Након прочитаног јеванђелског зачал, Епископ се беседом обратио вернима, рекавши:
„У име Оца и Сина и Светог Духа!
Јеванђеље које смо чули веома је утешно и охрабрујуће јер нас Господ позива да дођемо к њему да нас Он уморне одмори и натоварене гресима и страстима, ослободи. Господ нас позива да нас растерети. Првенствено од нашег греха који човека притиска. Грех долази од гордости јер онај који има гордости сматра да је једино он исправан. Уморном човеку управо треба одмор. Душа пати због наших грехова и страсти и зато јој је потребна помоћ. Господ нам даје један услов али не као морање, ово је више предлог и од нас зависи да ли ћемо прихватити или не. Нама је дата слобода и та слобода нам дозвољава да чинимо и добро и зло. Ова слобода тражи одговорност. Тај услов Господњи јесте да узмемо Његов јарам на себе тј. да прихватимо Његову науку. Његова наука произилази из смирења и да се учимо од Господа. Јарам христов јесу смирење и кротост. Све остало што поседујемо ако нема смирења, џабе нам је. Ко себе смири пред сваким човеком такав има смирај и мир у себи, ма шта год да се дешава. Такав човек има мир јер има Христа у себи. Наш мир не може да нас умири као Христов. Човек који има смирења је миран и пред другим док онај који себе подиже пред другима нема тај Христов мир. Славољубив човек је и гордељивац и увек такви људи живе у бригама јер не желе да се понизе и смире. Наш најбољи узор смирења је Господ. Он се толико смирио да је Бог постао човек и узео на себе људску природу. Из његовог смирења је произашла молитва која гласи “Оче опрости им јер не знају шта раде”. Човек никако неће да прихвати да буде мањи од другога јер све му се чини ако прихвати да буде мањи да ће нам, што би наш народ рекао, спасти круна с главе. Управо ово ђаво и хоће, да будемо упорни у напој тврдоглавости. Ако се крст прихвати и смирењу, онда ће и Крст носити нас и он ће нас носити. Напој пониженој људској природи лакше је да се смирава него да се подиже. Зато је Господ дошао да ту нашу палу природу обнови и врати на небо. Бог хоће целог човека да спасе, не само душу већ и тело. Када имамо смирења лако носимо јарам Христов и све заповести лакше извршавамо. Сам јарам и заповести су лаке уколико стално имамо осећај да када их испуњавамо да нас очекује награда. Човек да би добио награду је само усмерен на њу. Наша награда јесте Царство небеско. Он када говори о јарму, каже да је јарам благ и бреме лако. Из сажаљења и љубави, Господ нас позива к себи да се на Њему учимо и да нас он одмори. Одмориће нас када нам опрости грехе, а нема опроштаја без смирења и покајања. Можемо поставити питање себи, која је разлика између јарма и бремена? Да ли умемо да правимо разлику између јарма и бремена Христовог и нашег. Христово бреме нас одмара и то је огромна разлика. Када нам Христос даје искушење и бреме, даје нам и снаге. Бог зна колико се трудимо и колико можемо да поднесемо. Ако се трудимо, помоћи ће нам и Бог, али ако ако остали у себи, онда нам Господ не може помоћи. Гордост нам не да да прихватимо Христа и науку Његову јер је наша наука изнад Његове. Јарам светских људи у томе што они мисле да све могу својом моћи и све без Бога. Ту се човек вара и ту највише и пада. Јарам Христов је у сталном поуздању у свемоћног Господа Исуса Христа. Нпр. судити се је бреме овог света и бреме јако тешко, с измирити се то је то лако бреме Христово. Али човек тешко преваљује ту реч, опрости. А, када и каже можда и не мисли. Опростити је болно и то је онај прави бол што сам се огрешио о Бога и другога. Ако не осетимо тај бол и терамо по своме, можемо, али докле ћемо доћи када себе собом терамо. Даље у овом контексту да је лакше опростити или судити се, је и тешко бреме освете. То значи да се додаје товар на товар. Христово је бреме љубав, милосрђе, саосећајност док је несрећничко мржња! На крају да кажем, Христово бреме и истина, док је ђаволско лаж. Та лаж отераће нас у гроб. Човек се тако извешти у лажи да када и лаже мисли да говори истину. Таквом је стало да прикаже себе истином. Човек који има и мало Христа у себи, препознаће тога који лаже. Бог се не да лагати.
Христово бреме је братољубље, човекољубље, а грешничко је самољубље. Ако смо дошли у такво стање да само себи угађамо и себе гледамо, ми смо у страшној заблуди јер нас онда ђаво умотава у своју мрежу. Трудимо се да прихватимо јарам Христов, Његову науку и да Га молимо да нам помогне да се учимо Његовом науку, а не нашом. Можемо имати било какве дипломе, џабе је ако у њој нема Христа. Зато Господ и каже да се Бог гордима противи. Размишљајмо о овој речи Христовој и смиравајмо се и учимо се. Хришћанин је клао кажу Оци вечити ученик ј школи овог живота. Ученик који се целог живота спрема да положи испит спасења. Нека нам Господ помогне да се спасавамо.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Овогодишњи колачар храмовне славе је био господин Горан Јакшић, а за следећу годину колач је преузео Никола Врућинић.
Горан Ђерковић, протојереј
http://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/9848-liturgijsko-sabranje-u-stanovu#sigProIdf1cd9101c7