Сутра је празник. Своју светлост меку
Кандило баца и собу ми зари.
Сам сам. Из кута бије сахат стари,
И глухи часи неосјетно теку.

На пољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Ко друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка
Помрлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била ко врт један,
Где је ко поток текла срећа кротка.

Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљен вири. Лако се таласа
Измирне пламен и благослов таји.

Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте лојане свијеће
Ми, дјеца, сјели као какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастог дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљку, отац сио,
Пружио чибук, и дим се колута;
Његова мис'о надалеко лута,
И поглед блуди сањив, благ, и мио.

Уза њ, тек малко на шиљету ниже,
Ко символ среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.

У то би халка закуцала. – „Петар!“
- Ускликне отац: - „Он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело –
Отворите му!“ И ми сви, ко вјетар,

Трчи и врата пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.

Са новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто –
Сучући брке, стари сусед вјешто
Почео би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми,
Све док не би довршио чича.

Затим би отац, ведар ко сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почо, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана...

Мени је било ко да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
просипа меке пахуљице нове...

О мили часи, како сте далеко!
Ви драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба... Моје срце тавно...
И без вас више ја среће не стеко' ...

Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам... У нијемој сјени
Никога нема. Сам, ко камен, ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени...

Но док ми мутни боли срце косе,
Ко студен травку уврх крша гола,
Из мојих књига, са прашљива стола,
Ја чујем шушањ ко вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме.
Све књиге старе, снови чежње дуге –
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов шумор ко да пада на ме...

Сањам ли? Ил би ово јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, ко са грана,
И по соби ми свуд развише крила...
    
Све су свјетле!... Све у бл'јеску стоје!...
Једна около кандила се вије,
А нека болно, ко да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје;

Неке бијеле, као љиљан прави,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви...

Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил'ма трепте и шуште ко свила;
А једна лако, врхом свога крила,
Са цвркутом топлим додирну ми чело,

Ко да би хтјела збрисати сјен туге...
И слушај! Редом запјеваше оне!...
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни ко лук младе дуге:

„Не тужи! С болом куда ћеш и где би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију,
Што своје душе на зв'јездама грију, -
Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.

Ми здружујемо душе људи свије' !
Мртве са живим вежу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло ко кап сунца златна“...

И акорд звони... Све у сјају јачем
кандило трепти и собу ми зари...
Из кутка мукло бије сахат стари.
Ја склопим очи и од среће плачем...