Манастир Каленић је задужбина протовестијера Богдана, његове жене Милице и његовог брата Петра. Црква је подигнута и живописана између 1407. и 1413. године. У турским пописима помиње се 1476/78. и 1516. године као манастир Пречисте у Левчу. Каленић је страдао у више наврата од Турака, а запустео је крајем 17. века.
Историја, архитектура, сликарство
Црква манастира Каленића, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, у Левчу, на источним огранцима Гледићких планина, задужбина је протовестијара Богдана, високог дворјанина деспота Стефана, и Богдановог брата Петра. Саграђена је крајем прве деценије XV века. О најранијој историји нема писаних и поузданих сведочанства. Сачувано је веровање, истакнуто и у записима XIX века, да је почетком XVII столећа Каленић био опљачкан, порушен и потом дуго напуштен, што новија истраживања не потврђују. Реалнија је претпоставка да у манастиру није било прекида континуираног живота дужег од највише неколико деценија. Од почетка XVIII века, када у Каленић долазе и обнављају га монаси из манастира Мораче, тече буран живот монашке заједнице који је увек био одређен историјом народа Србије. Крајем 1815. године из Фенека у Срему у манастир су пренете и положене мошти краља Стефана Првовенчаног – светог Симона монаха, да би 1839. биле враћене у Студеницу. Каленић је током XIX века био постриг двојице српских архијереја, Максима Савића и Јоаникија Нешковића. У њему је пред Први светски рат живео јеромонах Николај Велимировић, а током Другог светског рата јеромонах Хризостом Војиновић, потоњи Владика браничевски.
Манастир је значајније обновљен 1766. године и неколико пута касније, да би између 1928. и 1930. године био темељно рестауриран. После Другог светског рата, конзерваторски радови су обављени у два маха – између 1968. и 1970. године и током последње деценије XX века.
Манастир је сазидан у стилу такозване моравске архитектуре и једна је од најлепших грађевина свога времена у византијском свету. Има сажету тролисну основу, а са западне стране наосу је придодата припрата. Над средњим делом цркве је висока, издужена купола, а над припратом је такође купола без прозора. Храм, који стреми у висину, на фасади има и два хоризонтална испуста – кордонске венце, који обавијају грађевину. Спољашност цркве је врло живописна. Томе доприноси и начин зидања, јер је храм грађен од редова сивих камених тесаника и црвене опеке, између којих је дебео слој белог кречног малтера. Спољашњу кићеност још у већој мери увећавају украшени прозори, као и улазни портал. Око њих су плитки камени рељефи, маштовито испреплетани од двочлане траке. Каленић има и исклесане људске и животињске ликове над отворима дводелних прозора. Они претежно служе као украси, а приказују сцене из живота, фантастичне животиње, један догађај из Старог завета, чак и митолошког кентаура Хирона. Најупечатљивији је рељеф са ликом Богородице, малим Христом и два анђела. И ликови и орнаменти на фасади су некад били обојени, а трагови старих боја још су местимично видљиви.
Првобитне фреске, настале неколико година после подизања, добрим делом су очуване. Али, у оштећеној калоти куполе више нема живописа. Испод уништене представе Пантократора била је приказана Небеска Литургија. Два низа пророка боље су сачувани него избледеле представе четворице јеванђелиста, традиционално смештене у пандатифима. Између уништене Богородице с дететом у конхи олтарске апсиде и обавезног Причешћа апостола развија се циклус Јављања васкрслог Христа – укључујући и два призора везана за Васкрсење. Испод Причешћа апостола налази се Служба архијереја. Архијереји и ђакони насликани су и на зидовима олтара, пиластрима и на допрозорницима. За тај програм везује се и представа Мртвог Христа у ниши протезиса, изузетна у својој врсти. У оштеђеним сводовима и највишим зонама наоса био је приказан циклус Великих празника. Програм посвећен прослављању Христовог овоземаљског живота заузима, заједно с циклусом Чуда, средњу зону наоса, где се неке сцене – попут Свадбе у Кани – убрајају међу највиша достигнућа византијског сликарства. То се односи и на поједине ликове у доњој зони где се, међу стојећим фигурама светих личности и, посебно, светих ратника, неке издвајају изузетном лепотом. Међу стојећим фигурама у доњој зони припрате уочавамо велики Деизис, свете оце пустињаке и портрете ктитора. Све остале зоне до куполе садрже сцене циклуса Богородичиног и Христовог детињства.
Иако нису откривени потписи твораца фресака у Каленићу, сматра се да је сликар по имену Радослав, аутор минијатура у Четворојеванђељу духовника Висариона, био главни мајстор сликарске групе која је осликала храм. Његов оригинални цртачки дар, мајсторско владање бојом и хроматским ефектима, те смео приступ компоновању маса и преради старих иконографских схема, неки су од разлога што се каленићко зидно сликарство сматра врхунским уметничким остварењем. Одликује га лаки, светли колорит, пригушена пластичност човечијег лика и јако подвучена линија. Целина сликане декорација одаје савршено познавање теологије, односно истанчаност у тумачењу Светог писма.
Основна карактеристика каленићког сликарства – превладавање лирског и поетског над наративним, што се упоредо среће у истовременом руском сликарству, своје исходиште има у цариградској уметности XII века. На решењима комнинске уметности, која крајем византијске епохе оживљава у многим подручјима цариградског утицаја, заснована је сличност између каленићког живописа и сликарства Андреја Рубљова и његове школе.
Садашњи иконостас потиче из велике обнове у време кнеза Милоша Обреновића и састављен је од тридесет седам икона које преко низа записа сведоче о његовом постепеном формирању. Иконе су постављене у четири нивоа, а рад су различитих зографа.
Од недавно, у цркви манастира Каленића налази се светогорска чудотворна икона Богородице Герондисе која је постављена на посебан престо између олтара и јужне певнице.
Након великог пожара 1911. године, у коме су страдали конаци из Милошевог времена, подигнут је, заслугом игумана Никона Лазаревића Тинтора, велики конак који је после Другог светског рата био национализован. Враћен је пред крај XX века, да би 1997. године био обновљен. Нови велики конак подигнут је 2008. године, пред прославу шестогодишњице заснивања манастира.
У манастиру Каленићу се налази богата црквена ризница Шумадијске епархије и библиотека коју је опремила Српска академија наука и уметности.
Литература:
- М. Валтровић, Поглед на стару српску црквену архитектуру, Глас CKA XVII/1889, 5-33.
- М. Ђ. Милићевић, Манастир Каленић. Задужбина деспота Стефана Лазаревића, Београд 1897.
- В. Р. Петковић, Фреске из унутрашњега нартекса цркве y Каленићу, Старинар, н. p., год Ш/1908, 121-143.
- G. Millet, L’ancien art serbe. Les églises, Paris 1919.
- B. P. Петковић, Ж. Татић, Манастир Каленић, Вршац 1926.
- Ђ. Бошковић, Кубе над припратом манастира Каленића, Старинар III с. 5/1928-30, 156-173.
- П. Ј. Поповић, Из српских старина, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор Х/1930, 230-235.
- Ђ. Бошковић, Споменици прошлости и њихово обезбеђивање – рад на њиховом осигурању y нашој земљи, Српски књижевни гласник 38/1933, 533-544.
- П. Ј. Поповић, В. Р. Петковић, Старо Нагоричино-Псача-Каленић, Београд 1933.
- Археолошки споменици и налазишта y Србији II. Централна Србија, Београд 1956, 120-123.
- Б. Живковић, Каленић, Београд 1960.
- Б. Живковић, Конзерваторски радови на фрескама манастира Каленића, Саопштења IV/1961, 181-187.
- C. Радојчић, Каленић, Београд, 1964 (= Крагујевац 1987).
- Р. Николић, Б. Живковић, Три моравска манастира, Београд 1966, 26-37.
- В. Ј. Ђурић, Сликар Радослав и фреске Каленића, Зограф 2/1967, 22-29.
- T. Velmans, Le décor sculptural d’une fenetre de l’église de Kalenić et le theme de la fontaine de la vie, Зборник за ликовне уметности Матице српске 5/1969, 89-93.
- Р. Николић, Манастир Каленић, Београд 1972.
- V. Korać, Les origines de l’architecture de l’école de Morava, Моравска школа и њено доба, Београд, 1972, стр. 157-168 (= Извори моравске архитектуре, Између Византије и Запада, Београд 1987, 131-144).
- Г. Бабић, Друштвени положај ктитора y Деспотовини, Моравска школа и њено доба, Београд 1972, 143-155.
- B. Ј. Ђурић, Византијске фреске y Југославији, Београд 1975, 101-104, 225.
- Mango, Byzantine Architecture, London 1979 (= 1986), 180.
- Б. Живковић, Каленић. Цртежи фресака, Београд 1982.
- D. Simić Lazar, Observations sur le raport entre les décors de Kalenić, de Kahrie Djami et de Curtea de Arges, Cahiers archéologiques 34/1986, 143-160.
- H. Катанић, Декоративна камена пластика Моравске школе, Београд 1988, 157-193. B. Ј. Ћурић, Друштво, држава и владар y уметности y доба династије Лазаревић-Бранковић, Зборник за ликовне уметности Матице српске 26/1990, 13-46.
- D. Simić-Lazar, Kalenić et la derniere période de la peinture byzantine, Skopje-Paris 1995.
- Д. Симић-Лазар, Каленић. Сликарство, историја, Крагујевац 2000.
- C. М. Ћирковић, О ктитору Каленића, Зограф 24/1995, 61-68.
- В. Ристић, Моравска архитектура, Крушевац 1996.
- E. Пејовић, Манастир Каленић - резултати сондажних археолошких истраживања, Гласник Српског археолошког друштва 13/1997, 223-231.
- Б. Цветковић, Герасимов запис и ктитори Каленића, Саопштења XXIX/1997, 107-123.
- И. M. Ђорђевић, Две занимљиве представе Мртвог Христа y cpпском зидном сликарству средњег века, Зборник радова Византолошког института 37/1998, 185-198.
- B. Кораћ, М. Шупут, Архитектура византијског света, Београд 1998 (= 2005).
- Каленић. Духовно благо y новом сјају. Обнова манастира 1991-1997, Рековац-Београд 1998.
- Б. Цветковић, Икона y контексту: ка њеној функционалној прилагодљивости, Култ светих на Балкану II, Лицеум 7, Крагујевац 2002, 41-55.
- I. Kolovos, A Biti of 1439 from the Archives of the Monastery of Xeropotamou (Mount Athos), Хиландарски зборник 11/2004, 295-305.
- J. Ердељан, Београд као Нови Јерусалим. Размишљања о рецепцији једног топоса у доба деспота Стефана Лазаревића, Зборник радова Византолошког института 43/2006, 97-110.
- C. Марјановић-Душанић, Династија и светост у доба породице Лазаревић: стари узори и нови модели, Зборник радова Византолошког института 43/2006, 77-96.
- И. Стевовић, Каленић. Богородичина црква y архитектури позновизантијског света, Београд 2006.
- J. Erdeljan, New Jerusalems in the Balkans: Translation of Sacred Space in the Local Context, New Jerusalems. The Translation of Sacred Spaces in Christian Culture. Material from the International Symposium, ed. A. Lidov, Moscow 2006, 105-107.
- I. Stevović, Late Byzantine Church Decoration as an Iconic Vision of Heavenly Jerusalem: the Case of Kalenić, New Jerusalems. The Translation of Sacred Spaces in Christian Culture, Material from the International Symposium, ed. A. Lidov, Moscow 2006, 129-132.
- B. Cvetković, Some Hierotopical Aspects of the New Jerusalem Programs in the Fifteenth-century Serbia, New Jerusalems. The Translation of Sacred Spaces in Christian Culture, Material from the International Symposium, ed. A. Lidov, Moscow 2006, 133-135
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/eparhija/manastiri/kalenic#sigProIdc37b89a9fd
Адреса: Манастир Каленић, Каленићки Прњавор, 35264 Превешт
телефон (035) 414-328
Храм – Ваведење Пресвете Богородице
Капела – Преподобне Анастасије Српске
Игуманија: Нектарија (Трајаноска)
Монахиње: Текла (Алексић), Теодосија (Рунић), Јована (Николић)