„Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан, вели Спаситељ. И који љуби и цени сина више него мене није мене достојан“[3]. Који је то од људи икада смео да каже роду људском? Који философ, који научник, који мудрац, који цар, који краљ? – Нико! Све муком ћути и мучи се.
С каквим правом Спаситељ од нас тражи, и од мене и од тебе и од свакога од нас, да Њега више љубимо него родитеље, него своју браћу и сестре? Каква је то тајна? Јасно је, браћо моја, јасно доласком Господа Христа у овај свет. Јер Он, Он је дошао у овај наш земаљски свет, у ову тамницу смрти, да нам дарује Живот Вечни. И Он дарује Живот Вечни сваком ко верује у Њега. Као што је даровао Свима Светима, дарује и данас. Зато, ко од људи може дати Живот Вечни, пут Истине Вечне, пут Правде Вечне, Љубави Вечне и свега Божанскога?
И зато што је то донео свету и човеку, Господ има право да тражи да Њега више волимо неголи своју децу, и да Њега више волимо него ма кога. И да ништа и никога у овоме свету не претпостављамо Њему. Он да буде изнад свега, јер и јесте изнад свега. Ко је роду људском донео оно што је Он донео? Ко је такве дарове излио на род људски? Ко је дао огњене језике, ко је дао Духа Светога Цркви? Он! А са тим дао је све лекове за све наше болести.
А болест, главна болест и моја и твоја и сваког људског бића, јесте грех. Грех! Једино страшно у овоме свету, вели Свети Златоуст, то је грех. И заиста, једино страшно и за мене и за тебе јесте грех. Зато што грех производи смрт, смрт вуче у пакао, у царство ђавола. И Господ Благи није се постидео да постане човек, најпоруганије биће, најсрамније биће. Нема срамнијег бића од човека – све док се не сретне са Господом Христом, и док га Господ Христос не спасе те страшне ругобе и ругобности, коју ми имамо ако нисмо са Њим.
Ко је у овај свет увео оно што је најстрашније – смрт? Ко је увео? Човек! Људи су увели у овај свет. Нису ни тигрови, ни лавови, ни звериње, него – човек. И тиме постао најстрашнији и најубитачнији проналазач у роду људском. Пронашао је оно што ми по природи својој никад не би могли пронаћи а да не злоупотребимо своју слободну вољу. Човек је не само увео грех и смрт у овај свет, него и ђавола, нашег највећег непријатеља. Ко је могао да се бори са њим? Ми знамо, људи, поворка лешева… док Господ Христос ниј.е дошао у овај свет. Поворка лешева, то су људи.
Зато је Бог и постао човек, што је човек увео ђавола у овај свет, што је човек постао, такорећи, ђавочовек. И Господ, по великом човекољубљу Свом, силази у наш земаљски пакао, силази у наш земаљски смрад, у црвље. Шта је ова планета била без Господа Христа и пре Господа Христа? Шта, осим једна огромна мртвачница, а у њој људи, који овај свет и ову планету Божију засипају и потапају – чиме? Својим смрадом, својим гресима. „Нека се нико не хвали човеком“, пише Апостол Павле хришћанима.[4] Чиме се човек може хвалити? Та он је увео грех и смрт у овај свет, увео ђавола, нема хвале за њега. Једини који има право да се хвали човеком, то је Светитељ, то је Христов човек. Јер, Христов човек прво што победи у себи то је грех, а са њим смрт и ђавола. Светитељи су то доживели у највећој мери.
А сви смо ми позвани да будемо Светитељи. Пуно је Еванђеље тих позива и Благих вести, где се вели да смо ми позвани на светост. Да будемо свети као што је свет Господ, Који је дошао у овај свет[5]. А Светитељи су Божји постали мирис Христов овоме свету[6], како вели Апостол Павле. Испуњени Његовом Божанском Правдом, Небеском Љубављу, Небеском Добротом.
Светитељи су заиста постали мирис Христов у овоме свету. И тако је биће људско мило и Небу и земљи. Чиме су то они постали? И да ли ми можемо постати исто као што су они постали? Данашње Еванђеље то нам казује, ту Благовест: „Који год мене призна пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем мојим Који је на Небу; а који се одриче мене пред људима одрећи ћу се и ја њега“[7].
А шта је то вера? Који верује у Господа Христа, ето једине силе и моћи да са наше људске стране у душу своју уведемо Анђеле и Небески свет, и самог Господа Христа. И да из ње истерамо сваки грех, свако зло, сваког ђавола. И то што Светитељи Божији остварују у овоме свету, сваки хришћанин у малој или великој мери то остварује. Јер ми, ми се спасавамо вером у Господа Христа, у Његову милост, у Његову бескрајну љубав за човека. Он нам даје силе и зато је основао Цркву. Даје нам Духа Светога да бисмо ми могли савлађивати све што је греховно у нама, све што је зло, све што је ђавоље. Али, не треба мислити и говорити седећи: па ја нисам у тим слабостима, ја сам Христов, ја сам изнад свих људи.
Диван Светитељ Божји, Свети Максим Исповедник вели: Око нас непрекидно круже нечисти духови, и труде се да убаце у душу нашу ма коју прљаву мисао, прљаву жељу, да нас поведу са собом и да испуне душу нашу свим оним што је противно Христу. Зато је и вера, зато је и љубав, зато је и молитва. На првом месту и поврх свега, зато је Свето Причешће, јер ми Господа Христа примамо у себе. Није Господ дошао у овај свет само да буде поред тебе, него да буде у теби, да буде жива стваралачка Сила, и да Њиме живи сваки од нас.[8] Зато је Црква, како вели Свети Апостол Павле, тело Христово, и ми постајемо сутелесници Христови вером у Господа Христа.[9] То значи, постајемо живи чланови Његове Личности, Његовог Бића. И ти када кажеш једно Господе помилуј, ти се обраћаш Господу Христу Који је поред тебе и Који је у теби, ако си достојан, ако се трудиш да потиснеш из тебе оно што је грешно, оно што је зло, оно што је ђавоље. А Господ је дао сва средства за то: то су Свете Тајне и свете врлине.
Шта је покајање? То је највећи добротвор рода људског. Оно је васкрситељ из мртвих, васкрсава и мене и тебе из свакога греха, а то значи из сваке смрти, из свакога гроба. И гледајући човека и род људски кроз покајање еванђелско, ми морамо рећи: Гле, то је лако спасење! Како је лако спасити се! Тражи се од тебе оно што се тражи од разбојника на Крсту. Шта? Вера у Господа Христа Богочовека, Који је висио на Крсту поред њега, и зато и добио од Спаситеља одговор: Данас ћеш бити са мном у Рају[10]. Таква је сила покајања. Не треба набрајати многе Светитеље: Марију Египћанку, Марију Магдалену, Мојсеја Мурина разбојника, који се покајао и постао Светитељ; и пуно сличних разбојника и злочинаца, који су силом вере Христове спасли себе од греха, то значи, од смрти, од ђавола.
И Црква Христова сваки дан прославља много Светитеља: или једног, или десеторицу, или стотине, а данас прославља Све Светитеље. И казује нам тајну њихову и тајну нашу: да ништа не треба у овоме свету претпоставити Господу Христу. Отац и мајка си, нека између тебе и твоје деце увек буде Господ Христос, и онда, онда ће сав твој живот заиста бити хвала Богу. Онда твој живот неће бити срам и стид за Господа Христа. Али, не треба заборавити: није Господ Христос дошао само за Светитеље, него за свакога од нас. Што више греши човек, Господ је све већу милост показивао према њему, и показује. Он је дошао да грешнике зове на покајање, а не праведнике,[11] мада пред Њим нема праведника. Он је дошао да сваког извуче из његовог греха, из његове смрти, из његовог пакла. Примери тога су безбројни.
Међу Светитељима имате најразноврсније типове људи и личности, а сваки од њих лечи главну болест према њему у овоме свету, а то је грех. И борећи се против греха, нема боље апотеке, нема више лекова, него у рукама Господа Христа. Ма какав грех био у теби и на теби, не бој се – само веруј. И тада ће се десити велико чудо васкрсења твог личног – васкрсења душе твоје из мртвих. А душа васкрсава из мртвих, када се удаљи од греха кроз покајање, кроз молитву, кроз пост, и кроз све друге свете врлине.
А Светитељи су Божији оличење свих еванђелских врлина. Не можеш рећи: ја сам слаб човек, ето не могу, сувише су тешке заповести Христове. Како си слаб и зашто си слаб? Исто тело, исту душу, тело са пет чула имају сви Светитељи, и Апостол Павле и ти. Ни по чему се ми не разликујемо од Светител>а Божјих, него само по вољи, по слободној вољи, и по нашој ревности. Они су имали огромну веру и у тој ревности испуњавали заповести Божије. А ми, испитајмо себе саме, како се боримо против греха, и колико се боримо против греха. А имамо сигурна оружја против свакога греха, против сваке страсти, јер свака молитвена мисао, жеља, молитвени уздах, сваки дан поста, све то помаже теби и мени да се очистимо од свакога греха и да испунимо себе Божанском васкрсном силом.
Господ Христос се никога не стиди, и сећа те се. Ушао је у кућу цариника Закхеја[12]. Закхеј је био толико грешан човек да су јавно у његовом дому фарисеји и садукеји говорили у очи Спаситељу: Дошао си у кућу грешноме човеку. А Спаситељ одговара: Данас дође спасење кући овој. Ја сам дошао да зовем грешнике на покајање, а не праведнике.[13] Тако. IIIта се десило? Десило се да се Закхеј толико покајао, раздао све своје имање, све своје богатство, постао ученик Господа Христа и Апостол, и пострадао за Господа Христа. Ето каква је сила покајања! Шта Господ ствара од највећег грешника! Зато: Горе имајмо срце! како се вели у Светој Литургији. Сваки дан горе срце сваки човек да узнесе, јер Господ је дошао ради њега у овај свет, као што је дошао ради Закхеја и ради разбојника покајаног на Крсту.
Нека би Сви Светитељи Божји, на челу са Пресветом Богомајком, водили нас кроз овај свет, водили нас Црквом својом ка ономе свету, да бисмо се ослободили свих грехова, свих страсти, и свих својих зала, и свих својих ђавола. Када кренемо у онај свет, душом се растанемо од тела, да нас прихвате Светитељи Божији и проведу кроз страшна места и узнесу у Царство Небеско.
Васкрсли Господ васкрсе за свакога од нас. Послао је Духа Светога за свакога од нас, и непрекидно шаље. Ради чега? Ради тога да се припремимо за Живот Вечни, а уствари наш Живот Вечни одавде са земље почиње, да се вечно продужи у ономе свету. Зато, пазимо како живимо. Нека наш живот буде само припрема за онај свет, за онај живот. А Господ даје силе и снаге свакоме, кроз пост, кроз молитву, кроз Свето Причешће, кроз све свете врлине.
Нека би Пресвета Богомајка, на челу Свих Светитеља, и нас водила кроз овај живот, и све наше, и спасла нас од сваког зла и греха. Да би са Њом и са Свима Светима у ономе свету уживали блаженство у Господа Христа и славили Њега, Јединог Истинитог Бога у свима световима. Амин.
1974. године у манастиру Ћелије
НАПОМЕНЕ:
[1] Еванђеље по Матеју 10,32-33, 37-38 и 19,27-30
[2] Пар речи нечујно на магнетофону. – Прим. препис.
[3] Мт. 10,37
[4] Рм. 1,15.
[5] 1 Петр. 1,16
[6] 2. Кор. 2,15
[7] Мт. 10, 32-33
[8] 1 Јн. 4,9.
[9] Еф. 2. и 4. глава.
[10] Лк. 23,34
[11] Лк. 19,8,
[12] Лк. 19,5
[13] Лк. 19,78
