Узлеће брзо ум мој,
Пожелевши да се причести
Силе појавне светлости;
Али пак циљ је ума – нетварна светлост,
А он неће пут да сврши у силама
За границом сваке твари.
Тако; и све пак неуморно
Он стреми пређаћњем циљу:
Он и ваздух облеће,
И на небеса се успиње,
И прожима бездане,
Игранице свемира
Ум својом прелази мишљу.
Узалуд! Све, што он налази,
Тварно је; циљ, као у старини, је далеко...
Али, по цену напора великих
Понирући у себе, у себи пак
Затичем свет тражени.
У самом стецишту срца
Видим зубљу, као сунца
Круговидно приличје...
Ствари видне напустив
И за невидне прионув,
Ја примам дар велики:
озерцавати, љубити нетварност.
Одрешити се потпуно
Од свега што настаје
И одмах пак ишчезава,
И умом сјединити се
Са Беспочетним, Безграничним,
И Нетварним, и Невидним.

Превео Илија Марић