После прочитаног јеванђелског зачала, преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:
„У име Оца и Сина, и Светога Духа. Браћо и сестре, јуче смо прославили велики празник, Сретење Господње. Црква је установила да, после великих празника, после великих догађаја, да сутрадан прославља личности које су везане за тај догађај. Тако на пример ми прослављамо Божић, а сутрадан Пресвету Богородицу која је итекако повезана са празником Божића, са празником Рођења. Имамо када прослављамо Богојављење па сутрадан прослављамо Св. Јована Крститеља који је такође уврштен у тај догађај Богојављења. Ми данас, после Сретења, прослављамо празник који је посвећен Св. Симеону Богопримцу и Ани пророчици. Пре него што нешто кажем о овом догађају из данашњег Јеванђеља и о Св. Симеону хтео бих да се вратим на значај Сретења Господњег. Сретење садржи доста симболике. Када год славимо Сретење Господње онда можемо да се упитамо ко је то кога срео. Бог је срео човека и човек је срео Бога. Дакле, овде су се срели Бог и човек и зато је најзначајније у животу свакога човека сретање, сусрет једних са другима. Ако се не сретнемо са Богом овде и сада на земљи, поготову на Светој Литургији, онда се не смемо срести нигде. Сретање Бога зависи од моје и твоје вере, оид мог и твог односа према Богу и једних према другима. Како да се ми не сретнемо са Богом на Литургији када се ми причешћујемо самим Господом Христом. Зар то није сретање? Ми примамо Христа у себи баш онако како је старац Симеон примио Христа на руке као дете. Велики проблем који имају многи савремени хришћани је у томе што су престали да се радују сусрету са другим хришћанима, у сусрету са ближњима. Док је човек тежио и желео да се сретне са другим испољавао је кроз тај сусрет љубав. У оним старијим временима није било ни превозних средстава ни кола па су људи знали да иду преко три брда пешице да би се срели са оним кога воле. Е, то је љубав. Љубав их је водила да се сретну, да се поразговарају и да се виде. На то нас увек подсећа празник Сретања човека и Бога. Дошавши данас на ову божанствену Литургију ми смо дошли да се сретнемо са Богом. Ако, заиста на Литургији учествујемо и душом и телом и умом и срцем, ако пратимо Литургију и не дозвољавамо да нам ум негде тамо блуди; ако не дозвољавамо да смо само тело у цркви, а ум ко зна где, онда ћемо чути на крају Свете Литургије где каже: Видесмо светлост неприступну, примисмо Духа Светога. Да би осетили тог невидљивог Бога треба да уложимо мало труда, подвига, молитве, поста, добрих дела, да ограничимо своје мисли. Дошли смо на Литургију да прославимо Бога јер нам Литургија сведочи све и ако наш живот не увире у Литургију и не извире из ње нама је живот промашај јер је Литургија предукус Царства небеског, а то је оно што ми треба целим својим бићем да тражимо. Христос је казао у Јеванђељу: Иштите најпре Царства Божијега и Правде Божије, а све ће вам се друго додати. Цар Давид каже: Не видех праведника остављеног и деце његове да просе. Ако си праведан, не бој се. Да ништа немаш Бог ће се постарати. Бог је у човека усадио ту сталну чежњу за Богом као што чезнемо за некога кога волимо. Ми га волимо и осећамо да је ту јер смо повезани љубављу Божијом, повезани смо вером. Не видимо га телом али знамо да он постоји и да и нас тамо неко воли. Бога увек сусрећемо онда када се Он нама открива, а Он нам се открива онда када ми себе припремимо. Он нам се открива непрестано и на разне начине. Само човек треба да спусти своју гордост и сујету, да се смири и да се моли. Важно је да у себи имамо спознају Бога. Спознају да нам је Бог потребан. Да би се срели са Богом потребно нам је да постигнемо савршенство. Христос каже: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески. Не можемо ми да достигнемо савршенство Бога јер је тај идеал савршенства и усавршавања толико висок али то не значи да не треба уложити труда јер ће на ту нашу труд Бог дати моћ и снаге да можемо вечно живети у заједници са Богом.
Дивни старац Симеон Богопримац је био праведан и један од најученијих људи тога времена. Учествовао је у преводу Светог Писма такозвану Септуагинту коју је преводило седамдесет преводилаца. Када је читао Стари Завет и пророка Исаију где каже: Девојка ће затруднети и родиће сина и наденути му име Исус – он се збунио и помислио да је Пророк погрешио. Како девојка да роди? Поготову што је закон у Старом завету био ригорозан. Ако се и догоди да девојка роди онда је цело село излазило, по том њиховом закону, сви су камењем бацали на ту девојку јер је оскрнавила своју чистоту. Он обрише реч девојка и напише жена. У том му се јави Анђео и каже му: Не, нећеш ти Симеоне умрети док не видиш Христа Господњег који је рођен од девојке Марије. И тако се догодило. Када је био, опет по старозаветном закону, време да Јосиф и Марија унесу дете у храм, вођен Духом Светим дође и Свети Симеон. Он је у детету, а тада је било ту ко зна колико деце, у једном је детету препознао Христа. Узео га на руке и осетио и видео да је то Месија и Спаситељ. Када је схватио да држи Христа у рукама схватио је да му је дошло спасење. Зато је и изговорио ону дивну молигву коју ми читамо на вечерњем богослужењу: Сада отпушташ смиром слугу твога Владико, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си припремио народима. Светлост, да просвети незнабошце и славу народа Твога Израиља. Тај народ изреиљски је мислио да је непогрешив, а у ствари је живео у тами све до доласка Христовога. Старац Симеон је чезнуо за Богом, браћо и сестре. Бог му је обећао да неће умрети док не сретне Спаситеља Месију. Како је то дивно, узвишено, благочестиво чезнути за сусретом са Богом. Како је лепо да чезнемо за сусретом оних особа које волимо, а каква ли је тек та чежња да се сретнемо са Богом, да загрлимо Бога и да Бог загрли нас. Онако као што загрлимо биће које волимо па га стегнемо и покажемо му колико га волимо и колико смо чезнули и били у тузи што ту особу нисмо виђали редовно или чешће. Ми долазимо у цркву да се сретнемо са Христом који је дошао међу нас и који нам се открива и који нам се показује али и више од тога, који постаје Бог, који постаје једно као ми. Да, Бог је постао једно као ми. Оног тренутка када се сусретнемо са Христом у нашем животу се све мења. Прво се мења човек јер је осетио благодат и присуство Божије и кроз цело његово биће струји благодат Божија, струји Христос. Зато, када се сретн емо са Христом ми се у ствари мењамо на добро. Ако се не сретнемо са Христом не мењамо се, остајемо исти какви смо били јуче и пре неколико дана. Онај човек који неће да се мења на добро затворио је себе у себе. Боји се да се промени јер се боји да му не нестане његова сујета и гордост јер је то начин његовог живота, а са гордошћу, сујетом, са злобом и пакошћу хоћемо ли моћи пред Христа. Нећемо моћи, браћо и сестре. Пред Христа долазимо и сретамо се кроз веру јер вером усељавамо Христа у себе и кроз смирење. Чим човек постаје бољи онда, верујте, и други поред нас постају бољи. Чим ми постајемо бољи онда и природа постаје боља. Природа се буни што човек не поштује Бога, а природа поштује Бога. Зашто се буни природа? Зато што је човек окренуо леђа природи, творевини Божијој. Свети апостол Павле каже како сва природа уздише што је човек окренуо леђа зато што је Бог дао човеку ту моћ да се природа спасава преко њега.
Да се замолимо Богу и да замолимо Светог Симеона и ову дивну старицу Ану пророчицу, која је прорицала долазак Христов, да се моле за нас. Да се првенствено моле за нас да се ми сретнемо са Богом. Ако се будемо срели са Богом онда ћемо се срести и једни са другима.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
