Апостол Павле се назива Апостолом народа, док је апостол Јован, Апостол љубави. Он је сву своју мржњу према Христу и Његовим следбеницима претворио у љубав према Христу и Цркви. Зато апостол Павле свуда ставља љубав Божију као узрок свега учињеног ради нас, свега што се догодило и онога што ће се догодити. А за њим, тако чине и други свети Оци, конкретно свети Јован Златоусти, који каже: "Љубав Божија је спојила земљу са небом; љубав Божија је посадила човека на Царски престо; љубав Божија је показала Бога у телу на земљи; љубав Божија је Господара учинила слугом; љубав Божија је за непријатеља дала Љубљенога, за мрзитеље - Сина, за слуге - Господара, за људе - Бога, за робове - Слободнога. И није се на томе зауставила, него нас је позвала и на веће ствари."
Та љубав Божија, по Апостолу, излила се и излива се на нас кроз Љубљенога, "у Љубљеноме", како он каже у Посланици Ефесцима. Једино кроз Њега, и у Њему, и ради Њега, љуби нас Вечни Отац, и зато у Њему почива све благовољење Божије за нас, и сабира се сва човекољубива Икономија = Домострој Његов за нас. Зато у изразу Апостоловом "у Љубљеноме" можемо видети сву Икономију спасења. То је разлог што се и Христос, кога проповеда апостол Павле целим својим бићем, у Светом Писму често назива "Љубљени" и "Вољени".
Говорити о Павлу, значи говорити о Христу и Цркви. По њему: Црква је Христос. Не само Божанска природа, или само људска, него сједињење двеју природа; то сједињење управо јесте Оваплоћење Логоса - Христа. Тако, по Павлу, Црква је тело Христово управо зато што се у њој догодила, једном за свагда, и продужује се кроз векове, кроз Свете Тајне, потресна тајна мешања тварнога са нетварним, обесмрћења и овековечења свега. То је та "нова твар" - Црква. И зато апостол Павле и каже: "Ко је у Христу нова је твар". Због тога, када Оци Цркве говоре Христос, истоврсмено подразумевају и Цркву; када говоре Божанска Евхаристија, Крштење и уопште свете Тајне, опет подразумевају Цркву. Али, и поред успешног еклисиолошког истраживања, данас постоји опасност да се Црква посматра и изучава споља, као један "објекат" изван нас. Зато нам је за све потребно искуство Православне Цркве.
Овај став Цркве представљен је и на иконама Православне црквене традиције, на којима нема перспективе која од гледаоца улази у слику, као што је то случај у западњачкој традицији. Уместо тога, перспектива је из лика са слике према гледаоцу. Ово би се могло назвати и обрнутом перспективом Православне иконографије, и без сумње, за оне уметнике који су прошли сликарске школе, ово може изгледати једна врло наивна врста перспективе. Али, оно што треба овде схватити, када говоримо о иконама, то је да Бог и светитељи на иконама "долазе" да нас поздраве, да нас сретну, као да је небо овде присутно да би обогатило наш свакодневни живот. Кроз ово и овакво схватање можемо да схватамо и разумевамо време.
Свете иконе јесу и уметничка дела и споменици културе и опште-човечанско културно наслеђе, али и много више од тога: оне су документа хришћанске вере, вере у тајни и непролазни смисао и боголикост лика људског, хришћанске личности светитеља као истинских људи. Први такви истински људски лик пројавио је сам Христос. Уметнички лик на светим иконама је достојаније наше љубави и поштовање и кроз њих се видљиво испољава непролазна лепота и достојанство у личности човекољубивог Господа Христа као Богочовека, и такође, неприкосновена вредност и лепота непролазног Христолика у личности човека. Свете иконе нам на видљив начин пројављују ту боголикост и христоликост, то јест, оно што човека управо и чини човеком - дивном и боголиком живом личношћу, вредним и способним за вечну лепоту, за вечни истински живот у љубави са Богом и другим људима. Људско биће је у назначењу створено боголико и богоподобно и управо је зато Син Божији постао човек, оваплотио се и очовечио, да би лично показао и у Себи пројавио боголепоту човека као најмилијег створења Божијег, назначеног за вечног пријатеља и сина Божијег. Свете иконе, у храмовима и по домовима, стално нас видљиво подсећају на истину човекољубља Божијег и боголикости људске. Као свети уметнички ликови, пред којима са љубављу и поштовањем стојимо, посматрамо их, молимо се; црквене иконе нас литургијски узводе ка светом Прволику, прослављеном на небу светим људима, како је то рекао свети Василије Велики.
Гледајући иконе, сећамо се побожног живота оних који су на њима представљени, и то нас побуђује да се угледамо на њих, да и ми испуњавамо хришћанске врлине као они, и просто нас нагоне на топлију и усрднију молитву. Истина је да се човек може молити и без икона, али оне боље задовољавају људску природу, јер је човек састављен из душе и тела, па му је потребно нешто видљиво да би у њему изазвало представу невидљивог и створило веће молитвено расположење. Свете иконе су као отворена књига из које се уче сви, а посебно неуки. Свети Јован Дамаскин каже: "Икона је као учитељ за просте, који не знају читати, а књига за писмене; она говори погледу, колико реч слуху. Икона је као књига која нам помаже да се сетимо дела Божијих и светитеља Његових". Зато, иконе треба поштовати. А поштујемо их ако их стављамо у храмове, куће и друга места, ако им се поклањамо, ако их целивамо, поштујемо, кадимо и свеће пред њима палимо.
Нека и ово наше вечерашње сабрање овде, и пред иконама посвећеним апостолу Павлу буде свећа воштаница за ових сто десет година постојања цркве посвећене Светим апостолима Петру и Павлу овде у Јагодини.
Беседа епископа шумадијског Г. Јована на отварању изложбе у Јагодини
