У суботу 29. по Духовима, 27. децембра 2025. године, када наша Црква молитвено прославља свете мученике Тирса, Левкија, Филимона, Аполонија и друге са њима, мноштво деце школског и предшколског узраста, у пратњи својих учитеља и родитеља, радосно је дочекало свога Архијереја Његово, Високопреосвештенство Митрополита Епархије шумадијске Г.Јована, који је началствовао литургијским сабрањем у храму Сретења Господњег у Раљи.
Митрополиту су саслуживали: протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, протојереј Горан Лукић, јеромонах Марко (Марковић), јереј Милош Кузмановић, протођакон Иван Гашић и ђакон Бојан Миленовић.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит шумадијски Г. Јован је рекао:
"У име Оца и Сина и Светога Духа.
Помажe Бог, браћо и сестре и драга децо духовна.
Радујем се што је Господ благоизволео и благословио да се данас саберемо на Светој Литургији, да се Богу молимо у овоме храму који је посвећен Сретењу Господњем. И заиста, ништа нема важније у животу човека, бар у животу хришћанина, него да се сретне са Богом.
Јер ако се човек не сретне са Богом, он ће се срести са оним другим. А када се човек сретне са Богом и живи у сусрету са Њим, онда ће се у Господу заиста срести и са свим ближњима својим. И управо од тог сусрета – од тог сретања са Богом и једних са другима – зависи какав је наш живот.
Човек се, браћо и сестре, среће са онима који су, како ми кажемо, „по његовој мери“. Са онима који нису по нашој мери, по нашем начелу, често не можемо да се сретнемо. А која је то људска мера? Ако та мера није мера Јеванђеља, ако није мера Цркве, ако није мера Духа Божијега – онда то није права мера.
Зато, браћо и сестре, када се човек не среће са Богом и са ближњима, он у ствари издваја себе из заједнице. А Бог је човека створио да живи у заједници. Ми, православни хришћани, знамо да се само кроз заједницу и у заједници спасавамо.
Шта је то што човека издваја и одваја од заједнице? Гордост, сујета, егоизам – када човек мисли да је изнад других и да му је тесно међу људима. А у ствари, нама није тесно међу браћом и сестрама ако нам није тесно у нама самима. Зато свети апостол Павле каже: „Није вам тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим.“
Када је човеку тесно у њему самоме, он постаје незадовољан, неблагодаран, немиран. Још једна ствар човека одваја од другога – када му ослаби вера у Бога, када му ослаби поверење у Бога и поверење у ближњега. А када ослаби вера и поверење, онда у човеку слаби и љубав.
Која љубав? Она божанска, јеванђелска љубав – љубав која се жртвује. Често човек меша и брка љубав Божију са емоционалном љубављу, која траје од данас до сутра. Та емоционална љубав тражи само онога ко мени одговара, ко је по мојој мери. И такав човек жели да другога обликује по себи. Ако то не може, онда настају сумња, љутња, свађа – све оно што човека раздваја од ближњега, а тиме и од Бога.
Човек је, браћо и сестре, створен за љубав. Како нас учи Црква, човек је призван да буде божанско биће по благодати. Та права, јеванђелска љубав јесте љубав која се жртвује. Свака жртва која у себи нема љубав – узалудна је.
То најбоље видимо у љубави Божијој. Љубав је Бога свела са неба на земљу, да се жртвује за нас, да узме грехе наше на Себе и да их прикује на Крст. Зато наука Јеванђеља Христовог гласи: нема љубави према човеку без љубави према Богу. Само љубав према Богу даје снагу да волимо човека – и у његовој праведности и у његовом греху.
Како да волимо онога који је у греху? Зато што љубав покрива мноштво грехова. Када не можемо да заволимо човека који је погрешио, то значи да немамо праве, божанске љубави. Без љубави Божије не можемо волети ближњега свога.
Само јеванђелска љубав даје човеку снагу да буде истински смирен, кротак и трпељив, и онда када су мане других људи другачије од наших. Што је човек ближи Богу, он је ближи људима. А што је човек даљи од Бога, он је даљи и од људи – чак и од сопственог детета.
Јер ако дете љубимо без Бога, мислећи: „Ја сам му дао живот“, онда смо у заблуди. Нико од нас није дао живот – живот нам је дао Бог преко наших родитеља. Нема живота без Бога, јер од живога настаје живо.
Зато, браћо и сестре, најближи људима је онај који је најближи Богу. А најближи смо Богу онда када верујемо, када имамо љубави према Богу и ближњима, када чинимо добро, када имамо милости и жртве, када другога прихватамо као себе и осећамо као себе.
Најближи смо Богу када се радујемо са радоснима и тугујемо са тужнима. То је хришћански. А то не можемо без правог, духовног осећања.
Зато свети апостол Павле каже: „Нужно је свагда ревновати у добру.“ Зашто? Да се добро не угаси у нама. Јер када се добро угаси, његово место заузима зло – зле мисли, зле речи, зла дела. Тамо где је добро, зло не може да приђе.
Добар човек, који ревнује за добро, усмерен је на добро и не бави се злом другога. Он у човеку тражи добро, јер човек није само добар нити само зао – зависи шта желимо да видимо у другоме. Ако желимо да нађемо ману, наћи ћемо је, па чак и ако не постоји.
Али све то је зидање кула од карата. Где се угаси добро, ту настаје зло. А нама је Господ Христос дао само добро. Човек види оно што жели да види и чује оно што жели да чује.
Нека би нам Господ дао снаге да увек ревнујемо у добру, да живимо у љубави Божијој и у заједници једни са другима.
Ако човек хоће и жели да у највећем грешнику нађе ону сламку добра, он ће је наћи. Али ако неће, онда ће и у светитељу наћи недостатке, браћо и сестре. И не само да ће их наћи, него ће и светитеља хтети да исправља, јер, како каже, „није по мом шаблону“.
Дакле, човек види оно што хоће и жели, и чује оно што хоће да чује. Ако човек хоће да чује зло о другоме, он ће га чути. Заборавиће на добро и тражиће само оне људе који ће му помоћи да то зло, било измишљено или стварно, непрестано преносе и понављају, да га, како мисли, „обогате“ тим сазнањем.
А ако у томе не видиш да си највећи сиромах, ако се непрестано бавиш истраживањем туђих мана, онда си заборавио да истражујеш самога себе. Наше није да проверавамо другога. Оставимо то суду Божијем. Оставимо то љубави Божијој. Оставимо то правди Божијој, а не своме суду, својој правди и својим мерилима.
Дакле, браћо и сестре, Господ нас је обдарио тим божанским добром, и то је оно што прожима човека. То је оно што оплођује не само човека, него цело његово биће. Добро треба да буде у нама – и управо то је онај квасац о коме говори данашње Јеванђеље.
Тај квасац треба да обухвати наш ум, наше срце и нашу вољу. Ако не стражимо над својим умом, срцем и вољом, ако се не хранимо тиме што пазимо на себе, онда ћемо се хранити бавећи се умом другога, срцем другога и вољом другога.
Добро је квасац. А чему служи квасац? Да ускисне тесто, да тесто нарасте, да омекша, да би га домаћица касније лакше месила. Ако ми немамо Божијег квасца у себи, онда нам је живот промашен.
Тада нема ничега што би нас уздизало. Јер када немамо тај божански квасац у себи, немамо ни праве вере, ни праве љубави, ни праве жртве. Зато треба да имамо и да чувамо тај квасац којим смо заквашени већ на Светом крштењу.
Ми тај квасац умножавамо у себи сваки пут када чинимо добро, када испуњавамо врлине, када живимо по заповестима Божијим, када се оплемењујемо светим тајнама и светим врлинама.
Зато је свако причешће, у ствари, божански квасац који нас поново и изнова заквашује, да верујемо да смо у Светој тајни примили самога Христа у себе. А има ли веће радости за човека него да Христа има у себи, да Христа прими у своје срце?
Погледајте ту љубав Божију, погледајте ту благодат Божију. Бог, браћо и сестре, није само створио човека па се потом удаљио негде далеко. Не. Он је са човеком. Јер Бог је у Цркви, а Црква је Тело Христово. А ми, крштени људи, јесмо удови тога Тела и сви заједно сачињавамо једно цело.
Зато не можемо да кажемо: „Шта ме брига што је један орган оболео?“ Јер ако не водимо рачуна о том једном органу који је оболео и ако га не лечимо, он ће врло лако и брзо заразити и друге органе. Тада ће оболети и остали удови, и на крају ће оболети цело тело човека.Зато, браћо и сестре, треба да имамо тај квасац у себи да бисмо задобили Хлеб вечности. Хлеб који силази са неба, како читамо у литургијским молитвама. Тај Хлеб који силази са неба даје нам вечни живот – и то не само души, него целом нашем бићу: нашем уму, нашем срцу и нашој вољи.Бог непрестано ревнује у добру. То морамо да знамо: Бог увек делује у добру, а ђаво делује у злу. Коме ће човек служити, то је ствар његове слободе. Али једном мора служити. Како каже Христос у Јеванђељу: не можете служити Богу и мамону, не можете служити Богу и ђаволу.
Зато је наше, браћо и сестре, да се непрестано бранимо тиме што ћемо неуморно и постојано ревновати у добру. И то не у било каквом добру, него у Христовом добру.
Ако не будемо стално ревновали у добру, сваки ветар ће моћи да нас одува. Ако не будемо ревновали у добру, појавиће се лажни учитељи, којих је увек било и увек ће их бити, и запљуснуће нас својим лажним учењем. Да нас то не би преплавило, морамо знати шта је наша вера, ко је наш Бог, шта је наша Црква и који је смисао нашега живота. Зато не смемо неразумно да се понашамо.
Не смемо, браћо и сестре, ни неразумно да ревнујемо. Бог нам је дао разум да разликујемо шта је добро, а шта зло. Али када помутимо разум – а најчешће га помутимо својом гордошћу – када помислимо да смо ми позвани да исправљамо све друге, а да нико нема право да исправља нас, тада смо у опасности.
Не можемо рећи: „Ја имам право да критикујем свакога, а нико нема право да критикује мене.“ То не може тако. Не може се једно сејати, а друго жњети. Шта човек посеје, то ће и пожњети. Зато наш хришћански живот треба да буде непрестани труд и непрестани подвиг. То значи да морамо стално да бдимо над собом. Јер када човек не бди над собом, он се лако предаје ономе што не треба. А када се трудимо, када живимо у подвигу и духовном напору, тада се, како је говорио и писао свети ава Јустин Ћелијски, охристовљујемо.
Дакле, браћо и сестре, молимо се Господу, молимо се Богу, да се научимо вери. А вера је огромна наука. Она се не учи толико из књига, колико се учи животом.
Дај, Боже, да се научимо вери и да се научимо љубави. Јер све можемо имати, каква год добра да стекнемо, ако немамо љубави – све нам је узалуд. Како кажу Свети Оци: ко је задобио љубав, тај је задобио Бога. А ко је отуђен од љубави, тај је отуђен и од Бога.
Нека нам Господ помогне, и данашња Света Литургија, и Свето Причешће којим ћемо се причестити, да нам дају снаге и моћи да молитвено, црквено, хришћански и јеванђелски дочекамо овај предивни празник Рођења Христовог – Божић.
Јер Божић је празник од кога су настали сви празници. Да није било Божића, не би било ниједног празника. Зато је Божић празник мира, Божић љубави, Божић истине. Зато и певамо: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.“
Дајмо од себе и чинимо од себе колико год можемо, да мир завлада у нашем роду, да мир завлада у целом свету. Али мир, браћо и сестре, не долази споља – он настаје изнутра.
Јер када човек нема мира у себи, њему је све немирно. Он све гледа другим очима: не очима љубави, него очима мржње. А ми смо, браћо и сестре, као хришћани, позвани на веру, на наду и на љубав. И да Бог да да тако и живимо – Богом и у Богу. Бог вас благословио."
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије заједничарење је настављено трпезом љубави у сали парохијског дома, коју је припремио протонамесник Филип Јовановић са својом породицом.
ђакон Бојан Миленовић
