Шта тачно значи арондација и који је њен смисао?
- О питању арондације епархија Српске православне цркве се годинама размишља и разговара, што је на неки начин и природно, јер и када се породица умножи она прави нове куће. Као што знамо, Шумадијска епархија је основана 1947. године заједно са Сремском. Од тада је било оснивања других епархија, али не у Србији, више у Босни, Европи и свету, но сада указала потреба за једном новом српском епархијом, те је то дошло на дневни ред овог, јесењег заседања Светог архијерејског сабора. На Сабору је било речи и смерница о арондацији епархија у целој Српској православној цркви и код нас и у дијаспори, али је за сада основана само Крушевачка епархија, пошто се сматрало да то сада може одмах да се уради а све остало је остављено за мајско заседање Сабора. Значи, арондација је померање у самој Епархији или парохији, када се даје један део другом делу, имајући у виду првенствено што боље мисионарско покривање неког подручја, јер је познато да тамо где је епископ и мисонарска делатност је јача и боља.
Најављене су и арондације неких других епархија. Којих?
- Разговарало се и о арондацији Архиепископије београдско-карловачке. Такође је разговарано да се оснује и једна нова епархија у Бечу којој ће вероватно бити припојени и српски верници који живе у Италији. Швајцарска ће највероватније бити припојена западноевропској епархији чије је седиште у Паризу. Разговарано је и о оснивању још једне епархије у Аустралији и биће поновна арондација, иако је скоро и била, епархија за северну и средњу Америку. Говорило се и о томе да се оснује посебна епархија за Јужну Америку.
Поменули сте да су два велика манастира Шумадијске епархије, манастир Светог Луке у Бошњанима и манастир Светог Николе у Својнову сада у саставу Крушевачке епархије. Да ли ми верници Шумадијске епархије имамо разлога да жалимо због тога, јер је чињеница да су ови манастири, а, нарочито, манастир Светог Луке, били омиљена састајалишта верног народа?
- Мени као епископу је жао, наравно, јер се одваја један део који је био саставни део једне породице, што јесте Црква у Шумадији, и са те стране природно је да човек осећа жалост. Са друге стране треба да осећа и радост што Црква расте и што се умножава. Споменули сте манстир Светог Луке у Бошњанима. Заиста је требало да човек тамо оде и да види какав је то манстир. Кад су год биле манастирске славе ту је било на хиљаде људи. Верници ће и даље остати верни својим светињама, и ово неће изазвати некакву поделу. Народ ће ићи и даље и у један и у други манастир и Светог Луке и Светог Николе, јер он, хвала Богу, схвата Цркву као своју Цркву и без обзира да ли је она у Крагујевцу, Крушевцу или на Косову, свуда је то његова Црква.
Свети архијерејски сабор позвао је вернике и на солидарност са пострадалим манастиром Хиландар, али и са страдалним народом у Краљеву. Од каквог је значаја за верника бити солидаран са људима који пате?
- Солидарност није црквена реч, али смо је ми наравно прихватили. Ми имамо нашу - бољу реч – милосрђе. Ради се о љубави према ономе који страда. Наш народ има лепу изреку: „Помози ми када кукам, кад певам, певаћу и сам“. То је и био разлог што је Свети архијерејски сабор ставио на дневни ред помоћ Цркве манастиру Хиландар и настрадалима од земљотреса у Краљеву. Јесте сада криза и невоља, али ја сам убеђен, да ће наш српски човек који има велико срце и душу, и од својих уста одвојити да помогне онима којима је помоћ потребна.
Хиландару, како су нам рекли, прети опасност прекида обнављања, или боље рећи - васкрсавања манастира после пожара, а ако до тога дође онда ће бити велике и последице. Ако се прекине континуитет обнављања питање је када ће поново почети. Хиландар није у нашој Србији, па да ми можемо да одлучујемо кад ћемо шта радити, он је на страној територији, испречава се ту много административног и свега другог, а оно што је такође важно, како нам је рекао г. Мирко Ковачевић, архитекта који ради на обнови, постоји могућност да људи који су обучени за обнову оду на друго место и после ће нам бити потребна нова обука за друге људе. Зато користим прилику да умолим вернике наше Епархије да помогну и Хиландару и Краљевчанима. Није само реч о помоћи у новцу, има и других начина. О томе дивно говори свети Јован Златоусти: „Ако немаш новца, имаш хлеба. Ако немаш ни хлеба, имаш молитву и сузу.“ А кад човек пусти сузу за неким или нечим, наћи ће онда он начин да и материјално помогне. Зато позивам наш народ да помогне тим људима јер, знате како се каже „Зрно, по зрно погача“. Сетимо се кад седнемо за трпезу да неко нема шта да поједе, или кад легнемо у кревет да неко нема кров над главом, па ће нам то ваљда бити довољно, да се – ето, да употребим и ја ту реч – солидаришемо и помогнемо онима који су у невољи.
У Шумадијској епархији на празник Светог Јована Златоустог прослављамо 10 година постојања Богословије „Свети Јован Златоусти“. У чему је значај богословског образовања и мислите ли да је наша Богословија оправдала своје постојање?
- Мислим да је прави благослов Божји што имамо такву школу на територији наше Епархије. За ових 10 година потврдила се и сваким даном се потврђује та предивна замисао владике Саве чија је жеља била да се она оснује. Нећу да говорим да ли је ова школа оправдала своје постојање, али сви они који су били меродавни да дају оцене, казали су и кажу и сада - иако можда нескромно звучи да ми поновимо - да је Богословија у Крагујевцу једна од најзначајнијих богословија у смислу припреме младих за служење Богу и за пастирску службу. Све генерације које су изашле из те школе у ових 10 година то потврђују. Мени као епископу остаје да будем благодаран првенствено Богу, а онда благодаран владики Сави, и у исто време благодаран и ректору и професорском кадру Богословије што дају све од себе да ова деца узрастају у Христу. Разговарајући са ректорима и професорима ја сам им и сам рекао да оцена јесте мерило знања, и да на критеријумима оцењивања морамо инсистирати, али да је исто тако важно и да се од њих стварају људи, да се изграђује њихов идентитет и да буду упознати са животом и Цркве и народа. И дивно је што поред настваног програма у Богословији постоје и неки други програми кроз које се ученици упознају и са болеснима и немоћнима. Ми имамо Народну кухињу у саставу Богословије, наши ученици посећују затворенике и носе им одређене дарове, све је то добро, јер једнога дана када постану свештеници знаће да не пада све са неба и да је на њима да помогну народу којем је помоћ потребна. И за крај да кажем да ми, наравно, не смемо да будемо задовољни оним што смо до сада постигли, иако имамо све разлоге да будемо задовољни, него увек морамо да тражимо да буде више и да буде боље.
Гордана Јоцић
(Извор: Радио Златоусти)
