Браћо и оци! Ови дани светога поста у односу на друге дане могу се упоредити са тихим пристаништем, у које притичу сви, и иноци и мирјани, да би стекли духовну тишину, јер је то вријеме спасоносно за свакога. Расту славословља и појање пјесама, милостиње и молитве, којима се благи наш Бог умилостивљује и приклања ка милосрђу, умирује душе наше и подаје нам опраштање гријеха, само ако се ми искрено обраћамо Њему, ако Му припадамо са страхом и трепетом, обећавајући да ћемо оставити своје лоше навике. Хришћани који живе у свијету имају наставнике, архијереје и пастире, јер као што је ратницима потребан вођа, тако су и онима који посте потребна одобрења и утјехе учитеља. А пошто и ја међу вама, љубљени, заузимам мјесто пастира, и на мени лежи дуг да кажем неколико ријечи о душеспаситељном посту.
Браћо! Пост је обновљење душе. Апостол говори: онолико колико тијело изнемаже и вене од посног подвига, толико се душа обнавља, из дана у дан, постаје прекрасна и блиста љепотом коју нам је Бог дао на почетку. А када се душа постом и покајањем очисти и украси, тада ће је и Бог пољубити и живјеће у њој. Јер је Господ рекао: Ако Ме неко љуби, ријеч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14:23). Ако су тако велики достојанство и благодат поста, да од нас он чини станиште Божије, ми га онда морамо дочекати са великом радошћу и весељем, а не се унинијем, због оскудности хране, памтећи да је Господ наш Исус Христос, благословивши у пустињи пет хљебова, нахранио пет хиљада народа хљебом и водом. Он би могао да нареди да се тамо појаве разне посластице, али нам је у примјер дао уздржавање, како бисмо се бринули само о неопходном. Пост испочетка изгледа тежак подвиг, али ако из дана у дан ми надодајемо усрдност и принуду, са помоћу Божијом биће нам све лакше и лакше. Али, да би пост наш био истински и стварно пријатан Богу, ми ћемо се, уздржавајући се од хране, уздржавати и од сваког гријеха душевног и тјелесног, како нас учи и стихира, у којој је речено: пост не ошајаније брашен точију совершим, но всјакија греховнија страсти отчужденије (на стиховни, у уторак прве седмице поста, на вечерњој). Борићемо се против љености и нерада, а више од свега против таштине, завидне љубоморе, против мржње по злоби или непријатељству, пошто су то страсти тајне, које убијају душу; сачуваћемо тиме своје душе од зле нарави и самовоље, јер је ђаволу лако да допре до човјека који не моли за савјет од онога који га може поучити; непријатељ без труда прелашћује самовољног и лови га у своје мреже чак и онда када он мисли да чини добро.
Нарочито опрезни морамо да будемо у односу на плотску похот: јер и сада, када постимо, многолика змија, ђаво, бори се против нас лошим помислима. На први поглед наизглед лијеп плод гријеха чини се јако примамљив, али он није такав у стварности. Некад се и јабука чини лијепом, а кад је преполовиш - нађеш је пуну трулежи и црва. Тако похот плотска изгледа, она као да обећава прегршт насладе, а када починиш гријех, испада горча од жучи и као двосјекли мач. То је претрпио праотац наш Адам; њега је преластио ђаво, он је окусио плод непослушања у нади да ће добити живот, али је задобио смрт. Од тог времена о тај камен се спотичу сви они које жељама плотских страсти прелашћује древна змија. Ђаво, будући тама, изгледа некад као анђео свјетлости. Сотона умије и да зло прикаже као добро, и горко као слатко, и тамно као свијетло, и смрт као живот. Тако он обмањује и мучи свијет.
Браћо, будимо опрезни, да се онај који нам спрема клопке не би обрадовао, да не бисмо постали попут птица које због хране упадају у клопке и мреже. Својим умом испитујмо лукаве замисли злобе, научимо се да препознајемо зло и склањајмо се од њега. Будимо усрдни у пјевању псалма и служби црквених, пажљиво и са старањем слушајмо Слово Божије. Јер као што тијело, хранећи се хљебом, расте и чврсне, тако се и душа храни Словом Божијим. Свечасно вршимо поклоне, сваки према својој снази и колико му је назначено; занимајмо се и својим рукоделијем, јер онај који не ради ништа, према ријечи Апостола, није чак ни јела достојан (2 Сол. 3:10). Помажимо један другом: јер један је немоћан, а други снажан; не будимо непокорни, него будимо добри, говоримо једни другима пријатне ријечи, будимо мирни, снисходљиви, милосрдни, кротки, покорни, испуњени милости и плодова благих. И мир Божији нека сачува срца наша и ум, и нека нас удостоји Небескога Царства, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
