Поред верног народа који је усрдно у молитвеној атмосфери одговарао на прозбе, појали су и чланови хора богословије "Свети Јован Златоусти" из Крагујевца, те својим појањем улепшали ово Свето сабрање. Протојереј-ставрофор Зоран Крстић је по читању Светога Јеванђеља верне поучио својом беседом:
“Срећан празник браћо и сестре.
Покушајмо да замислимо за тренутак колико људи у току свакога дана сретнемо. Претпостављам да би се ту радило о десетинама најразличитијих сусрета свакодневних. Велики део тих сусрета нам прође готово незапажено. Нисмо ни свесни да смо прошли поред неког човека да смо можда изменили по који поглед са неким човеком. Сећамо се вероватно оних сусрета који су протекли макар уз најједноставнији поздрав, а можда смо и запамтили и неки сусрет који је имао и неки дубљи и виши ниво. У сваком случају, дакле свакодневно сви ми имамо десетине сусрета најразличитијих врста. Оно што је занимљиво у свему томе јесте и било би можда питање колико су нам ти сусрети важни. И колико пажње посвећујемо тим сусретима. И рекао бих да је кључни појам за оцену колико им пажње посвећујемо. Да ли се после неколико дана уопште сећамо тих сусрета. Оваквих или онаквих. Ако бисмо то посматрали на један други начин, могли би да се запитамо јесу ли сви ти сусрети у којима није било довољно пажње са наше стране можда и са друге стране, заправо један читав низ пропуштених прилика за људскије, дубље односе међу нама. А када саберете све те десетине и десетине свакодневних сусрета признаћете да се то накупи поприлично, за једну годину, за десет година колико је све то пропуштених прилика. Данас, на празник и овој Јеванђелској перикопи коју смо управо чули имамо једну прилику и опис једне прилике која није пропуштена. Дакле старац Симеон годинама, деценијама чека да види и да се сретне са Спаситељем, и ту прилику када се она указала није пропустио. Потпуно му је јасно било и Духом Светим вођен да оно дете које је узео у своје руке јесте Спаситељ. Дакле та прилика није пропуштена. Оно што би у свему томе било важно, ово што сам поменуо јесте да размислимо мало о нашој присутности у сваком моменту. Зашто пропуштамо прилике, рекао бих зато што смо стално на неком другом месту. Кад смо овде размишљамо шта ће бити за десет минута, за 15 минута, шта треба да урадимо за 10-15 минута, где треба да будемо, а заправо овај једини, јединствени и уникатни рекао бих тренутак који имамо сада, ми га пропуштамо. И то показује заправо да смо без довољно пажње и без довољно присутности. Наше аскетско предање и те како или рекао бих чак и пустињско предање и те какву пажњу поклања управо присутности јер само ако смо присутни свим срцем и свом душом онда поред тога што гледамо можемо нешто и да видимо јер то нису исте ствари гледати и видети нису исти глаголи. Ми најчешће само гледамо, а рекао бих ипак ретко да нешто видимо управо зато што нисмо присутни, стално смо на неком другом месту. Е сад опет да се вратимо овоме што смо управо чули, старац Симеон је и те како био присутан. Дакле претпостављамо у том мноштву људи којих је било око храма тачно је својом пажњом , својом присутношћу, својим рекао бих и даром, свакако Светога Духа тачно знао ко је Спаситељ. И то знање о томе ко је Спаситељ подразумева исто тако присутност и подразумева пажњу. Јер опет, током свих ових 20 векова и протока ових 20 векова то питање ко је Спаситељ није баш дакле, ни питане једноставно, а посебно није једноставан одговор који се даје на то питање. Најпре данашњи човек може да се запита, а какав Спаситељ, од чега би то требао да ме спасе било ко па чак и Син Божији. Рекао бих као одговор на то питање да данашњи човек можда више очекује побољшање свог живота у сваком смислу па чак и финансијском смислу, него што заиста очекује спасење. Врло често се ми молимо Господу да нам помогне да нам нешто дометне што нам фали, било опет некакве материјалне ствари евентуално здравље али врло ретко вапимо Господу за спасењем. А старац Симеон управо о томе говори, дакле говори сад могу да одем, сад могу да умрем јер су очи моје виделе Спаситеља.
Размислимо браћо и сестре још једном, дакле из ког разлога црква недвосмислено и само на тај начин Христа именује рекао бих и ословљава као Спаситеља. Дакле као онога ко треба да нас спасе. Предуслов за то јесте свакако да се ми осећамо као они који пропадамо. Јер само човек који пропада и који се налази у огромној опасности може да завапи за Спаситељем. Онај који се осећа релативно добро не тражи Спаситеља. Можда би желео мало помоћи да му буде још боље али Спаситељ му није потребан. И дакле, то разумевање ко је Христос, како нам и сам Симеон, односно ова Јеванђелска перикопа говори, дакле да ће Христос бити знак против кога ће се говорити, знак препоречни. Као онај који и кога ће људи просуђивати на најразличитије начине. Најпре са једне стране, да је то заправо Бог који је само привидно човек, дакле једно тумачење које некада давно у прошлости било актуелно, али више актуелно и до дана данашњег једно виђење Христа као човека са врло високим даром, односно способностима и талентима али ипак само човека, оснивача још једне у низу светских религија. Оно што и зашта се црква вековима борила јесте да сачува веру пре свега и виђење односно сведочанство и откривење да је Христос Син Божији, дакле Богочовек, и Бог и човек. И то је подлога и темељ нашег спасења. Али, тај Спаситељ наш, јесте Спаситељ у сусрету, јесте Бог сусрета, Бог који иде ка нама и пружа нам руке и на тај његов први корак ми треба да одговоримо. Дакле да и ми будемо људи сусрета и да схватимо колико су сусрети важни у животу. Јер ево пажње Симеонова и сусрет је довео до тога да је држао Спаситеља у рукама. Присутност и пажња праоца Аврама је довео до тога да је он угостио самога Бога односно Свету Тројицу. Да се вратим сад оном почетном питању да ли можда можемо да претпоставимо колико смо сви ми у животу пропустили прилика да некоме помогнемо да некоме упутимо лепу реч, да некога подржимо зато што нисмо били пажљиви, зато што нисмо били присутни, зато што су нам мисли биле ко зна на којој страни или зато што једноставно нисмо видели човека испред себе јер нам је непрестано поглед замагљен нашим проблемима и нашим жељама и путевима којима бисмо желели да ходимо.
Овај празник има и ту димензију, дакле и ту димензију да се, рекао бих, окренемо и да разумемо да у дну нашег срца, у тој како бих рекао нултој тачки нашег постојања се дешава и треба да се дешава сусрет са Господом и сусрет са другим људима. Јер све те пропуштене прилике које смо имали и које смо учинили, са људима у исто време су и пропуштене прилике да откријемо Бога. Јер то је оно што ми хришћани носимо као Откровење да се не може волети Бог а да се истовремено не воли човек. Јер увек по тој речи Господњој, „Кад учинисте једноме од ових малих, мени учинисте“. Дакле та пажње коју нисмо посветили човеку јесте заправо пажња коју нисмо посветили Богу. И на неки начин она сведочи о нашој вери.
Још једном браћо и сестре са том жељом да попут старца Симеона увек будемо присебни и пажљиви јер ако то не будемо у неком моменту Спаситељ може да прође поред нас а да тога ми не будемо уопште свесни. Дакле са тим позивом на присебност и пажњу у животу још једном срећан празник да сте живи и здрави”.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након заамвоне молитве Епископ Јован је пререзао славски колач данашњих свечара. Прослава Дана државности Републике Србије настављена је испред спомен школе ”Први српски устанак” у Орашцу. Епископ Јован је одржао помен за пострадале војнике и војсковође у Првом српском устанку. Након помена положени су венци испред споменика Вожду Карађорђу. По полагању венаца се присутнима обратио Г-дин Ивица Дачић први потпредседник Владе задужен за спољну политику и министар спољних послова, после њега се обратио Председник Републике Српске Г-дин Милорад Додик, а потом је уследио и пригодан културно-уметнички програм, а потом се присутнима у име председника Републике Србије обратио и Г-дин Милош Вучевић, потпредседник Владе Србије и министар одбране.
Епископ Јован је у поподневним сатима служио и парастос вожду Ђорђу Петровићу – Карађорђу, у храму Светог великомученика Георгија на Опленцу.
јереј Немања Искић