Јоаникије (Нешковић), владика шабачки (1849-1854) и ужички (1854-1873), са седиштем у Карановцу и манастиру Жичи, већи део живота везао је за манастир Каленић. Историју свог пострига, у којем је стасао у једног од најугледнијих српских архијереја XIX века, објавио је у Календару Таковацъ за 1867. годину.
Монастир Каленић, храм Ваведенија Пресвјатаја Богородици и присно Дјеви Марији, постоји у Окружју јагодинском до границе крагујевачке. Лежи на једној прекрасној равници међу великим горама, при реци зовомој Каленићкој, с лијеве стране. Основатељ му је био Стефан, деспот, син кнеза Лазара. Созидан је око 1410. године од тесаног камена, украшен споља са изрезаним каменим појасевима, са 9 округли прозора испод стреје, и са 9 велики доље на цркви, и са 8 на великом кубету; све изрезано украшенијем художественим од камена. Има два кубета; једно велико на великој цркви, а друго мање на средњој, и једна пирамида на олтару. У висину у великом кубету има 12 фати, у дужину 13 сва црква, и у ширину 5 ½ фати. Изнутра је сва црква измалана била, али од звјерообразни Турака са наџацима и из пушака ликови сви су искварени. Каленић је био између први задужбина српски краљева.
Но, у познија времена кад су Турци са свом Србијом завладали, и почели опустошавати, монастире пљенити и разоравати: око 1600. године, тад опљене, разоре и опусте и монастир Каленић, па је тако запуштен био скоро до 1700. године. Но у то вријеме дођу неки јеромонаси из Херцеговине, Морачког монастира, и донесу са собом неке утвари црквене, као кандила, на којима и сада стоји потпис, итд. Па они обнове и саграде с народом порушени монастир Каленић. Именом су били ти јеромонаси: Теодосије, Данило, Дионисије и Јанићије, који је поградио и поновио запушћени монастир Каменац у Гружи, с помоћу из Каленића, који је потом и припадао под Каленић. Ови су јеромонаси Каленићу повратили приличну част земље, које су му и пређе припадале, винограде и баштине у Богдању, Превешти и Калудри, па и парохију од владике биоградског за уживање получе. Монастир Каленић врло добро тад отпочне напредовати.
У вријеме Станише Млатишуме ти јеромонаси војевали су против Турака с њим. Има један Апостол, који је Млатишума приложио Каленићу. Па око 1740. године поставе игумана Василија, опет од њиове родбине (то јест морачанске), и други јеромонаси Леонтије Црепуљић из Калудре, и Максим, такође родом из Лијевча. Он је једног Турчина, злог силеџију, с неким Србима послао на вазда к Муамеду. Но и под њим је Каленић врло добро напредовао, као што стоји у црквеним књигама на потпису, и у средњој припрати, с десне стране овај натпис: „Обновисја и препокрисја с окрестними келијами својима, сеј свјати и божествени храм Ваведенија Пресвјатија Владичица нашеја Богородици и присно Дјеви Марији, трудом же и настојанијем господина Василија, с братијами својими, с поможенијем ктиторов: књаза Ђурђа, књаза Богдана, књаза Спасоја и књаза Савка, и са осталими ктитори, тогда свјати престол славеносрпски правјашчу господину Хаџи Калинику, патријарху, и господину митрополиту Јеремији, 1766. године.“ Тада из Каленића пограђен и поновљен у зидинама стари порушени монастир Орашје, у Темнићу, који је потом и припадао под Каленић. Василија су игумана Турци убили код винограда и баштина Каленишки у Богдању, око 1768. године. Сарањен је у Каленићу, с десне стране олтара. По њему постане Јосиф Вукашиновић игуман, синовац му. Тад дође и неки свештеник из Рудничког окружја, Обрад, и ту се закалуђери под именом Онисим (Крпачић звали су га), па он отпочне са игумановом помоћу из Каленића, и с народом пограђивати, и понављати стари у зидинама порушени монастир Ивковић, који је после био Каленићу метох.
Потом буде и Њемачка крајина, и подигне се неки Јован Кочо, трговац из Пањевца, испод Јагодине, па уза се, између других, позове и из Каленића, неког Исаију, јеромонаха (Ерцеговца) за ћата, а као врснога, и за друга против Турака, зато се после и пјевало: „Војску купи Кочо капетане, барјактара силна калуђера, по барјаку положио браду, па он учи Србе у параду“. Тада је Кочо приложио једно звоно у Каленић, које је изгорело у Прерадовцу. Онда од Турака буде попаљен овај монастир с ћелијама и зданијама 1788. године, 12. фебруарија, тј. у време Јосифа Другог, императора римског.
Но, по истеченију пет љета, паки исти монастир би возобновљен у вријеме Хаџи Мустај-паше, када је он Биоград од Њемаца опет примио, и тад је био игуман Јиосиф Вукашиновић, који је прву припрату тад призидао уз монастир Каленић. 1806. године исти игуман био је с Карађорђем на Врачару, кад је Биоград од Турака отет, и ту се разболи; дође у Каленић и престави се. Септемвра месеца ту 1811. године Карађорђе походи Каленић. По Јосифу постане игуман Нићифор, родом из Баната, знао је прекрасно писати, па и иконе малати; 1813. године он је поновио и препокрио монастир Каленић. Но, 1814. године у вријеме Хаџи-Проданове буне стану код њега долазити Светлићани Јаковљевићи и други, те им понешто прочита и напише, за које падне подозрење и на њега, те га с Јаковљевићима, и с другима из Лијевча, везана преко Јагодине у Биоград Ћерим-паши одагна, па 1815. године, 14. јануара после великог мучења, Турци га посијеку и главу му с другима код Стамбол капије на шиљак натакну. Он је био у једно око валичан, зато су га звали ћорави игуман из Каленића. До тога времена у монастиру Каленићу, имале су неке старинске привилегије, берати, фермани и старинска нека писма. Но, он жалосник злосрећни, како стану Турци на њега подозревати, све то баци у ватру, и у једној хлебној фуруни изгори, па јошт и старинске неке књиге рукописне да се у њима на било што нашло, и тако монастир Каленић остане без древности.
1814. године дођу два јеромонаха студеничка јошт при Никифору ту, Никодим и Ђерасим, и буду до устанка кнеза Милоша, па са Србима, тад ис вуда браћи у помоћи буду (виђи Историју од Ђерасима, шабачког владике од 1838. год., 54. страну). 1815. годдине у јесен дође с беличког логора Мелетије Никшић, архимандрит студенички, провидити монастире, ђе би се свети Краљ смјестио, кад се из Њемачке (Сријема) донесе, па између других монастира допадне му се Каленић, каоти скровито мјесто и при крају, те одма пише у Сријем Василију, архимандриту студеничком и јеромонаху Самуилу и прочима да управо дођу у Каленић са светим Краљем, које они и учине. Кад пренесу светог Краља 1815. године, 28. декембра дођу у Каленић. Дошли су тад из Сријема са светим Краљем, јеромонаси студенички: Василије, архимандрит, Самуил, Пајсије, Мојсеј и Гаврило; Ђерасима и Никодима застану ту. Дође Ђунисије из Студенице, Леонтије из Враћевшнице као Студеничани. Тад им изда господар Милош писмо, и препоручи кнезу љевачком Илији Вукомановићу из Сабанте да села Превеш, Горњи Дубич и Прњавор, свака глава преко године на недељу даје монастиру Каленићу по једног радника. То је рађено тако до 1839. године. 1816. године престави се архимандрит стари Василије студенички, фебруара у Каленићу. 1817. године постане Самуил архимандритом келенићким, и изда се монастиру Каленићу синђелија на сљедујућа села: Доброселицу, Надрље, Жупањевац, Богалинце, Малешево, Дубницу, Валујак, Пуљке, Брајиновац, Бјелоужић, Опорић, Калудру, Љепојевић, Сибницу, Превеш, Горњи Дубич и Прњавор, у којима је било 280 домова свега. Тад постане Макарије јеромонах, и Мелетије ђакон. 1818. године походи господар Милош монастир Каленић, и приложи један велики чирак на свету трпезу, па и друге прилоге за спомен својима. Исте године премину стари јеромонах Никодим. 1820. године постане Максим ђаконом.
Те године августа, о скупштини у Остружници одреди господар Милош с народом посланике за у Цариград, с којим буде одређен и архимандрит каленићки Самуил, те отиду октобра у Цариград. Те године поста школа у монастиру Каленићу, у којој је учио сиротне и манастирске ђаке ђакон Максим до 1825. године, а послије до 1831. године Јанићије, ђакон. Посланици су тад били ови у Цариграду у апсу у Бостанџијском конаку, кад су Турци патријарха Григорија обесили, па тек 1825. године пуште их, и тад архимандрит Самуил од тешког апса петогодишњег, јада и муке, августа месеца исте године умре у Цариграду, и буде сахрањен ту код цркве Свете Параскеве у Хосћоју (Самуило је са својим ђаконом Милованом око 1794. године у Ерчегама неког Кадрију Ступљанина злог, послао к Муамеду на вазда).
Од 1820. до 1827. године био је Пајсије настојатељ каленићки. 1822. године, 8. септембра и паки походи господар Милош с кнезовима и народом монастир Каленић. Те године дође јеромонах Нићифор студенички. 1823. године премину јеромонах Леонтије Студеничанин. Исте године обнови господар Милош монастир Каленић, и сагради се велики конак са западне стране на три боја у ком има 43 врата.
На истом конаку стоји овај натпис: „Сије келије сооружиша благоизволенијем и приложенијем благовјернаго государја и књаза српског Милоша Обреновића, благоизволенијем архиепископа и митрополита српског Агантангела, трудом же и иждивенијем архимандрита Самуила, и настојатеља Пајсија и јеромонаха Мојсеја, и прочаго братства, 1824. године, јулија 9-го“.
1825. године постану Максим ђакон јеромонахом. 1826. године поста Леонтије Станојевић јеромонах, и Јанићије Нешковић ђакон, 26. јулија. 1828. године поста Гаврил игуман каленићки, јулија 14. Те године премину јеромонах Леонтије Станојевић. 1830. године приложише једно звоно од три центе манастиру Каленићу игуман Гаврил, и јеромонаси Пајсије, Дионисије и Мојсеј. 1831. године престави се јеромонах стари Мојсеј у Каленићу, 4. септембра. Исте године узе Мелентије, митрополит српски, ђакона Јанићија Нешковића к себи у Биоград из Каленића, за митрополитског ђакона.
1832. године сагради се мали конак од јужне стране при монастиру Каленићу.
1833. године поврати се ђакон Јанићије из Биограда. Исте године, 24. септембра поста Јанићије јеромонах, и тад он ходи у Цариград с Петром, митрополитом српским, код кога и оста као придворни јеромонах до 1836. године, па се поврати опет у Каленић. 1833. године саградише Каленићани ћелије монастиру Студеници од западне стране на два боја. 1835. године походише млади кнежевићи Милан и Михаил монастир Каленић. Те године поста Мојсеј ђаконом, и премину монах Нићифор Студеничанин. 1836. године поста Мојсеј јеромонах, а Теофил ђакон.
1838. године преминуше јеромонаси Пајсије, јануара 28, а Дионисије, септемвра 8. Те године започну Каленићани зидати нове ћелије од јужно-западне стране у монастиру Студеници, и цркву Студеницу оправљати, под надзиранијем јеромонаха Јанићија Нешковића. Исте године постану Максим, јеромонах каленићки, членом Архидијецезалне конзисторије у Биограду. Исте године дође из Фрушке Горе ђакон Симеон у монастир Каленић, родом Гружанин. Исте године постао је поменути Јанићије член Конзисторије апелаторијалне. Тад поста Симеон јеромонах, па те године, 20. августа, пренесе се свети Краљ, Првовјенчани Стефан из Каленића у Студеницу. Тад у Каленићу поста Макарије настојатељ, који тамо заоста са још четири јеромонаха: Јанићијем, Мојсејом, Тепфилом и Симеоном. 1840. године сазда Макарије с братством од јужно-источне стране кулу за звона. Те године поста Николај ђакон. 1841. године поста Макарије игуман каленићки. Исте године приложи Јанићије у монастир Каленић двије златоткане одежде. Те године поста Николај јеромонах. 1842. године поста Јанићије член Архидијецезалне конзисторије у Биограду. Исте године поста Симеон каленићки настојатељ у монастиру Јошаници. Те године приложи владика Максим у монастир Каленић два звона; једно од 5 и по центи, а друго од две центе. Те године због подозрења у промени владе послат би владика Максим у монастир Студеницу на заточеније. Тад поменути Јанићије на Максимову молбу буде одређен за главног члена Конзисторије шабачке, и надзиратеља двора владичиног. 1843. године дође Максим владика из монастира Студенице са заточенија на заточеније у монастир Каленић. 1844. године, 5. јануара ноћу, убијен буде владика Максим и сахрањен у цркви каленићкој. А игуман Макарије и јеромонах Теофил буду одгнати преко Јагодине у Крагујевац, па по томе Макарија у Кулу гургусовачку, с другима на заточеније, а Теофила у Студеницу. 1844. године поврати се Јанићије из Шапца, те постане настојатељ каленићки; тад поста Јосиф ђакон. 1845. године погради и препокрије Правитељство монастир Каленић. Исте године поста Јанићије игуман каленићки. Исте године поврати се Теофил из Студенице у монастир Каленић. 1846. године походи књаз Александар Карађорђевић монастир Каленић. Исте године огради с братством игуман Јанићије каменим зидом четвороуголним и пространим монастир Каленић. Те године пуштен би Макарије из Куле гургусовачке. Тад оде Теофил за члена шабачке конзисторије. Те године поста ђакон Јосиф јеромонах, а Пахомије ђакон. 1847. године постане Јанићије архимандрит каленићки. Исте године ограниче се земље и баштине монастира Каленића, Правитељственом комисијом, од ког ограничења и писмена се издаду како од Комисије граничења, тако и од књаза Александра. 1848. године постављен би јеромонах Николај за члена Шабачке конзисторије. 1849. године поста Јанићије владика шабачки. 1850. године Максим други поста ђакон и јеромонах. 1851. године поста Теофил игуман каленићки. 1853. године приложи владика Јанићије монастиру Каленићу крст сребром окован и украшен, који вреди 50 дуката цесарски. 1854. године приложи исти владика Еванђеље оковано сребром; путир позлаћен с цијелијем прибором. Од имања јеромонаха Николаја, пострижника каленићког, који је био член Конзисторије шабачке од 1848. до 1853. године, и премину у Шапцу; овај прилог све вреди 150 дуката царски. 1857. године сазда Јанићије подрум, и на подруму цркву у Прерадовцу, на добрима каленићким. Те године походи јеромонах Мојсеј Божији Гроб (Јерусалим). Тада премину јеромонах Максим. 1859. године поста Макарије архимандрит Каленићки. Те године поста Јосиф, јеромонах каленићки, настојатељ раковачки. 1861. године поста Теофил, член Архидијецезалне конзисторије.
Монастир Каленић, храм Ваведенија Пресвјатаја Богородици и присно Дјеви Марији, постоји у Окружју јагодинском до границе крагујевачке. Лежи на једној прекрасној равници међу великим горама, при реци зовомој Каленићкој, с лијеве стране. Основатељ му је био Стефан, деспот, син кнеза Лазара. Созидан је око 1410. године од тесаног камена, украшен споља са изрезаним каменим појасевима, са 9 округли прозора испод стреје, и са 9 велики доље на цркви, и са 8 на великом кубету; све изрезано украшенијем художественим од камена. Има два кубета; једно велико на великој цркви, а друго мање на средњој, и једна пирамида на олтару. У висину у великом кубету има 12 фати, у дужину 13 сва црква, и у ширину 5 ½ фати. Изнутра је сва црква измалана била, али од звјерообразни Турака са наџацима и из пушака ликови сви су искварени. Каленић је био између први задужбина српски краљева.
Но, у познија времена кад су Турци са свом Србијом завладали, и почели опустошавати, монастире пљенити и разоравати: око 1600. године, тад опљене, разоре и опусте и монастир Каленић, па је тако запуштен био скоро до 1700. године. Но у то вријеме дођу неки јеромонаси из Херцеговине, Морачког монастира, и донесу са собом неке утвари црквене, као кандила, на којима и сада стоји потпис, итд. Па они обнове и саграде с народом порушени монастир Каленић. Именом су били ти јеромонаси: Теодосије, Данило, Дионисије и Јанићије, који је поградио и поновио запушћени монастир Каменац у Гружи, с помоћу из Каленића, који је потом и припадао под Каленић. Ови су јеромонаси Каленићу повратили приличну част земље, које су му и пређе припадале, винограде и баштине у Богдању, Превешти и Калудри, па и парохију од владике биоградског за уживање получе. Монастир Каленић врло добро тад отпочне напредовати.
У вријеме Станише Млатишуме ти јеромонаси војевали су против Турака с њим. Има један Апостол, који је Млатишума приложио Каленићу. Па око 1740. године поставе игумана Василија, опет од њиове родбине (то јест морачанске), и други јеромонаси Леонтије Црепуљић из Калудре, и Максим, такође родом из Лијевча. Он је једног Турчина, злог силеџију, с неким Србима послао на вазда к Муамеду. Но и под њим је Каленић врло добро напредовао, као што стоји у црквеним књигама на потпису, и у средњој припрати, с десне стране овај натпис: „Обновисја и препокрисја с окрестними келијами својима, сеј свјати и божествени храм Ваведенија Пресвјатија Владичица нашеја Богородици и присно Дјеви Марији, трудом же и настојанијем господина Василија, с братијами својими, с поможенијем ктиторов: књаза Ђурђа, књаза Богдана, књаза Спасоја и књаза Савка, и са осталими ктитори, тогда свјати престол славеносрпски правјашчу господину Хаџи Калинику, патријарху, и господину митрополиту Јеремији, 1766. године.“ Тада из Каленића пограђен и поновљен у зидинама стари порушени монастир Орашје, у Темнићу, који је потом и припадао под Каленић. Василија су игумана Турци убили код винограда и баштина Каленишки у Богдању, око 1768. године. Сарањен је у Каленићу, с десне стране олтара. По њему постане Јосиф Вукашиновић игуман, синовац му. Тад дође и неки свештеник из Рудничког окружја, Обрад, и ту се закалуђери под именом Онисим (Крпачић звали су га), па он отпочне са игумановом помоћу из Каленића, и с народом пограђивати, и понављати стари у зидинама порушени монастир Ивковић, који је после био Каленићу метох.
Потом буде и Њемачка крајина, и подигне се неки Јован Кочо, трговац из Пањевца, испод Јагодине, па уза се, између других, позове и из Каленића, неког Исаију, јеромонаха (Ерцеговца) за ћата, а као врснога, и за друга против Турака, зато се после и пјевало: „Војску купи Кочо капетане, барјактара силна калуђера, по барјаку положио браду, па он учи Србе у параду“. Тада је Кочо приложио једно звоно у Каленић, које је изгорело у Прерадовцу. Онда од Турака буде попаљен овај монастир с ћелијама и зданијама 1788. године, 12. фебруарија, тј. у време Јосифа Другог, императора римског.
Но, по истеченију пет љета, паки исти монастир би возобновљен у вријеме Хаџи Мустај-паше, када је он Биоград од Њемаца опет примио, и тад је био игуман Јиосиф Вукашиновић, који је прву припрату тад призидао уз монастир Каленић. 1806. године исти игуман био је с Карађорђем на Врачару, кад је Биоград од Турака отет, и ту се разболи; дође у Каленић и престави се. Септемвра месеца ту 1811. године Карађорђе походи Каленић. По Јосифу постане игуман Нићифор, родом из Баната, знао је прекрасно писати, па и иконе малати; 1813. године он је поновио и препокрио монастир Каленић. Но, 1814. године у вријеме Хаџи-Проданове буне стану код њега долазити Светлићани Јаковљевићи и други, те им понешто прочита и напише, за које падне подозрење и на њега, те га с Јаковљевићима, и с другима из Лијевча, везана преко Јагодине у Биоград Ћерим-паши одагна, па 1815. године, 14. јануара после великог мучења, Турци га посијеку и главу му с другима код Стамбол капије на шиљак натакну. Он је био у једно око валичан, зато су га звали ћорави игуман из Каленића. До тога времена у монастиру Каленићу, имале су неке старинске привилегије, берати, фермани и старинска нека писма. Но, он жалосник злосрећни, како стану Турци на њега подозревати, све то баци у ватру, и у једној хлебној фуруни изгори, па јошт и старинске неке књиге рукописне да се у њима на било што нашло, и тако монастир Каленић остане без древности.
1814. године дођу два јеромонаха студеничка јошт при Никифору ту, Никодим и Ђерасим, и буду до устанка кнеза Милоша, па са Србима, тад ис вуда браћи у помоћи буду (виђи Историју од Ђерасима, шабачког владике од 1838. год., 54. страну). 1815. годдине у јесен дође с беличког логора Мелетије Никшић, архимандрит студенички, провидити монастире, ђе би се свети Краљ смјестио, кад се из Њемачке (Сријема) донесе, па између других монастира допадне му се Каленић, каоти скровито мјесто и при крају, те одма пише у Сријем Василију, архимандриту студеничком и јеромонаху Самуилу и прочима да управо дођу у Каленић са светим Краљем, које они и учине. Кад пренесу светог Краља 1815. године, 28. декембра дођу у Каленић. Дошли су тад из Сријема са светим Краљем, јеромонаси студенички: Василије, архимандрит, Самуил, Пајсије, Мојсеј и Гаврило; Ђерасима и Никодима застану ту. Дође Ђунисије из Студенице, Леонтије из Враћевшнице као Студеничани. Тад им изда господар Милош писмо, и препоручи кнезу љевачком Илији Вукомановићу из Сабанте да села Превеш, Горњи Дубич и Прњавор, свака глава преко године на недељу даје монастиру Каленићу по једног радника. То је рађено тако до 1839. године. 1816. године престави се архимандрит стари Василије студенички, фебруара у Каленићу. 1817. године постане Самуил архимандритом келенићким, и изда се монастиру Каленићу синђелија на сљедујућа села: Доброселицу, Надрље, Жупањевац, Богалинце, Малешево, Дубницу, Валујак, Пуљке, Брајиновац, Бјелоужић, Опорић, Калудру, Љепојевић, Сибницу, Превеш, Горњи Дубич и Прњавор, у којима је било 280 домова свега. Тад постане Макарије јеромонах, и Мелетије ђакон. 1818. године походи господар Милош монастир Каленић, и приложи један велики чирак на свету трпезу, па и друге прилоге за спомен својима. Исте године премину стари јеромонах Никодим. 1820. године постане Максим ђаконом.
Те године августа, о скупштини у Остружници одреди господар Милош с народом посланике за у Цариград, с којим буде одређен и архимандрит каленићки Самуил, те отиду октобра у Цариград. Те године поста школа у монастиру Каленићу, у којој је учио сиротне и манастирске ђаке ђакон Максим до 1825. године, а послије до 1831. године Јанићије, ђакон. Посланици су тад били ови у Цариграду у апсу у Бостанџијском конаку, кад су Турци патријарха Григорија обесили, па тек 1825. године пуште их, и тад архимандрит Самуил од тешког апса петогодишњег, јада и муке, августа месеца исте године умре у Цариграду, и буде сахрањен ту код цркве Свете Параскеве у Хосћоју (Самуило је са својим ђаконом Милованом око 1794. године у Ерчегама неког Кадрију Ступљанина злог, послао к Муамеду на вазда).
Од 1820. до 1827. године био је Пајсије настојатељ каленићки. 1822. године, 8. септембра и паки походи господар Милош с кнезовима и народом монастир Каленић. Те године дође јеромонах Нићифор студенички. 1823. године премину јеромонах Леонтије Студеничанин. Исте године обнови господар Милош монастир Каленић, и сагради се велики конак са западне стране на три боја у ком има 43 врата.
На истом конаку стоји овај натпис: „Сије келије сооружиша благоизволенијем и приложенијем благовјернаго государја и књаза српског Милоша Обреновића, благоизволенијем архиепископа и митрополита српског Агантангела, трудом же и иждивенијем архимандрита Самуила, и настојатеља Пајсија и јеромонаха Мојсеја, и прочаго братства, 1824. године, јулија 9-го“.
1825. године постану Максим ђакон јеромонахом. 1826. године поста Леонтије Станојевић јеромонах, и Јанићије Нешковић ђакон, 26. јулија. 1828. године поста Гаврил игуман каленићки, јулија 14. Те године премину јеромонах Леонтије Станојевић. 1830. године приложише једно звоно од три центе манастиру Каленићу игуман Гаврил, и јеромонаси Пајсије, Дионисије и Мојсеј. 1831. године престави се јеромонах стари Мојсеј у Каленићу, 4. септембра. Исте године узе Мелентије, митрополит српски, ђакона Јанићија Нешковића к себи у Биоград из Каленића, за митрополитског ђакона.
1832. године сагради се мали конак од јужне стране при монастиру Каленићу.
1833. године поврати се ђакон Јанићије из Биограда. Исте године, 24. септембра поста Јанићије јеромонах, и тад он ходи у Цариград с Петром, митрополитом српским, код кога и оста као придворни јеромонах до 1836. године, па се поврати опет у Каленић. 1833. године саградише Каленићани ћелије монастиру Студеници од западне стране на два боја. 1835. године походише млади кнежевићи Милан и Михаил монастир Каленић. Те године поста Мојсеј ђаконом, и премину монах Нићифор Студеничанин. 1836. године поста Мојсеј јеромонах, а Теофил ђакон.
1838. године преминуше јеромонаси Пајсије, јануара 28, а Дионисије, септемвра 8. Те године започну Каленићани зидати нове ћелије од јужно-западне стране у монастиру Студеници, и цркву Студеницу оправљати, под надзиранијем јеромонаха Јанићија Нешковића. Исте године постану Максим, јеромонах каленићки, членом Архидијецезалне конзисторије у Биограду. Исте године дође из Фрушке Горе ђакон Симеон у монастир Каленић, родом Гружанин. Исте године постао је поменути Јанићије член Конзисторије апелаторијалне. Тад поста Симеон јеромонах, па те године, 20. августа, пренесе се свети Краљ, Првовјенчани Стефан из Каленића у Студеницу. Тад у Каленићу поста Макарије настојатељ, који тамо заоста са још четири јеромонаха: Јанићијем, Мојсејом, Тепфилом и Симеоном. 1840. године сазда Макарије с братством од јужно-источне стране кулу за звона. Те године поста Николај ђакон. 1841. године поста Макарије игуман каленићки. Исте године приложи Јанићије у монастир Каленић двије златоткане одежде. Те године поста Николај јеромонах. 1842. године поста Јанићије член Архидијецезалне конзисторије у Биограду. Исте године поста Симеон каленићки настојатељ у монастиру Јошаници. Те године приложи владика Максим у монастир Каленић два звона; једно од 5 и по центи, а друго од две центе. Те године због подозрења у промени владе послат би владика Максим у монастир Студеницу на заточеније. Тад поменути Јанићије на Максимову молбу буде одређен за главног члена Конзисторије шабачке, и надзиратеља двора владичиног. 1843. године дође Максим владика из монастира Студенице са заточенија на заточеније у монастир Каленић. 1844. године, 5. јануара ноћу, убијен буде владика Максим и сахрањен у цркви каленићкој. А игуман Макарије и јеромонах Теофил буду одгнати преко Јагодине у Крагујевац, па по томе Макарија у Кулу гургусовачку, с другима на заточеније, а Теофила у Студеницу. 1844. године поврати се Јанићије из Шапца, те постане настојатељ каленићки; тад поста Јосиф ђакон. 1845. године погради и препокрије Правитељство монастир Каленић. Исте године поста Јанићије игуман каленићки. Исте године поврати се Теофил из Студенице у монастир Каленић. 1846. године походи књаз Александар Карађорђевић монастир Каленић. Исте године огради с братством игуман Јанићије каменим зидом четвороуголним и пространим монастир Каленић. Те године пуштен би Макарије из Куле гургусовачке. Тад оде Теофил за члена шабачке конзисторије. Те године поста ђакон Јосиф јеромонах, а Пахомије ђакон. 1847. године постане Јанићије архимандрит каленићки. Исте године ограниче се земље и баштине монастира Каленића, Правитељственом комисијом, од ког ограничења и писмена се издаду како од Комисије граничења, тако и од књаза Александра. 1848. године постављен би јеромонах Николај за члена Шабачке конзисторије. 1849. године поста Јанићије владика шабачки. 1850. године Максим други поста ђакон и јеромонах. 1851. године поста Теофил игуман каленићки. 1853. године приложи владика Јанићије монастиру Каленићу крст сребром окован и украшен, који вреди 50 дуката цесарски. 1854. године приложи исти владика Еванђеље оковано сребром; путир позлаћен с цијелијем прибором. Од имања јеромонаха Николаја, пострижника каленићког, који је био член Конзисторије шабачке од 1848. до 1853. године, и премину у Шапцу; овај прилог све вреди 150 дуката царски. 1857. године сазда Јанићије подрум, и на подруму цркву у Прерадовцу, на добрима каленићким. Те године походи јеромонах Мојсеј Божији Гроб (Јерусалим). Тада премину јеромонах Максим. 1859. године поста Макарије архимандрит Каленићки. Те године поста Јосиф, јеромонах каленићки, настојатељ раковачки. 1861. године поста Теофил, член Архидијецезалне конзисторије.
