У име Оца, Сина и Светога Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре!
Срећан дан и срећан празник, срећно наше сабрање овде у овом нашем Саборном храму. Данас прослављамо празник Крстовдан, а то је, у ствари, празник проналаска Часнога Крста, уздизање Часнога Крста и повратак Часнога Крста из Персије у Јерусалим. Верујем да знате да је Часни Крст пронашла мајка светог цара Константина, царица Јелена.
Све, браћо и сестре, у овоме свету одвија се у знаку Крста. И човек је у знаку Крста. Раширимо руке па ћемо видети шта смо - да смо Крст. У овоме свету Крст јесте символ страдања, али он није једино символ страдања. Крст је и победа, Крст је и Васкрсење. Јер, само преко Крста, преко Голготе идемо у Васкрсење, а преко Васкрсења идемо у Вазнесење. Зато је Часни Крст најсветији знак и символ наше вере, наше припадности, говори да припадамо Ономе који је распет на Крсту, али који је и васкрсао. У исто време Крст је и наше препознавање и распознавање. Са Крстом и преко Крста ми се разликујемо од оних који не признају Крст. А онај ко не признаје Крст, Христов Крст, он не признаје ни Христа. Ко се одриче Крста, одриче се и Христа. А ко се одриче Христа, он се одриче и спасења и свега онога што је Христос преко Крста и васкрсења учинио за нас. Дакле, онај човек који не верује у победу Крста, он не верује ни у победу Христову. Такав човек заиста омаловажава себе као боголико биће. Он тиме омаловажава и оно што је Христос, као што рекох, учинио за нас преко Крста ради нашег спасења. Али, такав човек не омаловажава Христово дело, него омаловажава самога себе. Зато је Крст за нас и за наше спасење неопходност. Рекох, и понављам, само преко Крста и васкрсења идемо у победу над смрћу, победу над грехом, победу над самима собом.
Све свете Тајне се свршавају Светим Духом, али се оне, у ствари, печате Часним и Животворним Крстом. Крштење, миропомазање и Божанска Евхаристија, служба коју ми данас овде служимо - све се то одвија у знаку Крста. Зато су и сви свештени благослови у знаку Крста. Због тога Крст стављамо на храмове, на домове, на одежде, стављамо на себе јер се њиме освећујемо. Нема молитве, нема ни једне литургијске радње, нема ни једног скупа без знака Крста и без нашег осењавања Часним Крстом. И како неко рече, Крст је највернији друг сваког православног хришћанина - од тренутка када се родимо, до наше смрти. Тако се Крстом означава и гроб сваког хришћанина. Човек долази на овај свет и њега осењује Часни Крст. Човек одлази са овога света и опет га осењује Часни Крст. И благо ономе човеку, благо ономе хришћанину, који Крст живота свога носи у смирењу и молитвеном расположењу. Благо ономе хришћанину који, носећи свој животни Крст, подсећа се на Крст Христов, јер то подсећање и спомен на Крст Христов, нама помаже да, сећајући се страдања Христовог, бола Његовог на Крсту, проливања Крви Његове на Крсту, ругања људи Њему - да ми све своје потешкоће и невоље у овоме животу лакше носимо.
Браћо и сестре, Крст гледамо овако како стоји наспрам нас и видимо га, али не можемо да га тако сагледамо у потпуности. Њега у потпуности сагледавамо ако клекнемо пред Крстом и призовемо своје смирење и молитву и тако одоздо гледамо ка горе. На Крсту је био подигнут Христос и то треба да значи наше гледање горе, да нас Крст узноси у небо. Ми хришћани, православци посебно, најчешће се осењујемо крсним знаком када се молимо, и то је добро. Треба да стављамо знак Крста на груди своје, да стављамо знак Крста и у домове своје, на колевке деце своје, на грудима да носимо Крст, да стављамо крст и у аутомобиле своје. Све је то дивно, све је то лепо, све је то добро, али никако то не смемо да радимо из неког помодарства, него са осећањем. И кад се крстимо и кад Крст стављамо и кад га гледамо и када се пред њим молимо - да имамо осећај силе и дејства Часнога Крста. Када се крстимо, да то не чинимо, тако рећи, механички или по некој навици. Не сме Крст да буде навика, у смислу, ето да се само прекрстим, него Крст стављамо баш зато да се сетимо страдања Господа нашега Исуса Христа, да нас је Он преко свог страдања поново пригрлио. Да се сетимо, кад се крстимо, да је Господ своју Пречасну Крв пролио на Крсту ради нас, грехова наших и ради нашег спасења и да се сетимо и оних речи апостола Павла који каже хришћанима, знајте да сте скупом ценом плаћени. То је та жртвена љубав, крсно-васкрсна љубав Христова коју Он стално излива на оне који љубави Божије имају у себи и који љубави Божије имају према другоме. Зато, када се крстимо, треба да то чинимо онако како то пева наша Црква. Црква пева да је Крст чувар васељене, да је Крст лепота Цркве, да је Крст народна моћ и даље опет Црква каже - Крст је вернима потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Да, демонима рана. Мислили су они да ће, наневши рану Христу, убити Бога. Нису сигурно ни они људи који су огрезли у греху, а прикивали су Христа на Крсту, ни помислили да ће Он бити њихова рана.
Дозволите ми да укратко препричам једну дивну причу која постоји у Старечнику, у којој пише како је свети Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана. И они су овако одговорили - од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата; од онога чиме се кропите у храмовима и од онога што једете на Литургији. Од тога се, каже, ми највише бојимо. Даље је наставио са питањима свети Јован, па их је питао поново о њиховом страху. И они су одговорили: о кад бисте ви хришћани добро одржавали оно што једете на Литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину. Пазите, пазите од чега страхују демони, браћо и сестре. Дакле, оно од чега се демони највише боје јесте Крст, крштење и причешће. Ето богатства православном хришћанину и хришћанину уопште. Ето силе, ето дејстава, ето снаге, ето победе, ето моћи да не поклекнемо у овом животу који се сав одвија, као што рекох, у страдању, у Крсту.
Али, браћо и сестре, у чему је та сила Крста? Благодат и сила Часнога Крста не налази се у његовом облику. То треба да знамо. Не, не налази се у томе што је Крст овако обликован. Него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао и спашава свет. И зато, ничим нас Христос није боље и снажније пригрлио и загрлио, него што је то учинио преко Крста, јер на Крсту највише осијава љубав Божија. Због нас је страдао Христос. Због нас је бол подносио, крв проливао. Због нас је примио проклетсво, а да би нас ослободио од проклетства оног змијиног.
Овај празник проводимо у размишљању, како је то дивно било, каква је то радост била за хришћане и за саму царицу Јелену када је пронађен Крст. Али, колика је радост за све нас што се ми Крстом спасавамо. Верујмо у Христа који је на Крсту распет па ће нам бити лакаше да подносимо и Крст нашег страдања у овоме животу. Бог вас благословио!
