САДРЖАЈ НОВОГ БРОЈА (5/2009) КАЛЕНИЋА, ЧАСОПИСА ШУМАДИЈСКЕ ЕПАРХИЈЕ

(5/2009) КАЛЕНИЋ На насловној страни овог броја Каленића, пригодним илустрацијама, најављује се извештај са најважнијег молитвеног сабрања у Шумадијској епархији друге половине ове године, када је Црква Божија прослављала велики јубилеј – седам векова трајања Светоархангелског манастира Тресија. У извештају на првим странама се истиче да су три значајна јубилеја – седам векова од подизања, три стотине година од прве и седамдесет година од започњања последње обнове овог манастира прослављени 13. септембра 2009. године светом Литургијом коју је служио Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење Епископа липљанског и игумана манастира Високих дечана Господина Теодосија, уз сабрање више хиљада верника Шумадијске епархије и гостију из Београда и других крајева. Говорећи о улози овог манастира и других светиња у историји нашег народа, академик професор Момчило Спремић рекао је да су Тресије увек делиле судбину свога народа – у ратним временима, када се народ расељавао, запустео је и рушен је, када се народ досељавао, обнављан је и насељаван. Владика липљански Господин Теодосије поручио да међу нашим народом на Косову и Метохији влада хришћански оптимизам и да ће Господ уз наше смирење, стрпљење и љубав сачувати светиње и народ који се у њима окупља. Пренесена је и беседа на Литургији Господина Јована, епископа шумадијског. Игуману тресијском схи-архимандриту Јовану (Маричићу), житељу манастира више од шест деценија, уручен је Орден Светог Саве.

Још један важан црквени догађају у Шумадијској епархији има приоритет у овом броју: припремљена је репортажа о освећењу од стране епископа шумадијског Господина Јована ноподигнуте цркве Светог архангела Михаила у селу Корману код Крагујевца.

Из уводног богословско-теолошког текста „Људска права и Православна Црква“ Христа Јанараса (предавање одржано 2002. године на Православној академији Светог Крста) читаоцима скрећемо пажњу на драгоцену Јанаросову дефиницију о суштинској разлици Цркве и религије: „Црква је догађај и начин заједничарења међу личностима, начин љубави, то јест слобода постојања независно од природе, слобода од природних ограничења времена, пропадљивости и смрти. Насупрот томе, религија је индивидуални додгађај, подређен природној потреби сваког човека да поштује и одобровољи непознато и онострано – то је индивидуални напор у сврху индивидуалне вере, индивидуалних врлина, индивидуалног оправдања, индивидуалног спасења. У првом случају (у случају Цркве) појединачни идентитет се остварује и открива кроз превазилажење себе (само-превазилажење) и приношење себе (само-приношење). Ово је идентитет онога што ми називамо личношћу, то јест постојање са делатном стваралачком другошћу, које је плод односа заједничарења, љубави и слободе од ега. У другом случају (у случају природне религије и религиозног облика хришћанства и на Западу и на Истоку), индивидуа тражи своје оправдање и спасење, очување своје самољубиве метафизичке бебедности, кроз врлине, добра дела“.

Рад „Црква између јавног и приватног друштвеног сектора“ протојереја ставрофора професора др Зорана Крстића са међународне конференције „Положај цркава и вјерских заједница у савременој Црној Гори“, а који Каленић преноси, представља покушај и предлог дефинисања појмова индивидуално, приватно, јавно, државно, друштвено, слободна воља који се најчешће користе приликом разматрања односа државе и Цркве и места Цркве у савременом цивилном друштву, око чијег садржаја постоји неразумевање и неслагање.

Уредништво Каленића определило се да у овом броју читаоцима понуди и разјашњење једне актуелне теме која се често, нажалост и у Цркви, тумачи са пуно контраверзи. О библијском креационизму у Православној Цркви пише Срећко Петровић који закључује да библијски креационизам одувек постоји у Православној Цркви, али не онакав каквим га представљају мисионари фундаментализма, већ у следећем облику: Бог је стварио свет (Пост 1, 1), и толико га је заволео да је Сина Свог Јединородног дао (Јн 3, 16) за живот света, да се свет спасе Његовим посредовањем (Јн 3, 17). „Верујемо, дакле, у Бога као Творца неба и земље, Поету који је свет створио из љубави, који свет љуби и који неће дозволити да свет пропадне.“

Под насловом „Кроз упознавање других ми се обогаћујемо“ у Каленићу се објављује интервју са протојерејом Николом Црнокраком, деканом Православног богословског института Светог Сергија у Паризу, који је недавно, са групом студената и професора овог угледног високошколског училишта посети Шумадијску епархију.

Ка врло драгоцен текст препоручујемо и разматрање једног интереснтног питања из историје црквеног живота у Шумадији и рудничком крају у XVI и XVII веку. Историчар Владан Миливојевић пише врло документовано о црквеној јурисдикцији у то доба, односно о постојању Рудничко-венчачке митрополије након обнове Пећке патријаршије.

У славу Богородичиних празника (Успења и Рођења) пренесено је једно инспиративно објашњење Догматика седмог гласа из књиге „Тумачење свеноћног бденија“ (Москва, 1901) које је на наш језик превела угледна песникиња Злата Коцић.

Знатан простор и у овом броју Каленића припада извештајима о архипастирској активности Господина Јована, епископа шумадијског, у манастирима и парохијама Епархије из којих се види, да Црква Божија у Шумадији пре свега живи кроз литургијска сабрања, али и да се одвија изузетно жива грађевинска делатност у готово свакој парохији и манастиру.

Н. Ј.