Тим поводом служена је Света Литургија у Староја јагодинској цркви, којом је началстововао протојереј Небојша Ракић, син проте Радомира. Оцу Небојши су саслуживали: протојереј-ставрофор Лазар Илић, протојереји Радосав Јаћимовић и Александар Гајић, јереј Срђан Дангузовић и ђакон Далибор Нићифоровић.

Након Свете Литургије свештенство, чланови породице оца Радомира и окупљени верни народ су отишли на његов гроб на јагодинском гробљу и ту одслужили парастос. Том приликом се окупљенима обратио протојереј Драгић Илић из цркве Св. Ђорђа у Крушевцу, који је између осталога рекао:

“Часни оци, ожалошћена породицо, дозволите да кажем неколико пригодних речи, поред гроба покојног проте Радомира Ракића. Ви сви знате одлично, да је он оставио дубок траг ту међу вама. 20 година је био свештеник у вашем месту, пре тога у Багрдану, Опарићу, а ја ћу се зауставити и ту ћу направити тачку ослонца на његовој првој парохији. Наиме, мој покојни отац је њега наследио на тој парохији, у питању је мало топличко место зове се Барбатовац. Биле су то тешке године, говорим о некој 68. Живело се у малој кући, зиданој на дирецима, пре Другог светског рата, у којој је 1943. године убијен прота Илија Симић.Тако да му се гробно место чувало испред барбатовачке цркве, а и порушени споменик у оближњем црквеном нужнику. Дакле биле су то страшне године и чувало се сећање, како на први Топлички устанак, тако и други изникао из Првог светског рата, а прота Радомир, његови супарох, који је ових дана преминуо, отац Андрија Арсић и други свештеници, били су вође Трећег топличког устанка, који се водио сурово против антитеизма. Црква је признала у наше дане, да је тамо слала младе свештенике само из једног јединог разлога, зато што су сви свештеници тог намесништва у Другом светском рату ликвидирани. То су радили, такозване, комунистичке црне тројке и у таквом окружењу требало је ступити на парохији, живети тако у кући, где је ваш претходник убијен и ту исписивати прва слова парохијског живота.

Прота Раде је после тога дошао у вашу Епархију и колико сам ја имао увид, јер ја и о. Небојша смо од 1984. били у Богословији заједно, није обрукао своју родну Топлицу и сачувао је “Топлички завет“ о коме сам нешто рекао. Ту је наравно и његова часна сестра и уопште његова породица, изнела је крст Христов, у то заиста за Цркву незахвално, тешко, можемо рећи слободно и сурово време.

Прота Радомир је био човек, који је завршио Призренску богословију и човек који је стално радио на себи, тако да не чуди да је у Багрдану постао пријатељ нашег ректора Богословије, да је са њима остао у добрим односима до краја и да се имало шта чути и научити од проте Радомира Радета Ракића. Пре свега је пленио као човек својом једноставноћу, комуникацијом, шармом и имао је смисла да увек саслуша саговорника, а нас младен да проучи, да савет у право време, онда кад је то нама било потребно.

За собом је оставио дубок траг, оставио и свештеничку лозу, која се наставља, оставио своју ћерку, која живи далеко и она хвала Богу има честиту и здраву породицу одана је Српској православној Цркви без обзира на растојање.

Дакле, Војводе, како бих лирски назваао вође Трећег топличког устанка у том духовном смислу, оставили су у наше дане дубок траг, оставили су своје настављаче, само из једног разлога: јер центар њиховог живљења је био Христос и по нашај вери, остаје и биће Христос Спаситељ наш. Бог да прости нашег проту Радомира Ракића и Христос Васкрсе!“

Верујемо и надамо се да је Победитељ смрти Господ наш Исус Христос примио свог верног служитеља, протојереја – ставрофора Радомира Ракића, у своје Небеско Царство.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!