Особита ми је част и велико задовољство да се одазовем молби игумана хиландарског оца Методија да у граду Крагујевцу, у коме столујем као Eпископ, да као некадашњи игуман студенички, отворим ову изложбу. А Студеница је родила Хиландар, те се братство студеничко и хиландарско увек сматрало једним братством. На самом почетку, желео бих да кажем да се значај манастира Хиландара не може сместити, описати, исказати само у неколико књига, па ни изложбама. Његово постојање, опстајање и значај су толико дубоки, високи и широки, да су за његово раумевање потребни не само прошли него и будући векови и не само прошле и будуће генерације и братства манастира, његових поклоника и пријатеља, него много више од овде споменутог. Заиста, о манастиру Хиландару је много казано, написано и испричано. Али, он остаје наша вечита прича, никад до краја испричана и завршена. Можда можемо рећи да сви Срби, и многи други, знају о њему понешто, али усуђујем се рећи, нико не зна све. Његова биографија јесте биографија наша и наше Цркве у свету и историји. Његов дух који траје осам векова подизао је и подиже наш дух у свим временима, како прошлим, садашњим, тако и будућим. Он нас уздиже да гледамо горе одакле долази Светлост и осветљава нашу таму; он нас упућује у царство Божије што и јесте његова мисија овде на земљи; он је прво храм Божији који сабира људе жедне и гладне Речи Божије која се у њему изговара више од осам векова, па је тек онда, храм културе, архитектуре, писменост и уметности, што се такође не може и не сме никако занемарити. И зато Хиландар може да осети и доживи само онај који има ту ширину и који у смирењу и молитвеном искању тражи да му се Светиња открије и покаже. Зато они који живе у њему, који походе њега, који проучавају, граде и обнављају, треба првенстено да му приступе кроз служење, ако хоћемо да Хиландар послужи нама првенствено у спасењу нашем, а онда и његовом откривању нама.
Слушао сам од умних људи и мојих професора, слободно могу рећи заљубљеника у манастир Хиландар, али првенствено у Хиландар као наше светилиште и нашу српску светињу, да, када би, не дај Боже, нестало и задњег слова о нама и нашој историји, култури и духовности, да би на основу онога што Хиландар поседује и чува, могли у потпуности да оживимо. И Богу хвала што је тако. Зато је био разумљив наш страх, туга и жалост оне тужне ноћи, између трећег и четвртог марта 2004. године, када смо чули ту тужну вест о пожару у манастиру. Не знам да ли је могло бити равнодушне душе српске, и не само српске на ову вест. Пожар је захватио и уништио, како кажу, 55 одсто манастирских конака. Наше није да процењујемо зашто се то догодило, већ да се молимо и у границама наших могућности помогнемо да се порушено обнови. Ако има утехе у свему овоме, а наша утеха су Христос и Мајка Божија као стална игуманија хиландарска, још у томе што у пожару није страдало оно што је свето, што је Божије; није страдао храм, ризница, архив. Пожар јесте прогутао ове зграде и монаси су остали без крова над главом, што нам сведочи и ова изложба вечерас овде, као и његова обнова данас. Али, мислим да треба овде рећи, да те наше дивне монахе и трудбенике на светој земљи хиландарској није све то, рекао бих, растужило и да они због тога не очајавају, него напротив, ја мислим да их је то на неки начин духовно ојачало и учврстило у вери и зближило у један дух и појачало њихове молитве и жељу за обновом.
Ова садашња обнова је највећа после Милутинове обнове у 14. веку. О улози и значају манастира Хиландара за Српску Цркву и српски народ вечерашње време нам не дозвољава да опширније говоримо и није прилика за то. Али, у исто време не можемо а да се бар мало не подсетимо те улоге и значаја, бар спомена ради, иако знам, да ништа ново нећу рећи. А и ви, овде присутни, и више знате од мене. Зато ми опростите на овом малом подсећању. Без претеривања се може рећи да је манастир Хиландар био средиште духовног живота средњовековне Србије, а уз то и важан посредник у односима између Србије и Византије, што је од огромног значаја. Без његове посредничке улоге, не може се замислити усвајање византијске цивилизације и античког наслеђа у средњовековној Србији. Најмудрији људи Српске Цркве, књижевности и теологије прошли су кроз манастир Хиландар. Пред Византијом, Хиландар је био трајно и неотуђиво сведочанство српске легитимности, признато и утврђено у царским златопечатним документима. Са статусом византијске царске лавре, Хиландар је, слободан и богат, био најбоље дипломатско представништво Србије у Византији. У најосетљивијим питањима рата и мира, у сложеном грађењу међудржавних споразума и међусобних односа Византије и Србије, Хиландарци су у току 13. и 14. века били са обе стране позивани да буду активни тумачи одређене политике. Хиландар је давао угледне архиепископе на трону Светог Саве и они су често бивали веште дипломате у осетљивим српско-византијским односима.
У Светој Гори су многобројни манасири, али је за мене најлепши и најречитији Хиландар. Можда зато што сам се у Студеници, да кажем тако, а да не будем погрешно схваћен, с гордошћу осетио потомком оних безимених људи који су у самоћи, далеко од властожељства и славе, сматрали својим дугом да потомству оставе сећање и наук тог сећања на збивања свог времена, које дотерано по неком калупу, зовемо историјом. И на крају: нека и наш дуг према обнови Хиландара од пожара буде са оваквим сећањем, да улажући у његову обнову, ми уствари улажемо у себе саме и тако се одужујемо онима који су Хиландар обнављали кроз векове, како бисмо и ми кроз нашу и најмању лепту били, па макар и на мала врата, уведени у оне који се назваше добротворима манастира Хиландара. Ова обнова Хиландара од пожара дошла је некако у време обнове духовности и црквености српског народа од пожара комунизма. И зато ја верујем у мој народ, у његов препород, као и у потпуну обнову Хиландара. Нека Бог молитвама Пресвете Богородице и Светог Симеона и Светог Саве помогне и охрабри игумана оца Методија и његово братство да издрже у овој обнови и на монашком путу спасења.
