СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА, СВЕШТЕНИЧКО РУКОПОЛОЖЕЊЕ И ЛИТУРГИЈСКО КРШТЕЊЕ У МЛАДЕНОВЦУ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА, СВЕШТЕНИЧКО РУКОПОЛОЖЕЊЕ И ЛИТУРГИЈСКО КРШТЕЊЕ У МЛАДЕНОВЦУ

У недељу о митару и фарисеју, 25. фебруара 2024. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог Мелетија Антиохијског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Успења Пресвете Богородице у Младеновцу.

Нашем Архијереју саслуживали су: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј-ставрофор Слободан Кеџић, јереј Марко Стевановић, јереј Иван Ненадовић, јереј Михаило Аврамовић, јереј Јован Кушић, протођакон Иван Гашић, ђакон Небојша Поповић и ђакон Саша Костадиновић.

Богослужење су својим појањем улепшали Српски православни појци из Београда.

Након прочитаног Јеванђеља у својој богонадахнутој беседи Епископ Јован је рекао:

„У име Оца, Сина и Светога Духа нека је благословен наш данашњи долазак у овај свети храм у коме смо се сабрали да се Богу молимо. У коме смо се сабрали да служимо Божанствену Литургију за опроштај наших грехова, али и за наше спасење. Ова недеља у којој се налазимо је уствари припремна недеља, кроз коју Црква хоће да нас припреми постом, молитвом, добрим делима, али првенствено кроз смирење за Велики и Часни Васкршњи пост, који је пред нама. Ово, недељно Јеванђеље нам говори о правој и искреној молитви кроз пример двојице људи, који су дошли у Храм да се помоле Богу. Обојица су дошли са истим мотивом, али су се они различито молили. Имајући у виду њихова занимања, онда се ова недеља и назива недељом митара и фарисеја. Ова јеванђелска прича нам помаже да искрено сагледамо себе у истини, а то је да, уствари видимо и проверимо себе, како се молимо и за шта се молимо. Овде смо видели ову двојицу, да су се различито молили. На кога личи наша молитва је оно што данас, али и увек треба да се запитамо. Да ли наша молитва личи на онога цариника, који се хвалио и себе величао или на онога скромног, скрушеног, али дубоко верујућег митара. Митар је био свестан својих грехова, док фарисеј тога није био свестан. И заиста ништа није толико погубно за душу људску, колико осећање самозадовољности, како се осећао овај фарисеј. То осећање долази од високоумља. Кад почнемо о себи толико високо да мислимо и долази још и од охолости. Неко је давно рекао: безумље је покушавати носити себе на својим плећима. Не може човек носити себе без помоћи Божије, без благодати Божије, без Духа Светога. Безуман је просјак који проси пред својим сопственим вратима. Како зна да нема ништа, а стоји пред својим вратима и проси? Тешко онима који мисле да су мудри и сами су себи довољни и сами су собом задовољни. Хришћанин никада не сме да буде задовољан самоме себи, јер је он позван да се усавршава, да се исправља, да се поправља. А човек хришћанин ће се поправљати и исправљати једино када Господа нашега Исуса Христа, Богочовека постави у темељ свога живота. Јер ако Христа поставимо у темељ свога живота, онда ћемо заиста себе видети, управо онаквим какви јесмо. Без тога да се величамо и хвалимо. Један свети отац је рекао: када би човек могао често да уђе у своје срце, па да види шта је у њему, он би се сам себе уплашио. Дакле, зато нам је потребно да Христа ставимо у темељ свога живота. Чини ми се да бисмо могли овде да упоредимо мудрост Светога пророка Исаије, који каже за оне који се праве мудрим, а нису мудри: поносите очи човечије понизиће се и висина људска угинуће. И наставља даље и каже: јер ће доћи дани Господа на све охоле, на све поносите и на свакога који се подиже, те ће управо бити понижен. Благо нама ако се смиравамо пред Богом, пред собом, пред људима, али тешко нама, ако се уздижемо и пред Богом и пред другима. Тако да, данашња јеванђелска прича о митару и фарисеју је прва од оних која нас упућује на смисао поста који је пред нама. А смисао поста се не састоји у неједењу некакве врсте хране, мада се и томе водити рачуна. И то је закон и то су прописи. Смисао је поста да себе смиравамо пред Богом, да појачамо молитве, да појачамо дела, појачамо метаније, поклоне. Пажљиво испитујући себе и своју савест, на то нас пост опомиње. Да испитујемо своје склоности, да своје навике и живот какав проводимо. То све улази у састав поста. Понављам да себе преиспитујемо, какав живот живимо. Лако ћемо препознати онда, да више личимо на овог фарисеја који се хвали, а не на оног смиреног митара, који вапије да га Господ помилује. Браћо и сестре, људи чине велика дела и то је добро. Људи стичу и знање и то је добро. Људи се и труде, хвала Богу да испуне заповести Божије. Али, ипак све то поништава се, јер је самога себе такав човек величао. Значи, џаба му је што је чак и добре навике стекао, али ако се хвали онда му је све пропало. Зато Господ и каже: што да десница, да не зна левица. Да не трубимо како смо некоме добро дело учинили. Има онај који то боље зна, има она анђелска рука која записује, не само добра дела, него нажалост и она лоша дела која чинимо. Дакле, узалуд је сваки труд, свако постигнуће, сваки успех у духовном узрастању, ако нисмо као почетак, основу и сталног судију над собом поставили највећу и најузвишенију врлину, а то је смирење. То је та врлина коју је овај митар из данашњег јеванђеља показао. У јеванђељу се каже: Бог се гордим противи, а смиренима даје благодат. Другим речима, Бог се гордим противи а смирене воли. Не оне који истичу себе, свеој его, своју гордост, своју сујету, него оне који се смиравају. Дакле, овај горди фарисје, како чусмо у данашњем јеванђељу, ушао је у Цркву и за разлику од митара, стао је напред. Он и на тај начин је хтео себе да искаже пред онима који су у Цркви. Зато што је сматрао све друге, нижим од себе, слабијим од себе, грешнијим од себе. Док митар стајаше у дну Цркве и слушаше хвалисавски пој фарисеја, где се он моли речима: Хвала ти оче, што нисам као остали људи. И онда укаже на ту смиреност, јер га је смиреност митарева у мозак гађала и зато је рекао, хвала ти што нисам као овај митар. Није Бог осудио фарисеја што је говорио да пости, да даје од свога што заради заједници, иако се чак и хвалио. Бог га је осудио зато што је другога, он осудио. Зато је рекао хвала ти што нисам као овај митар. Човече, дај да се узмемо мало упамет, што би рекли Црногорци.па немојмо просуђивати ко је какав, него се молимо за свакога, а Бог је тај који ће кад тад просудити ко је и какав био. Дакле, фарисеј се хвалио својим делима и наводио спољашња добра дела, али какву цену та добра дела имају сама по себи? Немају никакву. Ако у тим делима имам жељу, а немам Христа, као што свако од нас може да учини добро, да издвоји да да за заједницу, сиротињи, а притом заборави да види мноштво унутрашњих духовних грехова. Фарисеј је био испуњен злобом, пакошћу, завидљивошћу, мржњом, непријатељством и најважније, био је испуњен гордошћу. Све ово може да живи заједно у души са спољашњим добродетељима, које је фарисеј овде данас набројао. Дакле, митар није изговарао никакве дугачке молитве, већ све његове молитве сажете у ових неколико речи: Боже, милостив буди мени грешноме! Пазите, Боже, милостив буди мени грешноме. И заиста, требали бисмо да се добро поучимо примером овога митара, да стално говоримо: Боже, милостив буди мени грешноме, јер Бог је милостив. И ми се спасавамо милошћу Божијом, а не неким својим, искључиво добрим делима, иако су она и те како потребна. Али нам је потребна милост Божија, јер не ожемо ми толико добра дела да учинимо, да би се оправдали. Али, када имамо веру у Бога, онда и верујемо да Бог наше грехе може убелити као снег, као што каже пророк Давид. Да ли ће човек живети пред Богом, пред људима и пред самим собом у истини, или ће навући маску, па ће се представљати какав није? Или ће глумити висину, коју никада није достигао? Сложено је управо то питање. Човек, када нема у себи добра, почне да глуми. А глума није истина! А Бог од свакога човека, не тражи ни толико добрих дела, која су нам неопходна, понављам већ неколико пута. Него, Бог од нас и од сваког човека тражи чисто срце. Тражи смирену нарав, отвореност, тражи Бог да будемо самокритични и да исповедамо веру пред Њим. Ова данашња јеванђелска прича може нас и те како поучити да испитујемо себе. Зашто је та гордост, о којој се много говори у јеванђељу, толико опасна болест? Зато што је гордост, уствари рак у човеку. А он, ако се не одсеца и не лечи, он се шири и захвата сваки орган у нама. Кад бисмо и ми, из свег срца вапили, као овај митар и говорили: Боже, милостив буди мени грешноме, или се молили оном најкраћом, али најважнијом молитвом: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. А то значи, да осећам да сам грешан, да осећам да ме грех притиска, да признам грех. Нажалост, грех најчешће тражи оправдање, али величини није толико у томе грешити, колико је величина у признати своју грешност, своју погрешност. Да и ми то исто вичемо и да говоримо и да вапимо из душе и из срцца свога, да нам Господ буде милостив. Он јесте милостив и показује према нама велику милост, али зато је потребно да и ми покажемо милост према Богу.

Ми смо данас овде крстили нашег малог Максима. Данас је он постао нови члан Цркве, данас је његово духовно рођење. Данас је његов улазак у Цркву, данас је његово име записано у књигу живота, али зато треба да се молимо Богу и да га учимо, првенствено мислим на родитеље, кумове, пријатеље, али и на свакога од нас да га учимо Истини, да живи у Истини. Да Истину носи у себи и са собом, јер сви ћемо одговарати да ли смо пошли путем јеванђеља. Сви! Јер смо сви одговорни! Ми смо православни једна породица, ми сачињавамо једно тело, Тело Цркве Христове. И зато треба да осећамо сваки уд, сваки орган и другога, као што осећамо своје органе. Нека би нам Господ помогао, браћо и сестре и ова данашња Литургија, ова данашња наша молитва и да се запитамо како ћемо изаћи из ове Цркве и са ове Литургије. Да ли ћемо изаћи као онај фарисеј или ћемо изаћи као митар, а знамо да је оправдан митар, а не фарисеј који се хвалио. Нека Господ помогне, нека Господ благослови, фактички почетак васкршњег поста. Да у посту видимо радост, а видећемо је и душом и телом. Осетићемо ту радост ако се приближавамо Богу и једни ка другима. Нека нам Господ помогне да доживимо и дочекамо да се поклонимо Христовом Васкрсењу, да бисмо кроз веру, веровали да ћемо и ми васкрснути. Бог вас благословио!‟, закључио је наш Архијереј.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У чин свештеника, Епископ Јован је рукоположио ђакона Небојшу Поповића и том приликом је рекао:

„Служење, не управљање, не надимање, него његово служење Богу и Цркви и народу Божијем биће у Цркви светих Праведних Богородитеља Јоакима и Ане у Међулужју. Па да се данас, замолимо Богу да благодат, коју Небојша данас прима, а верујем да је свестан шта данас прима, да та благодат остане на њему до краја његовог живота. Јер, ако буде изгубио благодат, он је изгубио духовни живот, и живот овде на земљи, а верујте и онај горе на небу. Небојша, нећеш изгубити благодат коју данас примаш, уколико ово што примаш, примаш са страхом Божијим. Ако примаш, не по своме дару и неким својим способностима, немаш их, ни ти ни ја, негопримаш по благодати Божијој. Зато бих те молио сада, пред невидљивим, а присутним Богом, овим свештенством и овим народом да се сећаш овога дана, да се сећаш своје Педесетнице, јер данас благодат Духа Светога силази на тебе, а она ће остати, као што рекох, ако ти будеш остао у вери према Богу, у љубави, у нади, и понављам, ако себе будеш сачувао у страху Божијем. Ако будеш помислио на неке своје способности, онда нећеш бити митар из данашњег јеванђеља, него ћеш бити фарисеј. А фарисејство је Господ највише осуђивао кроз јеванђеље. Узми, читај и ти и ја и сви ми, па ћемо видети. Дакле, ти данас полазиш у први разред свештеничке службе, пред Богом. Знаш шта је циљ ђака, да научи лекцију и да положи. Зато, себе мораш стално питати, хоћу ли положити испит, који овде данас дајем пред невидљивим, али присутним Богом, и овде присутним, благочестивим народом. Док будеш имао страха Божијег, имаћеш и послушности. Кад изгубиш страх Божији, изгубићеш и послушност. А, без послушности спасења нема! Како каже јеванђеље, послушност је изнад поста и молитве. Немој да се гордиш, дете моје, него сваки дан да научиш нешто ново у спознању Бога, спознању себе, да провераваш да ли си нешто бољи данас од јуче, или ћеш се предати стихијама, па ће се твоја служба састојати само у ономе: паки и паки, и ништа више. То није служба свештеничка, само. Служба свештеничка је да носи терет народа свога, да учи народ. Ако ниси себе научио, како ћеш да учиш народ? Даваћеш само оно, и ти и ја, оно што поседујемо. Зато свештеник себе мора стално себе да испитује, стално себе да пропитује, је ли достојан. Оно што се даје свештенику, то се ни анђелима не даје. Зато те моли, када приступаш било каквом богослужбеном чину у Цркви, крштењу, венчању, али посебно Литургији, не можеш да уђеш на Литургију и да кажеш: Благословено Царство; ако себе ниси почео унапред духовно да припремаш, иначе осудиће нас Литургија, спалиће нас благодат. Јер смо недостојни, а нико од нас није достојан. Зато треба да се уздамо у ммилост Божију, а не можемо се уздати, ако не ставимо Христа у центар нашег живота. Ти данас добијаш благодат свештенства, ако је будеш чувао, благодат ће те чувати. Ако се будеш трудио да се Дух Божији у теби стално разгорева, да га стално увећаваш у себи, онда ће стварно Дух Свети и надоместити оне недостатке, које сви имамо. Али те молим; тебе Цркве не рукополаже да би био господар и да би мудровао својом мудрошћу, него те Црква поставља Духом светим, да служиш. Нема узвишеније службе, него бити слуга Божији и служити Богу. Мораш да појачаш молитву и труд, да читаш, да се учиш. Мораш стално да ореш по себи, да би могао да ореш и бразду по њиви Господњој, где те Црква шаље. Немој да будеш најамник, немој да живиш само од сувишка који добијаш, него живи вером. Моли се и памти, како каже Апостол Павле, данашњи дан, када кроз полагање руку епископа на тебе, силази благодат.Божија. нека те Господ укрепи, нека ти Господ помогне, а помоћи ће ти ако будеш истински хтео и тражио помоћ Божију. А добићеш је кроз смирење, а не кроз гордост и сујету. Немој мислити да сада никога не мораш да слушаш, јер тек од данас треба да слушаш! Кроз ту послушност, Господ ће те препознати.

Нека ти је срећно и Богом благословено!‟.

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Такође, Епископ је крстио током литургијског сабрања Максима, сина јереја Бојана Вићовца, пароха јагњилског, и његове супруге Јелене. Владика је поручио свима присутнима да је важно да родитељи новопросвећене, али и сви присутни буду верни сведоци хришћанске вере и да тако помогну новом члану Цркве у узрастању у вери.

Након причешћа великог броја верника младеновачке Цркве, сабрање је настављено у свечаној сали парохијског дома на трпези љубави, коју је припремило братство Светоуспенског храма.

јереј Марко Стевановић