ПИТАЊЕ: Ваше Високопреосвештенство, пре неколико дана предводили сте молитвено прослављање петстогодишњице заснивања фрушкогорског манастира Крушедола, прошле године обележавање шестогодишњице постојања манастира Каленића, а припрема се светковање још неких великих црквених јубилеја наше Цркве, на пример прослава седамстогодишњице од градње космајског манастира Тресија.Реците, колико овакви скупови доприносе унапређењу нашег верског и црквеног живота, да ли се на тај начин међу савременим генерацијама учвршћује свест о важности црквеног предања?

ОДГОВОР: Сигурно је да доприносе буђењу духовности и узејамности међу људима, нарочито у Цркви. Доприносе саборнизовању, тако да кажем, Цркве, црквеног живота, а кроз то јединство самог друштва као таквог. Кроз такве саборе долази до израза оно што је најдубље у души народној и природно је та духовна дубина зрачи, одржава, и то не само оне који су се сабрали око светиње, око свете Чаше, око манастира, око обитељи, него и оне који су на ширим просторима. Тако се буди то памћење саборно у народу, сећање на свете Божије људе, на оне који су стварали културу, на градитеље, на оне који су уграђивали своје кости у те светиње, било градећи их и обнављајући их, било жртвујући себе кроз вијкове, као што је то обично било код нас увјек.

ПИТАЊЕ: Недавно је објављена књига „Катихезе“ светог Кирила Јерусалимског у Вашем преводу. Како стижете, имајући у виду многоструке обавезе, да се бавите научним радом, јер знамо да тако компликован текст као што су Кирилове „Катихезе“ није лако превести?

ОДГОВОР: Срећа моја да сам ја то преводио док сам био наставник на факултету и тако сам сад, уз помоћ умировљеног Владике херцеговачког др Атанасија, успео да приредим тај превод за штампу. И надам се да ће још понешто из ове области ускоро угледати светлост дана. А ево, када о томе говоримо, у последњих годину дана сам превео све Девтероканонске књиге Старог завета, књиге ширег канона Старог завета. Хвала Богу, успео сам да ове Девтероканонске књиге преведем са јелинског изворника, према преводу Седамдесеторице. А како је Владика Атанасије већ превео Књиге о Макавејима, ето, надам се да ћемо ове јесени коначно имати комплетну Библију Старог завета на српском језику, Иначе, ми смо били једини европски народ који није имао на свом језику потпуни Стари завет.

ПИТАЊЕ: Видимо да се врло често сусрећете са представницима сестринских православних Цркава, познати су ваши блиски односи са руским Патријархом Кирилом. Које су теме о којима разговарате?

ОДГОВОР: С обзиром да у последње вријеме замењујем Његову светост Патријарха Павла, по службеној дужности сам у прилици, хвала Богу, да будем на тим свеправославним сабрањима. Иначе, и раније сам учествовао на таквим скуповима, на овај или онај начин. Ево прошле јесени је био скуп свих патријараха у Цариграду, што је било значајно. На свим тим састанцима разговара се о  општеправославним питањима, као и  кроз општење са предстојатељима других помјесних Цркава. Посебно честе и плодне сусрете имамо са Цариградском и Московском патријаршијом, а обе су нама подједнако блиске и сродне. А наша Црква је увек играла једну трезвену улогу, обједињавајућу, никад се није сврставала у никакве блокове што се тиче овосвјетских проблема, а посебно, не дај Боже, ни у какве блокове који би постојали међу помјесним Црквама. Ми смо увек били за уравнотежене односе, јер је наше историјско искуство такво. Ето, и сада смо на тим позицијама, и у односима са Цариградом и са Московском патријаршијом. Били смо нарочито блиски са досадашњим предстојатељом Московске патријаршије, блажене успомене Патријархом Алексијем II, који је био наш велики молитељ пред Богом, тако да кажемо, бринуо је хришћански за наш народ и за нашу Цркву у овим распетим вријеменима. А и његов наследник, патријарх Кирил, који је као митрополит долазио толико пута овде код нас, поима све наше проблеме и зна све наше муке. Он се заиста максимално труди да нам помогне, као што се уосталом и ми трудимо, на свој начин, да помогнемо Руској помјесној Цркви, јер и Руска Црква има сличне проблеме по много чему као и наша Црква. После пада комунизма, дошло је до тих поларизација у поступку стварања нових држава, па се ту јавља изражен национализам, боље рећи етнофилетизам који је једна бољака савременог Православља, нарочито у овим преломним временима. И ту нам треба узејамне помоћи и сарадње, да би то пребродили и да би Црква могла да остане оно што је била кроз вијекове, уједињујућа и обједињујућа снага - и за појединце, и за породице и за заједнице народа и за све народе у свијету. Тако да је ту улога наше Цркве веома значајна.

ПИТАЊЕ: Учествовали сте у Крагујевцу у разговору о будућности средњег богословског школовања у нашој Цркви. Каква је судбина наших богословија, колико ће у њима остати традиционалног, а колико ће бити унето савременог и модерног?

ОДГОВОР: Наша Црква уопште, а сходно томе и наша просвијета, држе се оног јеванђељског начела – ново вино у мјехове нове. Ако сипамо ново вино у мјехове старе, онда ће се они подерати и вино ће се просути. Ето, то је управо и жеља наше Цркве, нашег Синода и Сабора, да вјечно ново вино Свјетлости Христове, која просвјећује све и свгда, увек сипамо у нове мјехове. Наравно, када кажемо нове, то не значи да ми сада измишљамо неке новотарије, него сипамо у оне мјехове у које је Црква кроз вијекове сипала, на начелима Живога передања свога у прошлости. Није то некаква мртва прича и неки костур прошлости. Мора се живјети Живи Живот Цркве Божије. И не само да се живи, него да се не умире, томе треба да буде подређено све што се догађа у Цркви. Све оно што се дотакло Живога Бога у било ком времену – то је живо. Бог није Бог мртвих, него је Бог живих. То сипање новог вина у нове мјехове, то је откривање тог Живог предања вијековне црквене просвијете, уз сагледавање, наравно, и токова у времену и простору. Токова који се тичу живота људске заједнице и савремених потреба човјекових. Треба да дође до крстоносног јединства вертикале и хоризонтале, предања Цркве и свакидашњег људског живљења и искуства и да се добијају права рјешења, надамо и прави програми и планови за наставу у нашој црквеној просвијети.

ПИТАЊЕ: Врло често сте у Шумадијској епархији и у врло блиском односу сте са нашим Епископом, Господином Јованом. Како живи Црква Божија у Шумадији?

ОДГОВОР: Шумадија је Шумадија, тајанствена и шумовита, и, што је најважније, жива! То је оно што је њено својство и онда кад изгледа да Шумадија спава, у њој буја живот, као што бива у свим шумовитим и каменитим пределима. Тако је, хвала Богу и сада, види се да буја црквени живот. Не само што се граде многе цркве и што се умножава број посленика на њиви Господњој и што Епархија има и просвијетни завод, па сада и радио. Дакле, не само због тога, него због тога што се на једном ширем плану осјећају ритмови новога живота и народног повртака Цркви, народног повратка богослужењу, оном што је одувек било жила куцавица црквеног живота. У једном историјском тренутку, на општем црквеном плану, та чињеница је била занемарена, нажалост била је занемарена и Света Литургија, богослужење, па се на мала врата уселио један тип морализма који није само морализам Јеванђеља него морализам овога света, природни неки морализам. Али, ако Црква спадне на такав ниво, онда црквена мисија губи своју дубину, јер ту дубину нам увјек открива, чува и преноси на нас Божанствена Литургија и богослужење као такво. Тако и молитва, тај живи додир са Живим Богом, који онда осветљава и наш свакидашњи живот и наше понашање, али и живот средине у којој живимо, та Свјетлост која просвјећује свје и свја. Кроз ту Свјетлост богослужења и молитве, данас, хвала Богу, видимо Цркву Божију у Шумадији.