У уторак, 23. јуна 2026. године, на дан светог свештеномученика Тимотеја Епископа пруског, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован, служо је Свету архијерејску литургију у Станову уз саслужење братства овог светог храма.
После прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени Митрополит се обратио сабраном народу рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа,
Браћо и сестре, Данас је уторак и данашњи дан посвећен је великом пророку, Светом Јовану Крститељу. То је онај пророк, браћо и сестре, који је био послан од Бога да припреми народ израиљски за долазак Господа нашега Исуса Христа. То је онај пророк, браћо и сестре, који је био на граници Старог и Новог завета, пророк који је крстио Господа Христа, као што знате, и у свом смирењу, приликом крштења Господа Христа, када је видео да долази Христос на Јордан да га он крсти, тада је изрекао дивно пророштво и рекао: „Гле, Јагње Божије које узима грехе света.“ И када је пришао, како каже Јеванђеље, Јовану да га крсти, он из свог смирења каже: „Па ти мене требаш да крстиш, а не ја тебе.“ Колико бисмо се ми погордили, браћо и сестре, да имамо такав неки доживљај у животу. Али видите, овај велики пророк Божији, он се смирава и каже: „Па како да положим ја, слуга, руку на Владику.“ И заиста, браћо и сестре, овај велики пророк, који је пророк покајања, заиста зна да смо слаби, зна да смо немоћни људи и зато његова проповед почиње речима: „Покајте се, јер се приближи Царство небеско.“ Шта је то покајање, браћо и сестре? Покајање је, напросто, спознаја или, другим речима, препознавање да смо се удаљили од принципа, да смо се удаљили од Јеванђеља, да смо се удаљили од Онога који нас највише воли, да смо схватили да смо погрешили и да не идемо путем Јеванђеља, оним Христовим путем који је рекао: „Ја сам пут, истина и живот.“ И када човек сазна да је пао, и признаје да је грешан, да је пао, онда се код таквог човека појављује унутрашња жеља за променом свога живота. Да се врати, у ствари, у оно првобитно стање, стање безгрешности. И када човек то спозна, а уз то мало дода, што бисмо рекли, мало молитве, мало подвига, мало љубави, мало више вере, и када спозна да се ослободио греха, а грех је тај који заробљује човека. Он га чини много већим заробљеником него било какви судови. Ови земаљски судови могу да осуде човека на не знам коју и колику робију. Али грех је већи заточник него што човек може бити заточен од било ког суда или било ког човека. Покајање је, браћо и сестре, управо зато што Свети Јован Крститељ, као и Свети Оци, називају покајање радосном тугом. Како то може бити радост, а туга? Па то је парадоксално. А у православљу је све парадоксално, браћо и сестре. Све је парадоксално. Јеванђеље каже: „Благо онима који плачу, јер ће се утешити.“ А овај свет каже: „Благо онима који се веселе.“ Па зар то није парадоксално? И те како је парадоксално, браћо и сестре. Али Бог зна зашто је то све тако. И зашто је, на пример, покајање радосна туга. Зато, браћо и сестре, када и ти и ја схватимо да смо погрешили и да нам то изазове тугу, али тугу која нас не баца у очајање, него тугу што смо се огрешили и отпали од Онога који нас највише воли. Воле нас родитељи, воле нас пријатељи, воле нас браћа, жена, мајка. Сви нас воле. Али нико нас не може волети као Бог, браћо и сестре. Јер љубав Божија је изнад сваке љубави у овоме свету, изнад сваке љубави свакога човека. И зато је Бог љубав. Зашто? Па зато што подједнако воли и грешнике и праведнике. И зато Свети Јован Богослов каже: „Који је отуђен од љубави, он је отуђен од Бога. А који је отуђен од Бога, он је у исто време отуђен и од љубави.“
Дакле, браћо и сестре, та љубав Божанска, за разлику од наше људске љубави, велика је разлика. Ми не умемо да одвојимо човека од греха. Него када почнемо да осуђујемо човека, ми осуђујемо и грех и човека. Међутим, треба да се молимо Богу да нам Бог просвети разум, да имамо чист ум, да можемо разликовати шта је човек, а шта је грех. И не можемо то, што бисмо данас рекли, да трпамо у исту корпу. Човек је биће Божије, човек је слика Божија, човек је икона Божија. А грех је нешто што је супротно икони Божијој. И зато Свети Оци кажу: „Потруди се да осудиш грех човека, а никако човека.“ Дакле, браћо и сестре, када схватимо да смо погрешили, онда ћемо почети да се враћамо Богу. А Богу не можемо, браћо и сестре, да се вратимо без покајања. Дакле, у том тренутку тог осећања, када осетим да сам погрешио, да сам пао, да сам се удаљио од Бога, када то схватим, немам куд на друго место него да се обратим Оцу Небеском. Куда ће уплашено дете, преплашено дете, залутало дете? Коме ће прво пасти на памет да се обрати? Па родитељима. Дакле, и ми, рекох и понављам, сви смо грешни, нема човека без греха, али морамо осетити, браћо и сестре, и опет понављам, да имамо то сазнање да смо пали и да признамо грех, а не да почнемо да се оправдавамо. Да се оправдавамо када нам неко каже: „Човече, погрешио си, Јоване“, а ја одмах, уместо да прихватим и схватим да ми је тај човек који ми је рекао да сам погрешио пријатељ, а не онај који ми оправдава сваки мој поступак.
Дакле, браћо и сестре, Свети Јован Крститељ живео је истином и живео је у истини. И зато је пострадао за истину, а истина је једна — то је Господ наш Исус Христос. Не постоје две истине. Истина је једна. То је, понављам, Господ наш Исус Христос. Он је пострадао зато што је живео за истину и за правду Божију и сведочио својим животом и својим речима истину. Знате како је пострадао? Да, Ирод који је посекао Јована, као и његова жена Иродијада, били су управо против истине. Против истине су били, браћо и сестре, и не само истине него и правде Божије. Зато Господ каже: „Иштите најпре Царство Божије и правду његову, а све ће вам се друго додати.“ Дакле, Ирод који је посекао Јована био је против те истине. Такође и његова жена Иродијада. Њих је та истина гушила. Свака реч Светога Јована их је гушила и, уместо да прихвате оно што је Јован желео у њима да изазове, а то је покајање, они су били, што бисмо данашњим језиком рекли, алергични на Јованове речи. Јован је говорио да живе у истини и правди. Зато је говорио Ироду и Иродијади: „Не можеш ти узети жену брата свога.“ То није по правди Божијој, а није ни по људској, браћо и сестре. Али када човек огугла, оглуви за оно што је истина, за оно што је свето, за оно што је чисто, онда се у уму таквог човека навуче мрак. И човек ослепи духовно, а човек по мраку не зна куда иде. У мраку не знамо где ћемо да станемо, где ћемо упасти. Е зато нам треба светлост. Која светлост? Христова светлост. Она светлост која просвећује свакога човека који долази на свет. Зато ни до свести Ирода и Иродијаде није могла да допре та врло значајна реч и та реченица: „Покајте се, јер се приближи Царство небеско.“ А шта је покајање, браћо и сестре? То је темељ. То је преумљење. То је промена. Јесмо ли спремни на промену? Ако нисмо спремни на промену, да се мењамо, онда никада нећемо осетити ту сладост покајања. Онда ћемо, што кажу, терати по своме. А покајање изазива и самилост. Покајање изазива љубав. Покајање, браћо и сестре, нас уводи у веру. Да ојачамо у вери. Јер вером усељавамо Бога у себе. Зато, браћо и сестре, човек је биће које се, нажалост, на све навикава. Навикне се човек и на добро, да знате. Али онај који се навикне на добро? То је онај који је у Христу, који је са Христом, који Христа носи у себи, а не само на устима и на језику. Али, нажалост, човек се много лакше навикне на зло. Он се навикава и на своје грехове, на своје страсти, премда осећа да то није нормално, да тако кажем. И грех није нормалан, браћо и сестре. То човек осећа, али му не да гордост. Не да му гордост да то што осећа у својој савести призна. Већ се, што би рекао наш народ, улењи у таквом једном нелагодном стању. Уз све то, такав човек нема одлучности, нема снаге, нема воље да започне борбу са грехом. То је млитав човек, у ствари. А верујте, млитавог човека ни Бог не воли. Зато Он каже: „Или си врућ или си хладан.“ Будући да си млак, избљуваћу те. Неће Бог млакост. Хоће Бог нашу одлучност. Хоће Бог наше смирење да би наградио, браћо и сестре, то смирење. Све можемо врлине у животу на неки начин постићи, али да бисмо постигли било коју врлину у животу, ако смирење не ставимо у темељ, ниједну врлину нећемо у потпуности задобити. Зато Свети Јован Златоусти каже да је Бог, када је хтео да сагради кућу од врлина, управо у темељ ставио смирење. Какав је темељ, таква је и грађевина. Каква нам је вера, такав нам је живот. Дакле, браћо и сестре, грехови су нешто што нам веома смета да живимо нормалан живот. Неко ће казати: „Па шта, и ови који греше, они нормално живе.“ Али је ли то нормалан живот да ја мислим зло о другоме? Је ли то нормално да ја мислим да ми сви око мене сметају? Је ли то нормално да ја мислим о себи толико високо да све друге стављам под ноге? Дакле, браћо и сестре, оно што је ненормално не би смело да буде саставни део нашег живота. Како човек да започне ту борбу са гресима и страстима? Прво, треба устати против греха уопште, али најпре против свога греха. А да бисмо могли да устанемо против свога греха, како Јеванђеље каже, треба да извадимо брвно из ока свога. А ми хоћемо прво да извадимо трун из ока другога. Па онда чекамо: други треба први да се покаје, па ћу онда ја. Не може тако. Јеванђеље нам тако не говори. Христос нам не говори тако, браћо и сестре. Христос нам говори не да осуђујемо друге, него да сами себе осуђујемо. Јер када самога себе осудиш, онда си признао, човече, да ниси на путу спасења. Дакле, шта треба човек да учини да би победио и грехе и страсти? Прво треба устати против греха и омрзнути грех. Све док се грех не омрзне, он ће се вршити у нама. А ништа не можемо да применимо у себи ако га не заволимо. Па ни грех не можемо да остваримо ако га прво не заволимо. Е ту је та удица којом нас нечастива сила хвата, да ми чекамо да осудимо другога и да чекамо да се други поправи, па ћемо онда ми. Не чекај, човече, него покај се. Па ако се покајеш и ти и ја, ти ћеш онда бити пример и другоме да се покаје. Почнимо од себе, а не од других. Дакле, браћо и сестре, треба да проверавамо себе. А човек не може себе никако проверити ако му Јеванђеље није огледало. А у Јеванђељу ћемо видети какви смо. Можда и видимо какви смо, али где је проблем? Не признајемо себи какви смо, него се правимо бољи, паметнији и успешнији него што јесмо. Зато покајање несумњиво представља темељ духовног живота. О томе сведочи Јеванђеље и проповед Светог Јована Крститеља. О томе сведоче и Свети Оци. Без покајања човек не може да се приближи Богу и да победи своје грешне склоности. И зато нам је Господ даровао велики дар за покајање. То је исповест. Исповест. Неко ће казати: „Ако Бог зна моје грехе, зашто да му се ја исповедам?“ Да, Бог зна, али Бог тражи да ми признамо пред другим, у овом случају пред свештеником, а и пред ближњим, да смо погрешили. Јер ако смо грешили, значи да смо се огрешили о другога. Дакле, браћо и сестре, зато нам је Бог дао свету тајну исповести, свету тајну покајања. И зато је Бог даровао свештенику тај дар да, благодаћу Божијом, разрешава грехе. Зато Јеванђеље каже: „Што свежете на земљи, биће свезано и на небу, и што разрешите на земљи, биће разрешено и на небу.“ То за свакога много значи, а посебно за нас свештенослужитеље, браћо и сестре. Морамо бити свесни свога призвања и свога позива. А нема човека кога Бог није призвао. Некога је призвао у једном звању, другога у другом. Једноме је дао један дар, другоме други дар. Али сви треба да будемо свесни да треба да оправдамо своје послање у овоме свету. А сваки је од нас посланик. Сваки је од нас, као крштени човек, апостол. Да ли вршимо ту дужност на коју смо призвани? То треба, браћо и сестре, себе да преиспитамо. Зато треба да се молимо и кажемо: „Помози ми, Господе, јер сам немоћан.“ А човек све себе држи у сили. Неће да призна да је немоћан. Може цео свет да му каже: „Немоћан си, човече.“ Не, он ће рећи: „Ја сам моћан.“ Дакле, браћо и сестре, хришћани треба да спаљују за собом мостове који их воде у провалију. Мостове који их одводе од Бога. Дакле, браћо и сестре, послушајмо речи Светог Јована Крститеља и светих отаца да се покајемо. И то немојмо остављати покајање за сутра. Јер Јеванђеље нас опомиње да је данас дан спасења. Данас је време покајања. Данас је време повратка Богу. Бог зна када нас посећује, када нас призива и када нас позива на промену живота.
Зато не одлажимо своје покајање, него се трудимо да свакога дана будемо ближи Богу, да исправљамо своје недостатке, да се боримо против својих грехова и да живимо по Јеванђељу Христовом. Нека нам Господ молитвама Светог Јована Крститеља подари снаге за истинско покајање, смирење, љубав и живот по Јеванђељу, како бисмо задобили Царство небеско. Амин!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
ђакон Недељко Дикић
