ХРАМ И ЛИТУРГИЈА ВОДЕ У ЦАРСТВО НЕБЕСКО

ХРАМ И ЛИТУРГИЈА ВОДЕ У ЦАРСТВО НЕБЕСКОБЕСЕДА ГОСПОДИНА ЈОВАНА, ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ НА ЛИТУРГИЈИ

У НОВОСВЕЋЕНОМ ХРАМУ СВИХ СВЕТИХ МАНАСТИРА БОШЊАНА

На празник светог великомученика Прокопија, 21. јула 2010. године

У име Оца, Сина и Светога Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре !

Велика је радост за ову светињу, за ову свету обитељ, за Цркву Божију Православну, за Цркву Божију у Шумадији, јер за кратко време овде, у овој светињи, освештасмо и трећи олтар. Три олтара, браћо и сестре, на којима се приноси бескрвана жртва! На тако малом месту, на тако узаном месту, три буктиње литургијске светле са молитвама оних који служе и који приносе бескрвну жртву, али исто тако и са вама, браћо и сестре, који долазите на свето богослужење, првенствено мислим на Свету Литургију.

Рекох, ово је велика радост за Цркву Божију православну и нашу Српску Цркву, велика радост што баш сада и баш данас, у ово време, освештавамо трећи храм ове свете обитељи. Игуман ове свете обитељи, архимандрит Алексеј, са ктитором ове нове цркве, господином Верољубом Мијајиловићем и са осталим приложницима и дародавцима, није се могао лепше одужити нашим прецима, него да данас одслужимо овде Литургију, осветимо храм у име Свете Животворне и Нераздељиве Тројице, а у спомен двестогодишњице Варваринске битке. Видите, како је лепо игуман то уклопио; и остаће, као што је остала Варваринска битка у сећању, овај новоподигнути храм и он ће остати дуже, јер ће се спомињати и овога и онога света. Да, овде ће се, браћо и сестре, од сада приносити бескрвна жртва за све и свја, како то ми увек понављамо на Светој Литургији. Овај дан и ваше учешће, како у самом чину освећења, тако и на овој Светој и Божанској Литургији, биће записано не само у летопису овог манастира, ове светиње, него првенствено у срцима нашим и у срцима вашим, како бисте то што је записано у вашим срцима преносили и вашим потомцима, да и они преносе својим потомцима: да је овде ово парче неба на земљи данас удостојено благодаћу Божијом да се овде освети овај храм и ова светиња.

Говорите свима да је овде васпостављена светиња која вековима пре нас овде пројављује свуда присутног Свезнајућег и Свевидећег Бога. И сигурно, да није било тог предања којег су и ваши преци преносили вама, вероватно би се овај део светиње заборавио. Али светиња се не може заборавити! Ако не проговоре људи о светињи, камење ће да проговори, а и проговара. Онде где су људи затајили, Бог чини чуда, да на разне начине проговори и покаже нам како на сваком кораку у роду људском, па и у овом нашем српском роду, стоје светиња до светиње.

Овде ћете ви долазити, као што и сада долазите, да се учите богопознању, да се учите љубави хришћанској. Али, овде нећете само учествовати у приносу светиње, него ћете, ако будете долазили са сазнањем шта је Света Литургија, шта је Црква, шта је Тајна Цркве и Литургије, онда ћете овде почети сада да спознајете пут који води у Царство Небеско. А то је у ствари и смисао и циљ нашег живота овде на земљи, да овде Царство Небеско преко Свете Литургије предокусимо, да осетимо сласт светиње Божије и Духа Божијега и Благодати Божије које примамо да бисмо задржали ту сласт до оне праве истините сласти гледања лица Божијега.

Зато, данас овде окупљени, заблагодаримо Богу на Његовом дару и радости које нам је подарио, које смо осетили сви када смо се у овом новоосвештаном храму зарадовали. Како да се не зарадујемо, браћо и сестре, кад је данас Црква Божија добила још један храм? Па како да се не зарадује породица, кад се у њој обнови пород? Ето, и ми смо се данас зарадовали том новом члану свеукупне Цркве Божије, овом храму којег смо овде осветили. Да заблагодаримо Богу у Тројици, Духу Светоме који нас је сабрао да се у овом храму, окупаном Благодаћу Божијом, освештаном Духом Светим, окупаном Силом Божијом, помолимо Господу.

Богу у Тројици увек треба благодарити на Његовим даровима. Али, уз благодарност Богу, треба исто тако да заблагодаримо и народу који има веру да подиже храмове - не само за себе, јер овај храм, и ниједан други, није саграђен само за нашу генерацију, него за генерације и генерације. Да заблагодаримо народу који када подиже храм има осећај да гради свеопшту заједничку кућу у којој се Бог призива, у којој се свршавају најсветије тајне, у којој се оно што је природно Духом Светим претвара у натприродно, то јест хлеб и вино у истинито Тело и истиниту Крв Христову. То је кућа у којој се Бог прославља, у којој се ми освећујемо и у којој се ми просвећујемо са оним што доживљавамо на Литургији. Доживљавамо Благодат Божију, и како певамо: видесмо Светлост истинску, примисмо Духа Небескога, нађосму веру истиниту, клањајући се нараздељивој Тројици, јер нас је Она спасла. Има ли лепше учионице од храма Божијега и цркве Божије? Има ли лепше и боље веронауке него што је Литургија, браћо и сестре? Заиста – нема!

Рекох, у нашим храмовима се свештенодејствује да би се у тим храмовима ми освештавали и тако освештани примили Светињу над Светињама. Да овде, испред ових престола, а и овога који смо данас освештали, где смо се помолили Богу, да добијемо принос од оних који приносе, то јест од правоверних свештеника. Од оних свештеника који су у заједници са епископом, Црквом и народом Божијим, да тиме посведоче заједницу Бога и људи, да је та заједница наше спасење.

Наша је велика благодарност, браћо и сестре, и мене као владике шумадијског, упућена брату Верољубу Мијајиловићу, који је ктитор овога новог храма. Ево нам доказа да није српски народ изгубио веру, да није изгубио ни оне дарове и ону племенитост које су имали наши свети преци, на првом месту наши Немањићи, Лазаревићи, све до дана данашњега. Ево данас се и наш брат Верољуб сврстава у ктитора Цркве српске, у ктитора Цркве Божије у Шумадији. Нека њему, његовој породици, а и свима дародавцима, Господ Дародавац подари оне дарове и благодарности које ми не умемо да дајемо као људи, не умемо о тим даровима нашим језиком и нашим речима да говоримо. Ту праву благодарност Бог ће дати онима који Га љубе! Али сигурно, овога храма не би било, не би било ни Верољуба као ктитора и вас као приложника, да није било игумана ове свете обитељи, који вас је окупљао и окупља да се сетите себе, ове светиње и да се сетите живота хришћанскога. Наравно, није ни он радио сам, него опет у заједници са браством и са онима који му заиста притичу у помоћ.

Сабрасмо се данас овде да осветимо храм, а где ћемо се на другом месту сабирати, браћо и сестре? Где данас да идемо, код кога да тражимо избављење, исцељење, очишћење, освећење, оздрављење и душе и тела, него ли до Бога?! А до Њега долазимо преко наших светиња, првенствено преко светиње нашег живота која треба да буде у нама, да осећамо да смо управо светиња Божија. Од кога да тражимо данас помоћ? Цар Давид каже, не уздајте се у кнезове ваше, у њима нема спасења. Може човек човеку да помаже, хвала Богу, али само донекле, како би то рекао наш народ. А Бог може оно што ми мислимо да не може. Коме Бог помаже? Ономе ко има вере у Бога! Баш оне вере за коју је Господ рекао - све је могуће ономе који има вере. Ономе који има љубави, који има осећања. Ономе човеку хришћанину, који је себе испразнио да би у себе уселио Благодат Божију, да би у себе уселио Господа Христа. Може ли нам човек помоћи? Понављам, може али само донекле. Бог је тај који чини чуда. Чудом можемо назвати и ово све што се овде данас догађа, на овом парчету неба. А шта је се догодило? Догодио се народ Божији. Ви сте се догодили, браћо и сестре. Па зар није прави догађај ово окупљање око наших светиња, наша молитва?

Нека би дао Бог да ова прелепа звона овде опомињу нас да смо људи, да смо хришћани, да смо православци. Да смо Срби, браћо и сестре, да смо Срби на делима и по делима, а не само по имену. Нека би нам Господ помогао, а и ова светиња, да се благодат данашња, која је сишла да освети овај храм, усели и остане у нама, да нас она води и руководи! Бог вас благословио!