Историја, архитектура

Кастаљан је смештен на источној падини Космаја, у атару села Неменикућа, на месту које мештани зову Зидине или Манастир. Остаци манастира су евидентирани од службе заштите 1963. године, да би након архелошких ископавања током 1969-1971. године био откривен манастирски комплекс који се састоји од цркве, конака, трпезарије и остатака некрополе.

У најстаријој аритектонској структури Кастаљана, могу се уочити две грађевинске фазе, прва (крај XIII-почетак XIV века) и друга (крај XIV писа из 1322. године и самом архитектонском облику цркве (једнобродна грађевина правоугаоне основе, зидана каменом, са једним кубетом – што је карактеристика рашке школе) манастир је могао настати у време када овим областима управља српски краљ Драгутин. Пртпоставку да је деспот Стефан Лазаревић президао цркву, конак и трпезарију, поред народне традиције, потврђују остаци декоративне пластике карактеристични за моравску архитектуру и историјски извори о депотовој везаности за космајско подручје. Трајање манастира може се пратити кроз цео XVI и XVII век све до Велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем, да би после вероватно дошло до разарања.

Црква је зидана у камену као једнобродна грађевина правоугаоне основе (дугачка је 12 и по, а широка 6 метара), са полукружном апсидом на источној и правоугаоном припратом на западној страни. Са унутрашње стране зидови су ојачани масивним призиданим пиластрима, по три уз јужни и северни зид, што указује на могућност постојања кубета. Црква је зидана од ломљеног камена, а споља и изнутра је била малтерисана. Кров је био двосливан, а под од камених плоча. Трагови фресака нису констатовани у наосу, већ у северозападном делу припрате, у доњим зонама зида. То су фрагменти фресака са представама драперија, стилизованих орнамената, делова ћириличних слова и других елемената карактеристичних за декорацију средњовековних цркава у Србији.

Јужно од цркве на благој падини био је саграђен велики конак који је затварао јужну страну манастирског комплекса. То је била репрезентативна грађевина правоугаоне основе (28 Х 5 и по метара). Састојала се из приземља и спратног дела. Главни прилази приземљу били су са спољне стране што значи да је овај део конака био издвојен од порте и да је служио за смештај каравана и путика који нису имали потребу да улазе у сам манастирски простор. Према остацима портала и преградних зидова видљиво је да је било пет већих просторија са посебним улазима. Спратни део конака имао је улаз са нивоа цркве и из узаног издуженог трема улазило се у монашке ћелије. Конак је био саграђен од камена и имао је двосливни кров.

Трпезарија је саграђена западно од цркве и конака и са те стране затвара манастирски комплекс. Правоугаоне је основе већих димензија (21 Х 8 и по метара) и састоји се од приземља и спратног дела. У приземље се улазило кроз два улаза, од којих је већи портал био засведен полуобличастим сводом од опеке и камена. Спратни део имао је ходник, предворје и велику одају за обедовање. У северном делу била је смештена кухиња са ложиштем.

На простору испред цркве откривена су три монашка гроба без икаквих белега и гробних прилога. То је део млађе некрополе настале од почетка XV века до гашења манастира, док су старији гробови из времена градње цркве почетком XIV века нађени у слоју испод темеља конака.

Литература:

1. М. Видаковић, Аутобиографија, Гланик СУД, XXX, Београд 1871, 119.
2. М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 66.
3. Ј. Вујић, Путешешествије по Сербији II, Београд 1902, 121.
4. К. Јовановић, Две старе цркве у Космају, Старинар III, Београд 1908, 181.
5. В. Марковић, Православно монаштво и манастири, Сремски Карловци 1920, 141
6. Б. Дробњаковић, Космај, Српски етнографски зборник XLVI, Београд 1930, 75.
7. В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950, 145.
8. Кастаљан, Археолошки споменици и налазишта II, Београд 1956, 197.
9. Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда, Београд 1964, 328, 545.
10. Г. Марјановић, Кастаљан, Неменикуће – манастирски комплекс, Археолошки преглед 11, Београд 1969, 234-236.
11. Б. Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београда, Београд 1973, 162-164.
12. М. Бајаловић Хаџи Пешић, Средњовековном Београду у походе (каталог изложбе), Београд 1978, 91.
13. Г. Марјановић Вујовић, Манастирски комплекс Кастаљан, Старинар, н. с. XXX, Београд 1979, 83-87.
14. О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Београд 1984, 100.
15. Е. Радуловић, Скупина моравских споменика без бочних кохни, Крушевачки зборник 4, Крушевац 1988/89, 54-55.
16. В. Ристић, Моравска архитектура, Крушевац 1996, 13, 176, 198, 217.
17. П. Пајкић, Опис манастира Епархије шумадијске, Српска православна епархија шумадијска 1947-1997, Шематизам, Крагујевац 1997, 234-236.
18. Б. Радић, П. Пајкић, Знаменитости Шумадије, Крагујевац 2007, 58-61.

Старешина манастира: крстоносни игуман Јефтимије (Јутрша), манастир Јошаница.
У манастиру тренутно нема житеља.