиву веру у Бога. Обојица су били људи као и ми, нису они пали са неба и они су имали потешкоћа и они су имали искушења, падова, пазите, Петар пун вере, али у тренутку када ослаби вера он се одриче Христа, видите шта значи бити чврст у вери, Савле није некада ни појма имао да ће поћи за Христом, али они су били као и ми и немамо изговора да кажемо „Па ја не могу да будем као апостол Петар“ буди са тим именом са којим јеси, али живи вером, и веру показуј делима или боље речено, доказуј делима. Зато као Петрово покајање које је Господ примиотреба да буде и нама пример да се покајемо, коме од нас не треба покајање? Мени првом треба. То Петрово покајање је ту да нам помогне да разликујемо веру од невере, како је говорио наш народ, а треба још нешто да знамо, а то је да сваки грех једно мало својеврсно одрицање од Христа, јер грех удаљује човека од Бога, ако се одрекнемо Христа, бићемо са оним који је против Христа, а онај који је против Христа, он је и против Бога и против Цркве, против свега оноча чему нас Црква учи. Човек мора са неким да сарађује или са Богом или са ђаволом, нико од нас неће да призна да сарађује са ђаволом, па погледајте дела своја, она ће ти карати са киме си. Зато Свети Макарије Велики каже: „Уђи у своје срце и тамо поведи рад против ђавола, греха и себе“ јер у срцу се започиње и добро и зло, јер у срцу је и Бог и онај други. У срцу човековом је и љубав и мржња, зато је Господ рекао да из срца излазе сваке мисли, ружне и оне што не требају, зато нама треба та вера апостолска. Зашто су апостоли толико важни у животу Цркве Христове и у животу нашем? Зато што на вери Светих апостола у Христа као Сина Божијега се заснива и оснива Црква Христова и Црква Божија, а у њеном темељу, Цркве као Богочовечанског тела управо су Св. апостоли, зато ми у Символу вере и кажемо, верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, осносно верујемо у њу као заједницу, породицу Божију у коју улазимо са вером. Та вера је потребна нама Србима, не само нама који живимо у Србији, већ где год живе Срби, та јака вера потребна је целом роду људском и та вера Христова, вера апостола и можемо да кажемо и вера Светих Отаца и нама је дата и предата, ми треба да знамо да смо у исто време и чувари вере. Ми том вером живимо и она нас је ето и данас овде сабрала у овоме светом храму, сабрала нас је вера у Христа Богочовека, вера у Свету Тројицу, у Цркву Његову као у заједницу оних људи који живе у вери, па да данас честитајући славу овоме храму, братству, колачарима, свима вама и сабрани овдеда се замолимо Богу и да замолимо Свете апостоле Петра и Павла да се моле да се ми учврстимо у вери, да не клецамо браћо и сестре, много клецамо у своме животу, много се саплићемо, много падамо, али ако не изгубимо веру, устаћемо и када паднемо, зато човек све може да изгуби у овоме животу, нажалост, многи су и изгубили, не само богатство, него су изгубили и породице, али нисау изгубили веру и Бог награђује оне који верују, зато и апостол Павле каже, онај који прилази Богу треба да верује да Бог постоји и да верује да Бог награђује оне који у њега верују.

Верујмо у не бојмо се, Бог вас благословио!

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије је уприличен свечани опход око храма а потом је Епископ Јован пререзао славски колач данашњем свечару Господину Драгану Стефановићу из Аранђеловца, а потом је у порти храма уприличен културно-уметнички програм у извођењу КУД „Електропорцелан“ из Аранђеловца, а потом је у сали парохијског дома припремљена Трпеза Љубави за све верне и госте данашње храмовне славе.

јереј Немања Искић