- Желео бих да кажем да сам благодаран Богу, Мајци Божјој и Светом Јовану Златоустом под чијим се покровитељством налази овај наш радио, што је дошло до реализације овог, надам се богоугодног дела, да Епархија шумадијска може и на савремен начин да проповеда реч Божју. Ово је велики дан,  рекао бих и значајан дан, који ће бити уписан у летопис Епархије шумадијске, јер смо доживели да постоји епархијски радио што се деценијама није могло ни замислити, рекао је у поздравној поруци поводом отварања Радија „Златоусти” Српске православне епархије шумадијске Владика шумадијски г. Јован. Радио је, иначе, почео са емитовањем програма на Петровдан, тачно у подне.

Потом је заблагодарио Богу, и свима онима који су учинили и допринели да се у Епархији започне ово богоугодно дело, а захвалио се и Републичкој радиодифузној агенцији која је Епархији отворила могућност да се и из Шумадије, као центра и срца Србије, Црква огласи и на овај начин. Поздравио је и слушаоце епархијског програма са жељом да слушају оно што ће се емитовати и не само да слушају „него и да се потруде да то преточе у живот”.

Поводом отварања Радија „Златоусти” Његово преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован дао је и први интервју новинарима овог медија.

Ваше Преосвештенство, прошле су две године од како сте дали благослов за оснивање црквеног радија кога смо заједнички назвали Радио „Златоусти“. Ево данас почињемо са емитовањем програма. Верујем да се многи у овом тренутку питају шта је то што Црква има да каже преко електронских медија. Како би сте Ви одговорили на ово питање?

- Најпре, Епархијски радио треба да се разликује од других радија, али не да буде различит у смислу да буде потпуно нов - то не треба ни очекивати -  него да се разликује по поруци, по томе што треба да говори о оним сегментима живота који су јако потребни и појединцу и породици и друштву и Цркви. И то и мислим да треба да буде првенствен циљ да се преко овог нашег радија говори о смислу и циљу живота, да се говори о Цркви и њеној суштини, јер колико год мислимо да познајемо суштину Цркве као и суштину самога Бога, не познајемо је ни изблиза. Суштину Бога не можемо никада у потпуности ни спознати, нити суштину саме Цркве и њене поруке, али можемо спознати онолико колико нам је потребно за спасење, да се као људи који живе по Богу разликујемо од оних који мисле да не треба да живе по Богу. То ће и бити порука нашег црквеног програма, да говоримо о Богу, о Цркви, о души, о спасењу. То јест, да наш радио програм буде преносни начин истине, а јеванђеље нам каже: „Познајте истину и истина ће вас ослободити”.

Да ли су потребу за јавном речју Цркве могли да задовоље грађански медији? Другим речима, колико сте задовољни тиме како грађански медији, јавни сервиси и приватни медији извештавају о вери, верским и црквеним питањима и Епархији?

- Мишљења сам да грађански медији не могу у потпуности да задовоље мисију Цркве. Можда је то и разумљиво, јер је њихово да говоре о једној другој стварности, мада треба бити опрезан са овом поделом, јер хришћанин је хришћанин и у свету и у Цркви. Али по природи посла грађански медиј има други циљ док црквени медији треба да допуне оно што грађански медији не могу да дају. Да би неко говорио о Цркви потребно је да сам зна шта је Црква, шта је њена суштина и што је најважније да живи животом Цркве.

Цркви се често приговара да није довољно отворена за медије – за новинаре? Многи саговорници из реда свештенства не желе без Вашег благослова да дају изјаве, а процедура добијања благослова зна да потраје. Шта се у Епархији ради да уопштено та комуникација између новинара и Цркве буде отворенија?

- Са првим делом Вашег питања би се сложио – Црква заиста није довољно отворена за медије и за новинаре. Управо зато овај наш Епархијски радио треба да поради на обостраном поверењу. Да поверујемо једни другима. Шта значи веровати? Дати поверење и прихватити поверење. У том смислу сам малопре поменуо и истину. Што се тиче онога да свештеници не могу да дају изјаве без мог благослова, није то учињено ни због чега другога него да би се знало ко говори. Различити су дарови у Цркви, неко је  обдарен за једно, а неко за нешто друго. С обзиром да се обраћамо народу, потребно је да онај ко говори, говори смислено, да би га слушаоци на прави начин и разумели.  

Мислите ли да отварање већег броја црквених радио и телевизијских станица у Србији може да доведе до повећања броја верника Цркве, односно да повећа број оних који ступају у заједницу са Христом? Је ли то циљ постојања црквених медија?

- Ми не можемо очекивати чудо од радија, али можемо очекивати да он буде мост који ће помоћи човеку да дође у Цркву. Да би нешто спознао човек мора да заволи, да доживи, он мора, као што каже апостол - да опипа, као што су апостоли видели и опипали васкрслог Христоса. Оно што су слушали и оно што су виделе њихове очи што су опипале њихове руке, то су проповедали. То је и данас записано и ми то проповедамо. Није Радио „Златоусти” једини пут који треба да доведе вернике у храм, ако сте мислили на богослужење, јер знамо да ово средство некада и није постојало, па су људи ипак долазили у Цркву. Али радио треба да упути тај зов, да га позове у Цркву. Он би требало да буде нека врста црквеног звона, да се онај верник који га чује, сети да треба да уђе у Цркву и да се сретне са Богом и другима.

На крају желим да Вас питам реч-две о Епархији шумадијској. Чини ми се да је отварање Радија „Златоусти”, радија Цркве као електронског медија  велики искорак Епархије. Волела бих да нам кажете шта се још ради у Епархији што се, можда, на први поглед не види, али што заправо развија цркву у Шумадији?

- Ако мене као Епископа шумадијског питате шта радимо у Епархији кратко ћу вам одговорити – ја служим Литургију и молим се Богу. Јер, једино у шта сам убеђен јесте да само обожен и олитургисан човек може да спозна шта је живот и шта је Црква. Моја жеља је да се сви ми просветимо знањем богопознања, да се просветимо и осветимо литургијом. У Шумадијској епархији покушавамо да осмислимо црквени живот. Није он никада био бесмислен ни овде ни у нашем народу, али је био због много чега потиснут. Мени је врло важно да се у мојој епархији живи црквеним животом, да се литургише. Могу са задовољством рећи да немам парохију у Епархији у којој се не служи празником и недељом. Богу хвала Епархија шумадијска има и другим стварима да се похвали. Градили смо храмове, градили смо и парохијске домове, парохијске центре. Ја сам овде седам година. Кад сам дошао у Крагујевац, у приступној беседи сам рекао да ако не могу ништа да унапредим бар ћу подржати оно што су моји претходници: Владика Валеријан и Владика Сава учинили. А много су учинили и премного. За ових седам година осветио сам и сам 30 нових храмова. У овом тренутку гради се 52 храма као и 47 парохијских домова, да не говорим о звонарама. Ништа ми то не чинимо у своју славу, него у славу Божју и то је прека потреба наше Епархије. И овом приликом хоћу да се од срца захвалим свима онима који помажу да се и грађевинска делатност у Епархији обавља како ваља. Благодаран сам и мом свештенству и монаштву, а посебно народу Шумадије који могу рећи од уста одваја да сагради своју богомољу. Понекад се и сам чудим колико наш народ задобија Немањићки дух градитељства и живота. Нека да Бог да се то и даље чини, и нека да Бог да овај наш радио помогне да у целом свету, у нашем роду српском  и, наравно, у Епархији шумадијској процвета љубав без сенке, нада без поклекнућа и вера без сумње.

(Извор: Радио „Златоусти” - www.radiozlatousti.rs)