Чтецирали су: Марко Тиосављевић и Ђорђе Милутиновић.

За певницом су били оци храма Светога Саве са верним народом.

У наставку свете литургије, а по прочитаном Јеванђељу, Преосвећени је истакао да Свети Симеон ако пратимо његова житија, видећемо да је заиста послушао речи Господа Христа о којима данашње Јеванђеље говори: “Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе узме крст свој и иде за мном“. Ове речи значи да самоодрицање и самораспињање јесте услов идења за Христом а тиме и услов нашега спасења. Ако се човек не одрекне себе, или чега од себе? Онога гордога човека, сујетнога човека, он не може да задобије Царство Небеско не може да буде спасен. Наша вера у Христа и љубав према Христу захтева порицање свега онога у нама што није у складу са том вером односно захтева одбацивање свега онога што нас од Христа дели и раздељује. Светог Симеона није везивала власт нити било шта, то је човек који је ходио земљом а мислио на небо. Није дао да га засени ни владарска круна ни достојанство. Увек је пред собом имао Христа, и његову љубав према Христу је показао највише кроз смирење. Игуман ватопедски је предао светога Симеона сину, син даје послушање да чува мазге. Можете мислити тог смирења да владар чува мазге. Он то све прихвата зарад спасења, јер се одрекао свега ради Христа и Царства Небескога. Када је изјутра требао да изгони мазге на пашу, његов син Сава му је ставио торбу да нешто поједе, па му је рекао, узми нешто да поједеш али тек онда када чујеш звоно на звонику да је огласило да тада и братија у манастиру обедује. Свети Симеон је погледао кроз прозор, киша је, нема где да се сакрије, и остало му је мало оног владарског у себи и без благослова свога сина узима неко платно да би простро доле на земљу. То је свети Сава приметио, али ћутао је. Када је дошло време обеда, Симеон је извадио ту салвету, ону страну, а свети Сава је био иза њега и повуче му ону салвету и све се проспе по блату. И каже му свети Сава: Оче, ниси више владар. Сада си монах, сада треба да будеш смирен и скроман. Вероватно као и сваки родитељ би се побунио, али окрене се он према своме сину светоме Сави и каже: опрости и благослови оче. И узе све оно што је пало у блато и једе. Па зар то није браћо и сестре пример смирења? Зар то није нешто чему треба да се дивимо, што нам је Бог подарио из нашега рода, такве светитеље и угоднике? Заиста браћо и сестре све је свети Симеон подредио Христу. Он се трудио да свој ум облагодати умом Христовим, он се трудио да се његов ум залута у заблуделости јер свака заблуделост ума нашега, свака слабост воље наше и сваки грех нас удаљује од Бога. Зато човек треба да се свега овога одрекне и да се све ово умртви, да се ослободи, да би могао истински у Христа веровати и Христу се надати и Њему се сав у љубави предати. И заиста док човек не омрзне све грешно у себи, док не објави рат свакој грешној страсти у своме срцу и не раскине све грешне везе он не може свим бићем својим припадати Христу. Такав човек не може постићи оно што је најважније а то је спасење. Одрећи се себе и узети крст свој значи одстранити од себе и одбацити из себе све што је грешно и противно Христу. Ићи за Христом значи усвојити Христа и све оно што је Христово, учинити га садржајем свога живота. И другим речима учинити душу своју душу Христовом. Узети Крст Христов значи победити себе острашћеног и гордељивог, то значи победити човека који зна да је истина једино у Христу. Браћо и сестре, овај диван пример живота Светога Симеона Мироточивога, јер се он разапео са Христом, и Свети Симеон је дар Божији српскоме народу. Утемељио је државу српску, објединио и сјединио је разједињене српске земље. Он је благодаћу Божијом успео оно што нису успели његови претходници ујединио је народ и изградио моћну српску државу. Али он је гледао на државу као на тело. Али је знао да тело не може без душе, и Бог је премудро устројио свога сина Светога Саву, монаха и епископа, да он оснује цркву. Није познао да су отац и син, творац државе и цркве. То је један разлог да се дичимо и прослављамо Бога који нам је даровао овакве светитеље из рода нашега. Зато свети Симеон који је жудео за Христом одрекао се престола и примио монашки образ. Он је био пример осталим монасима Свете Горе. Толико скроман да је тражио од свога сина Светога Саве да му стави камен под главу и да му донесе икону Пресвете Богородице, пред којом је душу испустио. Нека Господ молитвама светога Симеона и молитвама свих српских светитеља да се ми очувамо као народ Божији, да се очувамо као деца Божија, као деца Светога Саве, да ревнујемо за Христа да ревнујемо за веру. Да нам Господ помогне да се сачувамо у целини као народ, да Господ помогне да сачувамо нашу земљу и наш народ, да нам Господ помогне да сачувамо нашу колевку нашега народа а то је Косово и метохија. Многи желе да нам изтргну Косово и Метохију. Можда ће и успети, али ми из историје знамо да је много пута Косово било отето, али је најважније да никако из свести српскога народа није престајало да постоји. И та молитва и та свест, помогло је да се Косово враћа и даће Бог да тако и буде молитвама Светога Симеона.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Александар Ђорђевић