У среду, 24. децембра 2025. године, у Господу је уснула Високопреподобна монахиња Домника, бивша игуманија манастира Светог Николаја Мирликијског – Грнчарице. Тим поводом, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у манастиру Грнчарици.
Митрополиту су саслуживали: архимандрит Петар Драгојловић, протојереј ставрофор Зарије Божовић, протојереј ставрофор Милић Марковић, протонамесник Бранислав Ћурагић, протојереј Дејан Марковић, протојереј Срећко Зечевић, протојереј Синиша Раденковић и протођакон Иван Гашић.
Након прочитаног Јеванђељског зачала, Митрополит шумадијски се обратио беседом:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, ма колико човек у своме земаљском животу сматрао себе моћним, силним и јаким, и ма колико мислио да може све сам собом да победи у овоме животу, ипак је све у овом животу релативно. Човек, кад год полаже своју моћ у себе, у неку снагу или чак у знање, а то знање и та моћ не добијају силу божанску, његова је моћ слаба, његова је моћ никаква. Јер, браћо и сестре, човек без Бога није ништа, а човек је са Богом све могућ. Да, човек који живи са Богом и у Богу, који живи Црквом, који живи благословом Божијим, тај је моћан, тај је силан. И заиста, не само што је моћан, него је и свемоћан. Да ли је могуће да човек буде свемоћан? Сам од себе – није. Али са Богом – и те како јесте. Јер Господ ономе коме да моћ и силу, томе даје и способност да изгони демоне из себе. Али Бог даје силу не ономе који се узда у себе и који слуша самога себе, него ономе који је смирен у срцу. Ономе који све у животу чини са благословом. Зато апостол Павле каже у данашњем прочитаном апостолу: ко са благословом сеје, са благословом ће и пожњети. Човек, тим пре хришћанин, без благослова, браћо и сестре, не сме ништа да ради, или бар не би смео да ради. Још како кажу свети оци: без благослова хришћанин не сме ни да умре. А благослов се добија кроз послушност – Цркви, заједници и Јеванђељу. Ми људи не можемо бити јаки и моћни зато што имамо огреховљену природу. А све што је огреховљено, све што је под грехом, није толико у власти човека колико је у власти онога нечастивога. И човек, понављам и себи и вама, кад се узда у себе а не у Бога, кад се не ослања на Бога, он се не ослања ни на човека. Такав човек се издваја из заједнице. А сваки онај који се издваја из заједнице, браћо и сестре, њему нема спасења. Ма каква и ма колика дела чинио, чак и велика дела, ако се издвојио из заједнице – нема му спасења. Јер је себе изоловао, послушао је гордост у себи и рекао: „Ја сам изнад других“, или: „Немам потребу да слушам никога на овоме свету – ни Цркву, ни Јеванђеље – јер ја слушам Бога.“ А како слушаш Бога, кад Господ каже: „Благо онима који слушају реч Божију и извршују је“? Зато, браћо и сестре, не смемо – и понављам и себи и вама – да се уздамо у себе, него у Бога. Зато апостол Павле управо каже: „Ко мисли да стоји, нека пази да не падне.“ Пазите: ко стоји. А стоји онај који стоји пред Богом. Онај који слуша Бога. Онај који слуша Цркву. А не онај који је, на жалост, себе прогласио Црквом. Таквих, на жалост, има и данас. „Ја сам Црква“, или „он је Црква“. Браћо и сестре, Црква није ни Петрова, ни Јанкова, ни овога ни онога – Црква је Христова. Ако ниси у Цркви, ниси ни у Христу. Ако не слушаш Цркву, ниси са Христом. А ван Цркве нема спасења. А у Цркви је заједница. Каква заједница? Заједница Бога, људи и анђела, браћо и сестре. Зато апостол Павле каже: „Ко мисли да стоји, нека пази да не падне.“ Али и онај који је пао, ако призна да је пао, ако призна свој пад, он ће затражити помоћ Божију – и Бог ће га подићи. Јер, често говорим, браћо и сестре, нема понора у који човек може да падне толико дубоког, а да Бог неће да се сагне и да га подигне. Али под једним условом: да човек жели да се подигне. Да човек жели и затражи руку Божију. Јер Бог нас је без нас створио, али без нас неће да нас спасе. Зато човек треба да буде сарадник Божији. А кад је човек сарадник Божији, он сарађује и са сваким ближњим својим, са сваким човеком. А кад сарађује са сваким човеком, он неће осуђивати другога. Неће осуђивати, него ће рећи: „Стани, нећу да осудим брата.“ Јер ако данас видим да је неко учинио неки грех, не смем да га осудим. Зашто? Зато што и ја сутра могу да паднем у још већи грех. И шта сам онда добио? Осудио сам брата, а ако сам осудио брата – осудио ме је и Бог. Не смемо да се заваравамо, браћо и сестре, па да кажемо: „За Бога чиним све и за Бога ћу све учинити, али за другога не могу.“ Па да кажемо: „Волим ја Бога, али, не волим тог другога који не живи по мојој вољи.“ А онај који живи по својој вољи, тај не живи по вољи Божијој. А воља Божија је да се сви људи спасу и да дођу до познања истине. Када апостол Павле каже да водимо рачуна да не паднемо, он има на уму речи Христове да овај свет у злу лежи. То су речи забележене у Јеванђељу. И кад знамо да свет лежи у злу, онда бар ми, хришћани, треба тога да будемо свесни. Бог нас је послао у овај свет да својим животом – хришћанским, јеванђељским животом, животом послушности Богу и Цркви – помогнемо да се свет из зла врати. Јер Бог је свет створио као рај. И свет је био рај док је слушао Бога. Док је човек слушао Бога, док је говорио са Богом, док је гледао очима својим лице Божије, он је био у рају – не само просторно, него је рај носио у себи. Зашто? Зато што је имао Бога поред себе. Не само поред себе, него и у себи. Али шта је урадио Адам? Полакомио се. Као што се и ми, браћо и сестре, врло често и лако полакомимо када је у питању неки положај, нека част или нешто друго. Опростите што овако говорим, али човек се лако полакоми. И Адам се полакомио. Али кад је окусио плодове непослушности, шта је добио? Коју је плату примио? Изгнан је из раја. Јер је престао да слуша Бога, а послушао је онога другога. А човек у своме животу или слуша Бога, или слуша онога нечастивога. Човек је онакав у каквом окружењу живи, или какво окружење сам ствара око себе. Човек најчешће око себе окупља оне који су њему подобни, који су као он. Ако тај други није као ја, онда ми је непријатељ. Зато, браћо и сестре, хришћанину није лако. Није лако у оваквом свету одржати се, а да не падне. Али Бог нам је дао Себе. Дао нам је Цркву. Дао нам је Свете тајне. Дао нам је покајање, браћо и сестре, да и кад паднемо можемо да устанемо, да се поправимо. Све нам је Бог дао. Зато апостол Павле каже: човече хришћанине, шта се хвалиш као да ниси примио, кад си све примио? Има ли ишта веће што човек може да добије у животу од тога да задобије Христа? А кад задобије Христа, задобио је Цркву, задобио је заједницу. Јер Бог у заједници почива, браћо и сестре, а не само у појединцу. И зато је хришћанин онај који је у заједници са заједницом. А заједницу треба да одржавамо, да је подржавамо, да је чувамо, а не да је растурамо. Растурамо је онда кад кажемо да нам заједница не одговара јер није по нашој вољи. Али, човече, јеси ли проверио каква је твоја воља и моја? Да ли је она у сагласности са Богом и Црквом, или само са мном и са неколицином око мене? Зато, браћо и сестре, треба да се молимо Господу да нам просвети разум, да нас освети, да будемо обасјани светлошћу Христовом. Јер Христова светлост, како чујемо у Јеванђељу, просвећује свакога човека који долази на свет. И ми који смо крштени задобили смо ту светлост, браћо и сестре. Само је питање да ли је одржавамо у себи или смо је својим гресима и својом гордошћу затамнили. Човек је лик Божији, и до њега зависи да ли ће тај лик бити помрачен у њему или ће у њему светлети лик Христов. Али погледајте колико је Бог милостив. Сетимо се речи из Литургије светог Василија Великог, где исповедамо да смо затамнили лик Божији у себи, али га нисмо изгубили. И нећемо га изгубити док имамо веру. Док живимо вером. А из вере се рађа љубав – и према Богу и према ближњем. Из вере се рађа смирење, из вере се рађа послушност. И вером, браћо и сестре, усељавамо Христа у себе. Јер, како каже апостол Павле, вером ходимо, а не знањем. Онај који се узда само у знање, који хоће да исправља Цркву а неће да исправи себе, тај је у највећој заблуди. Зато опет понављамо речи апостола Павла: шта се хвалиш као да ниси примио, кад си све примио? Све смо примили. Примили смо Христа у крштењу, крстили се са Христом, обукли се у Христа. Примили смо и све свете тајне и врлине – незаслужено, браћо и сестре. А има оних који кажу: „Ја све добијам заслугом“ или „треба више да добијем“. А Бог зна шта и колико треба да да, па чак и благодати. Бог зна колико можемо да носимо. А благодат не можемо носити без Христа. Благодат не можемо носити без ближњега. Све оно што нас чини хришћанима, то нас чини истинским људима Божијим. Јер знамо да смо пореклом од Бога. Хришћанин зна одакле долази, где живи и куда иде. И зна да му дом није овде, него на небесима, где Син седи с десне стране Оца. Онај који то зна и осећа, тај ће се предати Богу. Зато знајмо да нам је овај живот дат не да га прокоцкамо, не да га живимо у самовољи, себичности и самољубљу, него да га живимо са Богом и једни са другима. Зато данас, служећи ову божанствену Литургију, сви ми заједно служимо. Не служим ја сам, него са вама. Литургија није лично дело – она је дело заједнице, дело Бога. Не постоји „моја литургија“. Која је то твоја литургија? Јеси ли је ти написао или си је примио од Светих отаца? Чувајмо се заблуде и погрешног пута. Знајмо да ћемо једног дана поћи са овога света, као што је пошла и игуманија Домника. Али важно је да знамо куда идемо и коме идемо. Шта ћемо принети Господу за дар живота који нам је дао? Бог нам не даје по нашој заслузи, него по Својој милости и љубави. Нека нам ова Божанствена Литургија буде на здравље и спасење. Нека се данас просветимо, а да се Господу помолимо да буде милостив души игуманије Домнике, да јој опрости грехе. Наша је дужност да се молимо једни за друге – и за живе и за упокојене. Јер Литургија се подједнако служи и за живе и за мртве. Она је сећање на све што је Господ учинио ради нашег спасења. Ако не слушамо Бога, онда слушамо свој его и своју гордост. Онда слушамо не анђела мира, него онога који ствара немир. А ко немир сеје, немир ће и пожњети. Ко мир сеје, мир ће пожњети. Нека нам Господ помогне да живимо у миру – са Богом и једни са другима.
Бог вас благословио!”
Након Литургије је уследио чин опела, који је служио Митрополит шумадијски уз саслужење свештенства и монаштва. По окончаном чину, Митрполит Јован се обратио верном народу беседом:
„Ја верујем да је затварањем ове земаљске књиге монахиње Домнике, њој отворена она вечна књига вечнога живота, и да је у њој уписано њено име. Јер је она већ овде, у овом животу, живела са молитвом Господу да јој име буде уписано у књигу вечнога живота. Нама су, свакако, а нарочито нама хришћанима који читамо – или би бар требало да читамо – Свето писмо, добро познате речи Христове које је упутио својим апостолима када су се они вратили са проповеди Јеванђеља и рекли: „Господе, и демони нам се покоравају у име Твоје.“ А шта им је Господ одговорио, браћо и сестре? Није рекао да се томе не радују, него им је рекао да се радују једној већој и спасоноснијој радости – да су њихова имена записана у Књизи живота. Јер је већа и спасоноснија радост за човека да му је име записано у Књизи живота, него и мртве да васкрсава. И зато, браћо и сестре, ми данас овим опелом испраћамо душу мати Домнике. Где је испраћамо? Испраћамо је у Царство небеско, молећи се Господу Христу да прими њену душу тамо где нема ни бола, ни туге, ни патње, како каже Јеванђеље, него где је радост. И то каква радост – непролазна радост. Ту радост једино Бог даје. И једино у Господу можемо истински да се радујемо. Зато и каже свети апостол Павле: „Радујте се у Господу, и опет велим: радујте се.“ Човек треба да живи на овој земљи тако што ће непрестано размишљати: да ли ће га Господ, када се сусретне са Њим, препознати? А како да нас Господ не препозна, браћо и сестре, кад је за свакога од нас пролио Своју крв? И о томе треба да размишљамо док живимо овај земаљски живот: да ли ће нам Господ рећи: „Добри и верни слуго, у малом си био веран, уђи у радост Господа свога.“ Или ћемо, не дај Боже, чути ону најстрашнију реч: „Не познајем вас.“ А како отац да не познаје дете своје, ма колико оно било грешно? Родитељска љубав увек препознаје своје дете. Зато, браћо и сестре, да се радујемо у Духу Светоме. Јер у Јеванђељу стоји: „Душе праведника су у руци Господњој.“
Зато треба да слушамо Цркву, да живимо Црквом, да живимо Литургијом, како би нас Господ удостојио да будемо праведни и пред људима и пред Богом. А Господ од нас не тражи ништа више него да чинимо једни другима, оно што желимо да други чине нама. По томе ће нас Господ препознати – по нашој вери у Бога, по поверењу у Бога, али и по поверењу у човека. Господ ће нас препознати по томе шта чинимо ближњима који су око нас и са нама. Зато, браћо и сестре, у овом животу не живимо само монашки подвиг – сви хришћани су позвани на подвиг. А управо нам подвиг данас, чини ми се, често недостаје. Подвиг је неодвојив од Литургије. А Литургија је предукус Царства небескога. Литургија треба да буде циљ свакога хришћанина, а тим пре монаха и монахиње. Овај земаљски живот живимо да бисмо били са Христом у Царству небеском. А то Царство небеско овде на земљи јесте – Литургија. Зато понављам: Литургија је предукус Царства небескога. И ако нас нема на овој земаљској Литургији, ако нас нема на дискосу Литургије овде, не треба да замишљамо да ћемо бити на оном небеском дискосу у Царству Божијем. Јер ово је предукус. А ако је ово предукус, а знамо шта нам се на Литургији даје – даје нам се Христос – каква ли је тек небеска Литургија! Тамо се нећемо причешћивати под видом Тела и Крви Христове, него ће наше причешће бити гледање у лице Божије. И хранићемо се лицем Божијим. Зато, да бисмо видели лице Божије, треба да видимо лице једни других – у смирењу, у љубави и у кротости. Света Литургија је света Евхаристија, односно благодарење. И да подсетим и себе и вас, а у молитви и монахињу Домнику: на Литургији се сећамо и онога што још није дошло. Зато свештенослужитељ у олтару каже да се сећамо и Другог и славног Христовог доласка и будућег Царства. А то будуће Царство јесте Литургија. Литургија је сећање. И наш живот треба да буде сећање и подсећање. Зашто је Господ дошао? Зашто је пролио Своју крв? Због тебе и због мене, брате и сестро. Царство небеско није само негде у будућности – оно је већ ту. Зато Господ каже: „Царство небеско је унутра у вама.“ И ако то Царство не осетимо кроз Литургију, кроз свете тајне, кроз љубав, смирење и послушност, како ћемо се срести на небеској Литургији? Оно је ту. И ми смо у Царству небеском ако смо у Литургији – ако слушамо Литургију и ако се њоме учимо. Јер Литургија је најбоља веронаука. Нигде се човек не може тако учити, ако жели и ако хоће, као на Светој Литургији. Литургија је најбоља школа и најбоља учионица за припрему за вечни живот, за ону нашу праву домовину. Зато је и речено: ко зна шта је Литургија, тај зна и шта је Црква. А ко не зна шта је Литургија, тај не зна ни шта је Црква. Ето, ова дивна монахиња Домника, која је као дете, са три године, донета у овај манастир, овде је слушала Литургију. И верујем да је, ако ју је слушала у послушности и љубави, Бог њу чуо и послушао онолико колико је она слушала Цркву. Колико је, понављам, била у Цркви, колико је слушала Литургију и колико је била послушна Цркви и Литургији. Зашто кажем Литургији? Зато што је Литургија наша најбоља учионица. И зато верујем, браћо и сестре, да ће Бог примити њен подвиг кроз цео њен живот, да ће примити њене молитве и њена добра дела која је у овом манастиру чинила пуних шездесет и шест година. Она је у ову светињу донета – није дошла, него је донета – са три године. И провела је овде шездесет и девет година, носећи све то време монашку ризу. Носила је и радост и тугу, носила је свој монашки завет који је управо овде положила. И Бог је удостојио да њено тело почива у овој светињи, где почивају и њене косе од пострига, када је постала монахиња. Дакле, браћо и сестре, ми смо у Цркви ако смо у Литургији, а у Литургији смо ако смо у Цркви. Она је цео свој живот уткала овде. Али човек може да чини и добра дела, ако та дела нису у Господу, од њих нема користи. Ако човек дела чини у своје име, а не у име Бога и Цркве, онда та дела не доносе спасење. Она је, браћо и сестре, целу себе предала Богу. Овде се молила, колико је могла и колико је знала. И овде ће њено тело почивати до свеопштег васкрсења. Тада ће доћи анђео који је, како кажу, записивао њена добра дела, и објавиће се свеопште васкрсење. И овде ће она дочекати Васкрсење Христово. Свети оци, говорећи о монаштву и монашкој послушности, кажу да је послушност изнад поста и молитве, па чак и изнад љубави. Пазите, браћо и сестре, а љубав је веза савршенства. Али кажу да је љубав без послушања само пролазно душевно осећање које брзо нестаје. Љубав без смирења, кажу Свети оци, јесте глас скривених страсти. А из послушности се рађа смирење. Нема смирења без послушности, јер је послушност глас савести да се човек не огреши о Бога. Покајање рађа и послушност и љубав – али не ону љубав која је само емоционална, него љубав која се преображава у лепоту лика Божијег у сваком човеку. Данас смо на опелу чули речи: „Блажен је пут којим идеш, душо, јер ти је припремљено место покоја.“ И заиста, верујем и надам се, браћо и сестре, да је блажен пут њене душе ка Господу кога је целог живота љубила, да је то пут мира, радости и вечнога живота. Блажен је и пут упокојења њеног тела, које је последњих година било напаћено болешћу, а сада одлази тамо где нема ни бола, ни туге, ни патње. Монашки живот није лак. Али када се живи у молитви, посту, подвигу, послушности и смирењу, без роптања, у љубави према Богу и ближњима, Господ даје снагу да се на том путу истраје и да се вечно радује у Њему. Али се дешава да и монах или монахиња, када достигну неки степен молитве или љубави, помисле да је њихов начин живота једини спасоносни и да су изнад осталих хришћана. То је велика опасност. Монах није изнад хришћана – он је позван да буде бољи хришћанин. И зато мора да се чува гордости. Оно што је неопходно за спасење јесте живот по Богу и у заједници, литургијски начин живота и дубока свест да не постојимо само ради себе, него ради Бога и ради ближњега. Монашки живот је посебан облик хришћанског живота, искорак ка есхатолошкој стварности. Зато монаштво никада није било до краја схваћено у свету. Многи су монахе сматрали неразумнима јер посте, јер се подвизавају, али монаштво је управо тај искорак ка Царству небеском. Није монаштво у томе да мало једемо, мало спавамо или мало говоримо – то су само средства. Циљ је да се још у овом животу надвладају поделе и разлике и да се живи у заједници. Монах, ма где био – у манастиру, келији или пустињи – живи по благослову. Како каже свети Василије: монах се удаљава од света да би био за цео свет – молитвом. А онај који се моли само за себе, а не за цео свет, такву молитву Бог не прима. Зато, браћо и сестре, у овом часу привременог растанка са нашом мати Домником, помолимо се Богу да јој буде милостив, да јој опрости грехе које је учинила, свесно и несвесно. Њен данашњи вапај, који ми не чујемо, јесте позив свима нама да се за њу молимо. Јер ако се молимо – нећемо је заборавити. А заборав је тежак грех. Заборавиш ли брата, заборавићеш и Бога. Зато да се непрестано молимо за покој њене душе. Да се помолимо и светом Николи да се, по промислу Божијем, открије онај или она која ће наставити да служи овој светињи, као што је служила мати Домника. Ништа се у животу не дешава без промисла Божијег. И на крају, да замолимо мати Домнику да се она моли за нас. Да јој данас тражимо опроштај и да ми њој опростимо. Јер то је заједница, то је Црква. Нека јој је вечан спомен међу нама и пред Богом.“
После одлуженог опела, сестринство манастира Грнчарице је уприличило Трпезу љубави за покој душе монахињи Домники.
протојереј Срећко Зечевић
