Хришћанство је производ религијског живота позног јудаизма. Скорашња открића, као што су такозвани свици с Мртвог мора, бацили су ново светло на овај период јеврејске религије и прављене су паралеле између аскетске побожности религијске секте која је у то време живела на обалама мртвог мора и Исусове месијанске поруке. Очигледно је да постоје упадљиве сличности, али и једна велика разлика. То је чињеница да се хришћанска објава (kerygma) није зауставила код Мртвог мора или на граници Јудеје, него је превазишла своју искључивост и локалну изолованост и продрла у свет који ју је окруживао. То је био свет који је обједињавала и којим је владала грчка цивилизација и грчки језик. Ово је била пресудна чињеница у развоју хришћанске мисије и њеном ширењу у Палестини и изван ње. Овоме су претходила три века светске експанзије грчке цивилизације током хеленистичког периода, који су класичари дуго занемаривали, јер нису излазили из оквира класичног доба Грчке.

У апостолском добу први ступањ хришћанског хеленизма јесте употреба грчког језика. Налалазимо га у списима Новог завета и то се наставља у постапостолским временима, времену такозваних апостолских отаца. То је изворно значење речи hellenismos. Питање језика нипошто није било неважно. Са грчким језиком у хришћанску мисао ушао је читав свет појмова, категорија мишљења, наслеђених метафора и истанчаних конотација значења. Очигледно објашњење брзог прихватања хришћанства у окружењу, од саме прве генерације, јесте то што је (1) хришћанство било јеврејски покрет, а Јевреји су од Павловог времена били хеленизовани и то не само у јеврејској дијаспори него, у знатном степену, и у самој Палестини, и (2) што су се хришћански мисионари прво окренули овом хеленизованом делу јеврејског народа. Тај део јерусалимске заједнице апостола, који се у шестом поглављу Дела апостолских називају „хеленисти“, био је расут широм Палестине и у следећој генерацији започео је с мисионарским делатностима. Стефан и сви они имали су права грчка имена: Филип, Никанор, Прохор, Тимон, Пармен, Никола, и потицали су углавном из јеврејских породица које су, једну или више генерација, биле хеленизоване. Име нове вере, хришћани, поникло је грчком граду Антиохији, у којем су ови хеленизовани Јевреји почели да спроводе своју хришћанску мисију (Дап 11, 26). Грчки језик се говорио у синагогама широм Медитерана, што се види из примера Филона из Александрије, који свој књижевни грчки није користио за нејеврејску публику него за врло образоване Јевреје. Велико следбеништво нејеврејских прозелита не би се развило да нису били у стању да разумеју језик којим се говорило на јеврејском богослужењу у синагогама у расејању. Читава Павлова мисионарска делатност била је заснована на овој чињеници. Његове расправе с Јеврејима којима се обраћао на својим путовањима и које је покушавао да приближи Христовом јеванђељу биле су на грчком језику и са свим истанчаностима грчке логичке аргументације. Обе стране нису наводиле Стари завет према јеврејском оригиналу него према грчком преводу (Септуагинта).

Независно од новог облика logia, збирке Исусових изрека, и euangelia, хришћански писци апостолског доба користили су књижевне облике грчке посланице, по угледу на грчке филозофе и посланица или praxeis, дела и учења мудрих или познатих људи о којима су говорили њихови ученици. Даљи развој хришћанске књижевности у добу апостолских отаца, који је пратио ове смернице, донео је и друге форме као што су didahe (учење дванаест апостола), апокалипса и проповед. Ова последња преузела је карактеристике напада и дијалога популарне грчке филозофије, што је био покушај да се учења киничара, стоика и епикурејаца приближе људима. И Пагани су у Египту употребљавали облик мартирологија (од martyr = мученик), која се ту развила у време апостола, током религијске борбе између Египћана и Јевреја, пре него што је хришћанска мертиролошка књижевност уопште и настала. Морамо се суочити са постојањем религијских расправа, у хеленистичким временима као средством за propaganda fides многих секти, мада су биле пролазне и нису сачуване.  Платон помиње орфичке расправе које су чланови те секте делили идући од куће до куће, а Плутарх у својим Упутствима за тек ожењене људе саветује жену да на задња врата не пушта странце који покушавају да  прокријумчаре своје расправе које пропагирају своју религију, јер то може охладити односе између ње и мужа. У Јаковљевој посланици наилазимо на израз „точак рођења“, који нам је познат из орфичке религије (Јак 3, 6). Аутор га је морао узети из неке орфичке расправе. Оне су подсећале једна на другу и повремено позајмљивале изразе. Једна од ових група су били питагорејци, који су проповедали „питагорејски“ начин живота и као свој симбол користили Y, знак за раскрсницу на којој човек мора да се одлучи којим путем да крене, добрим или лошим. У хеленистичким временима срећемо ово учење о два пута, које је, наравно, веома старо (оно се, на пример, јавља код Хесиода), у популарној филозофској расправи Слика Кебесова, у којој се описује слика два пута која је нађена у заветним даровима храма. Она је полазиште за филозофску моралну проповед, олтар непознатог бога, што Павле у делима апостолским 17 користи у свом нападу. Најстарији хришћански катихизам који је откривен у деветнаестом веку и који се зове Учење дванаест апостола, нуди исто учење о два пута као суштину хришћанског учења, које оно спаја са светим тајнама крштења и причешћа. Очигледно је да су они додати као карактеристично хришћански елемент, јер два пута су преузета из неке прехришћанске расправе. Ова врста полулитературе укључивала је књиге које су садржавале етичке афоризме, као што је стара расправа О душевном спокојству, оца атомистичке филозофије Демокрита. Њен почетак гласи: „Ко хође да живи спокојно, нека не предузима много ни у приватном ни у јавном животу.“ Књига је била веома позната и веома читана. Био сам запањен када сам у Јермином Пастиру нашао ово упутство преображено у хришћанску заповест у следећем облику: „Клоните се многих делатности и никада нећете застранити. Јер они који се упуштају у многе делатности, праве и многе грешке, и препуштајући се различитим делатностима, они не служе свом господару.“ Дакле, као што је Филон из властитог искуства знао да каже, „стари новчић се поново ставља у употребу кад му се стави жиг“.

Рана хришћанска мисија је оно што је приморало мисионаре или апостоле да користе грчке литерарне и говорне облике у обраћању хеленизованим Јеврејима којима су се прво окренули и које су сретали у великим градовима медитеранског света. Ово је постало још неопходније када је Павле пришао не-Јеврејима и почео да их преобраћа. Ова реторичка делатност била је карактеристика грчке филозофије у хеленистичким временима. Различите школе покушавале су да нађу следбенике служећи се реторичким говорима у којима су своје филозофско знање или догму препоручивале као једини пут ка срећи. Ову врсту речитости прво налазимо у учењу грчких софиста и Сократа као што се он појављује у Платоновим дијалозима. Чак и реч „преобраћење“ потиче од Платона, јер је усвајање филозофије првенствено значило промену живота. Иако је прихватање тога различито мотивисано, хришћанска објава говори о незнању људи и обећава да ће им пружити боље знање и, као и све филозофије, позива се на господара и учитеља који поседује и открива истину. Ту сличну ситуацију у којој су се нашли грчки филозофи и хришћански мисионари, ови други су искористили. Бог филозофа био је другачији од богова традиционалног паганског Олимпа, а филозофски системи хеленистичког доба служили су њиховим следбеницима као нека врста духовног уточишта. Хришћански мисионари ишли су њиховим стопама и, ако можемо веровати извештајима у делима апостолским, они су чак повремено и позајмљивали аргументе од својих претходника, нарочито онда када су се обраћали образованој грчкој публици.

Ово је пресудан тренутак у судару Грка и хришћана. Будућност хришћанства, као светске религије, зависила је од тога. Аутор Дела апостолских јасно је то видео када је пустио Павла да посети Атину, интелектуални и културни центар класичног грчког света и симбол његове историјске традиције, и на том поштовања достојном месту, Ареопагу, проповеда о непознатом богу публици састављеној од стоичких и епикурејских филозофа (представницима крајње мете хришћанства – класичног грчког света, Дап 17, 17 и даље). Он наводи стих грчког песника – „Ми смо његово потомство“; његови аргументи углавном су стоички и циљ им је да убеде образован филозофски ум. Да ли је ова незаборавна сцена историјска или је требало да драматизује историјску сцену почетка интелектуалне борбе између хришћанства и класичног света, јасно открива постављање позорнице како је аутор дела то разумео. Расправа захтева заједничку основу, иначе не би била могућа. За такву основу Павле је узео грчку филозофску традицију која је била најрепрезентативнији део онога што је у то време било живо у грчкој култури. Каснији хришћански писац, аутор дела апостола Филипа, намеру Дела апостолских тумачи на исти начин: опонашајући наша канонска Дела апостолска, његови протагонисти, као и Павле, долазе у Атину и о истом питању говоре истој врсти публике. Његов апостол Филип каже: „Дошао сам у Атину да бих вам открио Христову paideju.“ То је заиста оно што је аутор наших Дела желео да уради. Називајући Хришћанство Христовом paidejom, имитатор наглашава апостолову намеру да хришћанство представи наставком класичне грчке paideje. Било би логично да то прихвате они који су поседовали старију идеју. Истовремено, он сугерише да је стављањем Христа у средиште нове културе класична paideja истиснута. Античка paideja постала је тако њен иструмент.

Преносимо прво поглавље из књиге Вернера Јегера (Werner Jager) Rano hrišćanstvo i grčka paideja (Early Christinaity and Greek Paideia, 1961), објављену 2007. године у београдском Службеном гласнику (90 страна, превео с енглеског Бранимир Глигорић) у којој се налазе Јегерова предавања одржана 1960. године на Универзитету Харвард.

„Ранохришћанска мисао је стална тема Јегеровог (1888-1961) научног интересовања... У средишту занимања је наиме однос хришћанства према грчкој култури, трагање за исходиштима хришћанске теологије у грчкој култури и филозофији. С једне стране, хришћанство је за Јегера баштиник и утолико чувар трајних вриједности античког хеленског духовног свијета, а с друге стране, мимо хришћанства незамисливо је културно саморазумијевање савремене цивилизације. Као што грчки дух, наравно критички и оплемењено адоптиран, морамо урачунати када говоримо о хришћанству, тако морамо урачунати и хришћанско предање када се ради о обликовању душе европског човјека“ (проф. др Богољуб Шијаковић)